Ha­rold Pin­ter, je­dan od naj­ve­ćih dram­skih pi­sa­ca 20. vi­je­ka, kru­pan je za­lo­gaj, no ako ste hra­bri du­hom on­da re­zul­tat mo­že bi­ti do­bar. Upra­vo ta­kav je re­zul­tat re­di­telj­skog preg­nu­ća mla­dog Mir­ka Ra­do­nji­ća, ko­ji je kao is­pit­ni za­da­tak re­ži­rao Pin­te­rov „Po­vra­tak”, a či­ju smo pre­mi­je­ru vi­dje­li na sce­ni „Stu­dio” Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta.
„Po­vra­tak” bi se mo­gao svr­sta­ti u dra­mu, po­ro­dič­nu dra­mu, ali ka­ko je ri­ječ o ve­li­kom pi­scu ka­kav je Pin­ter, ko­ji ne „fi­lo­zo­fi­ra”, on­da ta dra­ma dje­lu­je bli­sko „obič­nom” čo­vje­ku, u njoj se mo­že pre­po­zna­ti, mno­go to­ga ot­kri­ti o se­bi i svo­ji­ma, i u se­bi re­ći „e, upra­vo je ta­ko i kod nas”. Dra­ma po­či­nje ka­da se je­dan od si­no­va po­sli­je de­set go­di­na vra­ti u po­ro­dič­nu ku­ću, u prat­nji svo­je že­ne i, po­la­ko sve ono sa­kri­ve­no is­pod te­pi­ha po­či­nje da po­ma­lja gla­vu. Eto, dra­me sa smi­je­hom. I kao što bi­va i u ži­vo­tu, na kra­ju ne­ma ni he­pi­en­da ni tra­gič­nog kra­ja, iza­đe­te iz sa­le za­mi­šlje­ni, naj­vi­še o se­bi.
Na ostva­ri­va­nju za­dat­ka po­mo­gao mu je an­sambl sa­sta­vljen od is­ku­snih glu­ma­ca Dra­ga­na Ra­či­ća i Mo­ma Pi­ću­ri­ća i mla­dih sna­ga cr­no­gor­skog glu­mi­šta Pe­tra No­va­ko­vi­ća, Alek­san­dra Ra­du­lo­vi­ća, Alek­san­dra Ga­vra­ni­ća i Kar­men Bar­dak.
I tek što se spu­sti­la za­vje­sa Mir­ko Ra­do­njić, ko­ji je u po­zo­ri­šte do­šao sa di­plo­mom Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti, vid­no uz­bu­đen je pro­ko­men­ta­ri­sao da je ste­kao uti­sak da je pu­bli­ka po­zi­tiv­no pri­hva­ti­la nje­go­vo či­ta­nje Pin­te­ro­vog tek­sta.
– Me­ni se či­ni da pu­bli­ka li­je­po re­a­gu­je. Mi smo se mno­go žan­rov­ski bo­ri­li sa ovim tek­stom, ko­ji i sam ne­ma ja­snu od­red­ni­cu. Či­ni mi da smo uspje­li da za­dr­ži­mo hu­mor Pin­te­ra, da sa­ču­va­mo su­šti­nu ci­je­le pri­če, a to je taj gor­ki smi­jeh, jer, sam Pin­ter ka­že: „Sve je smi­je­šno dok ne pre­sta­ne da bu­de smi­je­šno”, dok ne do­đe do tog gor­kog smi­je­ha pu­bli­ke – ka­zao je on.
To što je pre­vod tek­sta ba­zi­ran na lo­ka­li­zmi­ma, Ra­do­njić je na­šao oprav­da­nje u či­nje­ni­ci da je i sam Pin­ter ovu dra­mu na­pi­sao kok­ni je­zi­kom, ko­jim go­vo­re u Lon­do­nu.
- Ko­mad je­ste uni­ver­za­lan, ali i u sa­mom ori­gi­na­lu, Pin­ter pi­še na iz­u­zet­no ja­kom „kok­ni­ju”, pi­še na iz­u­zet­no „obo­je­nom” i lo­kal­nom je­zi­ku. Mi­slim da to ni­je slu­čaj­no, da in­si­sti­ra­ju­ći na za­tvo­re­no­sti te sre­di­ne, na her­me­tič­no­sti ko­ju on kao, slo­bod­no mo­gu da ka­žem, „dram­ski pje­snik” po­ka­zu­je i kroz je­zik. A on­da u dru­gom pla­nu su­ge­ri­še uni­ver­zal­nost. Od sa­mog po­čet­ka, ot­kad sam pro­či­tao ko­mad, i ka­da sam pro­či­tao ori­gi­nal, shva­tio sam da pre­vod ko­ji već po­sto­ji, ko­ji je iz­u­zet­no li­jep, ne bi funk­ci­o­ni­sao za ovaj pro­stor i za ovo na­še vri­je­me. U kraj­njoj li­ni­ji, u sklo­pu te­me ko­ju Pin­ter otva­ra, je­ste da su dom i uli­ca po­sta­li isto. Zbog to­ga je i ulič­ni rječ­nik ušao u sa­mu pred­sta­vu – ob­ja­snio je Ra­do­njić.
Ulo­gom u „Po­vrat­ku” mla­di glu­mac Alek­san­dar Ga­vra­nić od­i­grao je svo­ju pr­vu ro­lu u naj­ve­ćem na­ci­o­nal­nom te­a­tru. Bez ob­zi­ra što je ri­ječ o is­pit­noj pred­sta­vi, ka­že mla­di glu­mac i on i cio an­sambl osje­ća­li su ve­li­ku od­go­vor­nost.
– Što god ja ra­dim, od­go­vor­nost je ista. Isto smo i ra­di­li on­da ka­da smo spre­ma­li taj is­pit i sa­da ka­da smo je ra­di­li da pred­sta­va uđe na re­per­to­ar CNP-a. Pri­stup se ne mi­je­nja – ob­ja­snio je Ga­vra­nić.
Pin­ter je na­pi­sao tekst sa ve­o­ma za­htjev­nim ulo­ga­ma, ka­že glu­mac. Ri­ječ je o kom­plek­snom ko­ma­du, ko­ji čak i na fi­zič­kom pla­nu od glum­ca zah­ti­je­va pu­no. Rad na Ra­do­nji­će­voj pred­sta­vi je ot­krio an­sam­blu za­što je Pin­ter po­se­ban i ne­pre­va­zi­đen.
– On je ak­tu­e­lan. Ovaj tekst je na­pi­san 60-ih, a vi­di­te i dan da­nas je te­ma pot­pu­no ak­tu­el­na. Svi ka­rak­te­ri, pri­ča o toj fa­mi­li­ji, kao da je pi­sa­na pri­je mje­sec da­na – ka­zao je Ga­vra­nić.
Ga­vra­nić je sa­ra­đi­vao sa Ra­do­nji­ćem na još jed­noj is­pit­noj pred­sta­vi – adap­ta­ci­ji „Idi­o­ta” Do­sto­jev­skog.
Pre­vod Pin­te­ro­ve dra­me ura­di­la je Ja­sna Bu­la­to­vić, sce­no­gra­fi­ju i di­zajn svje­tla pot­pi­su­je re­di­telj, dra­ma­tur­gi­ju Ste­la Mi­ško­vić, a ko­stim Li­na Le­ko­vić.
S.Ćetković


Dva mje­se­ca, dvi­je pred­sta­ve

Za ne­pu­na dva mje­se­ca, Ra­do­njić je imao dvi­je pre­mi­je­re – pred­sta­ve „Ko­mad” i sa­da „Po­vra­tak”. Obje se, sva­ka na svoj na­čin, ba­ve na­šom stvar­no­šću.
- Či­nje­ni­ca je da smo mi dvo­mje­seč­nu pro­bu „Po­vrat­ka” za­vr­ši­li u ma­ju, ka­da je pred­sta­va ima­la svo­ju is­pit­nu pre­mi­je­ru. Sa­da smo se opet oku­pi­li. Opet smo ra­di­li dvi­je ne­dje­lje i uspje­li smo da una­pri­je­di­mo pred­sta­vu. Če­sto ka­žem, i sa­da se osla­njam na Pin­te­ra, ko­ji go­vo­ri, iz­me­đu osta­log, i o pro­sti­tu­ci­ji - da je re­di­telj kur­va u te­a­tru i da u tom smi­slu on naj­ma­nje ima pro­sto­ra za pre­dah. Iskre­no se na­dam da ću bi­ti u pri­li­ci da što ma­nje di­šem u pa­u­za­ma ra­da.


Za­do­volj­stvo je kad se ra­di
Alek­san­dar Ga­vra­nić je ulo­gom u „Po­vrat­ku” pr­vi put stao na da­ske ko­je ži­vot zna­če u CNP-u. No ka­kvo je sta­nje u na­šoj kul­tu­ri i ka­ko mla­di, ško­lo­va­ni lju­di još ne­ma­ju mje­sto da po­ka­zu svo­je zna­nje naj­bo­lje ilu­stru­je nje­gov od­go­vor.
– Me­ni pred­sta­vlja za­do­volj­stvo ka­da – ra­dim! Vr­lo sam za­do­vo­ljan ka­da uop­šte ne­što ra­dim. Jer, ma­lo je pa­ra, a mno­go lju­di. Ri­jet­ko se ra­di ta­ko da sam sre­ćan kad god sam an­ga­žo­van.
Ga­vra­ni­ća mo­že­mo vi­dje­ti u Kra­ljev­skom po­zo­ri­štu Zet­ski dom 4. fe­bru­a­ra u pred­sta­vi „Lu­di od lju­ba­vi”, u ko­joj igra jed­nu od glav­nih ulo­ga, a ko­ja će bi­ti usko­ro iz­ve­de­na i u Kul­tur­nom cen­tru „Ga­vroš” u Pod­go­ri­ci.