So­li­stič­kim kon­cer­tom ču­ve­nog ru­skog pi­ja­ni­ste i pe­da­go­ga Vla­di­mi­ra Vi­ar­doa spu­šte­na je za­vje­sa na pr­vo Me­đu­na­rod­no pi­ja­ni­stič­ko tak­mi­če­nje „Ma­nja” u or­ga­ni­za­ci­ji Fa­kul­te­ta mu­zič­ke umjet­no­sti sa Ce­ti­nja. Kon­cert ko­ji će pu­bli­ci Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nog cen­tra „Bu­do To­mo­vić” du­go osta­ti u pam­će­nju. Ne sa­mo da je na po­čet­ku „Ro­man­tič­ne mu­zi­ke 20. vi­je­ka” Vi­ar­do pu­bli­ci obra­zlo­žio i pri­bli­žio re­per­to­ar i ži­vo­te kom­po­zi­to­ra, već je u toj „in­tro­duk­ci­ji” is­ka­zao i svoj lič­ni stav, ko­ji ni­je sa­svim na mejnstrim li­ni­ji. A to, ka­sni­je, kroz svo­je na­dah­nju­ju­će in­tre­pre­ta­ci­je i kon­kret­no spro­veo – zvuč­no „obra­zlo­žio”. Re­per­to­ar kon­cer­ta či­ni­la su dje­la Me­si­ja­na, Met­ne­ra, Ka­ra­ma­no­va i Rah­ma­nji­no­va, dok je na bis iz­veo Šu­ber­tov ko­mad u Li­sto­voj ob­ra­di. Ono što je po­seb­no pli­je­ni­lo je­ste da je sva­ko mo­gao da stek­ne uti­sak da Vi­ar­do pre­bi­ra po dir­ka­ma kao što ne­ko pre­bi­ra po sta­rim fo­to­gra­fi­ja­ma, po sje­ća­nji­ma. I to podjse­ća­nje ne­u­mit­no vo­di ka du­bo­kim, za­pre­ta­nim emo­ci­ja­ma, ko­je blje­snu, po­put ka­kvog kre­šen­da, a on­da opet po­vu­ku u du­bi­nu, i na kra­ju pi­a­ni­si­mo sjet­no po­no­vo se vra­te na sta­ro mje­sto, če­ka­ju­ći no­vu pri­li­ku da iza­đu iz sta­rog al­bu­ma. No, to je sve zvu­ča­lo još mno­go is­tan­ča­ni­je i kom­plek­sni­je, no što se mo­že u ne­ko­li­ko re­da­ka opi­sa­ti. Vr­lo osje­ćaj­no, ali sa is­ku­stvom i na na­čin 20. vi­je­ka, pre­no­se­ći i ču­va­ju­ći to is­ku­stvo i za 21. sto­lje­će.
„Ni­je sva mu­zi­ka ro­man­tič­na, ni­ti ro­man­ti­čar­ska. Ali, čo­vjek, ljud­sko bi­će, uvi­jek je ro­man­ti­čan, ili ba­rem to­me te­ži”, ka­že na po­čet­ku raz­go­vo­ra Vi­ar­do.
- Re­ci­mo, pro­baj­te da svi­ra­te Ba­ha auten­tič­no, on­da do­bi­ja­te sa­mo teh­ni­ku, a ja sam pro­tiv to­ga, jer je i nje­go­va mu­zi­ka ro­man­tič­na, osje­ćaj­na, po­go­to­vo vo­kal­no-in­stru­men­tal­na. Ču­če­će­te tu ro­man­ti­ku, osje­ti­će je ako svi­ra­te „su­vo”, bez in­stru­me­na­ta. Isto je i sa nje­go­vim in­stru­men­tal­nim kom­po­zi­ci­ja­ma. Uosta­lom, da ni­je bio osje­ća­jan i ro­man­ti­čan si­gu­r­no ne bi imao 20 dje­ce. Mo­ra­te bi­ti ro­man­tik da bi­ste ima­li to­li­ko dje­ce, Ljud­sko bi­će ni­ka­da ne pre­sta­je da ima po­tre­bu za lju­ba­vlju, emo­ci­jom, ro­man­ti­kom u ži­vo­tu. I on­da se 20. sto­lje­će, ko­je je iz­u­mi­lo, iz­nje­dri­lo no­vi mu­zič­ki je­zik - iz­raz od­lu­či­lo da uci­je­ni i da osu­di sva­ko­ga ko ka­že da mu se ne do­pa­da ili da ne ra­zu­mi­je taj je­zik. Kao u pri­či, „Ca­re­vo no­vo ru­ho”. Ni­ko da ka­že „Car je go”. Mno­gi se za­to sa­da bo­je da ka­žu da to ne ra­zu­mi­ju, pa će re­ći, `aha, zanimljivo` - ka­že Vi­ar­do.
Pi­ja­ni­sta do­da­je da za­to sma­tra da je 20. vi­jek na­pra­vio ve­li­ku gre­šku „iz­ba­civ­ši” ro­man­ti­zam.
- Na­pra­vlje­na je ve­li­ka gre­ška, jer su za­pla­ši­li ve­li­ke i zna­čaj­ne ro­man­tič­ne kom­po­zi­to­re kao što su Ka­ra­ma­nov ili Rah­ma­nji­nov, da po­ku­ša­ju na­ći no­vi je­zik. Tra­ži­li su od ro­man­ti­ča­ra da smi­sle iz­raz, no­vi je­zik, i da on­da raz­mi­šlja­ju što da ka­žu? Sa­svim su­prot­no od ono­ga što tre­ba bi­ti. Zna­či, for­ma bez sa­dr­ža­ja. Na­rav­no, mo­žeš ko­ri­sti­ti taj je­zik ako si ta­len­to­van. Ali, za­bo­ra­vlja se da sve do­la­zi iz sr­ca – is­ti­če Vi­ar­do.
Na na­šu opa­sku da bi ne­ko mo­gao re­ći da je to ti­pič­no ru­ski, sla­ven­ski na­čin raz­mi­šlja­nja, gdje pre­va­gu ima­ju emo­ci­je, pi­ja­ni­sta ka­že da je to di­je­lom tač­no. Od­no­sno, „Sla­ve­ni su mo­žda ro­man­tič­ni­ji od dru­gih, ali, vi ima­te hi­lja­de na­či­na is­po­lja­va­nja ro­man­ti­zma”, ka­že Vi­ar­do. Pod­sje­ća da je pe­ri­od ka­da je stva­rao Be­to­ven ili Šu­bert, mu­zi­ka pre­pu­na emo­ci­ja i ro­man­ti­ke, da i Ni­jem­ci i Austri­jan­ci ima­ju ve­o­ma osje­ćaj­nu mu­zi­ku.
No, do­da­je Vi­ar­do, to se mo­že upo­re­di­ti sa slje­de­ćim:
Či­nje­ni­cu da je na bis iz­veo Šu­ber­ta, Vi­ar­do ob­ja­šnja­va:
- To je i lo­gič­no jer ro­man­ti­zam 20. vi­je­ka ima ko­ri­je­ne u ro­man­ti­zmu 19. vi­je­ka, u har­mo­ni­ji i struk­tu­ri. Ne mo­že­te pro­šlost i ono što je bi­lo pri­je vas sa­mo od­sje­ći jed­nim po­te­zom. Jer sve ono što se de­ša­va da­nas, sa­da, ima svo­je ko­ri­je­ne du­bo­ko u pro­šlo­sti – is­ti­če ču­ve­ni pi­ja­ni­sta Vi­ar­do.Ž.J.


Za­što iz­ba­ci­va­ti ro­man­ti­ku

- Pro­blem je u to­me što su u 20. vi­je­ku iz­mi­sli­li dva mr­tva je­zi­ka, ido i espe­ran­to, a ako su an­tič­ki grč­ki i la­tin­ski umr­li, za­što ne bi­smo go­vo­ri­li ži­vim je­zi­ci­ma. A, te mr­tve je­zi­ke, sta­ro­grč­ki i la­tin­ski, još uvi­jek iz­u­ča­va­mo jer je mno­go isto­ri­je za­pi­sa­no na nji­ma, i za­to što su oni ko­ri­jen mno­gih ži­vu­ćih je­zi­ka, u isto­ri­ji je­zi­ka. Ali, una­pri­jed kre­i­ra­ti mr­tav je­zik … - pro­ble­ma­tič­no je po Vi­ar­dou, isto kao i „iz­ba­ci­va­ti” ro­man­ti­zam i ro­man­ti­ku.