On ima pe­de­set če­ti­ri go­di­ne, dva­de­set knji­ga po­e­zi­je, ro­ma­na i ese­ja. Ima tri i po go­di­ne rad­nog sta­ža, i ne osjeća se zbog to­ga ugro­že­nim. Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov sma­tra da dr­ža­va ne tre­ba da iz­dr­ža­va pi­sca, jer onaj ko je pi­sac iz­dr­ža­va se sam.
– Uvi­jek sam pi­sao iz lič­ne obi­je­sti i dje­lo­vao ge­ril­ski, na­su­prot mo­no­li­tu ko­lek­ti­vi­zma. Ži­vim od pi­sa­nja – ka­že Da­ni­lov u in­ter­vjuu za „Dan”.
●Po­vod na­šeg raz­go­vo­ra je na­gra­da ko­ju ste ne­dav­no do­bi­li, a ko­ja no­si ime Mo­ma Ka­po­ra. Ka­ko ste kao pje­snik, kao stva­ra­lac, tu­mač i po­zna­va­lac umjet­no­sti do­ži­vje­li i vi­dje­li Mo­ma Ka­po­ra, kao pi­sca, sli­ka­ra, čo­vje­ka?
– Du­go su u na­šoj sre­di­ni ro­ma­ni i zbir­ke pri­ča Mo­ma Ka­po­ra tre­ti­ra­ni kao ju­go-best­se­le­ri, kao knji­ge s ru­ba knji­žev­no­sti. Je­di­no je Igor Man­dić do­sljed­no, upor­no i po­sve­će­no kri­tič­ko-sa­put­nič­ki, i za­što ne re­ći apo­lo­get­ski, pra­tio Ka­po­ro­ve knji­ge, šta­vi­še, kla­dio se vi­do­vi­to na ovog pi­sca kao na kom­plek­snu knji­žev­nu po­ja­vu me­di­al­ne kul­tu­re i ur­ba­ne mi­to­lo­gi­je. Je­dan od naj­o­ri­gi­nal­ni­jih i naj­da­le­ko­vi­di­jih na­ših pi­sa­ca ob­ja­vlji­vao je svo­je knji­ge u vre­me­nu ka­da je knji­žev­nost po­sje­do­va­la ve­li­ki auto­ri­tet. On je u svom knji­žev­nom opu­su re­kre­i­rao sve ono što na­ši dru­gi pi­sci ni­su, a što je obo­lje­ži­lo ži­vo­te ge­ne­ra­ci­ja od še­zde­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka na­o­va­mo. Ne­mir pu­to­skit­ni­ča­ra bio je Ka­po­ro­va ba­zič­na ka­rak­ter­na cr­ta i psi­ho­lo­ški na­gon. Ka­por je, bla­go­da­re­ći is­tan­ča­nom pri­po­vje­dač­kom in­stink­tu, do­seg­nuo ono naj­te­že u knji­žev­no­sti – ri­tu­al­nu la­ko­ću pi­sa­nja, da­kle, ne po­pu­li­stič­ku re­to­ri­ku već la­ko­ću ko­jom on iza na­iz­gled la­ke po­vr­šno­sti po­sta­vlja svo­je li­ko­ve u na­pon­sko po­lje pu­to­pi­sa ili pri­če.
●Po­red Ka­po­ro­ve, do­bi­li ste i mno­ge dru­ge zna­čaj­ne na­gra­de. Šta uisti­nu na­gra­da, pri­zna­nje, zna­či jed­nom pi­scu, pje­sni­ku da­nas? Ka­kav Vi od­nos ima­te pre­ma na­gra­da­ma? Mo­gu li bi­ti pod­sti­caj ili po­kre­tač sa­mo­po­u­zda­nja u ča­so­vi­ma po­sr­nu­ća i ma­lo­du­šno­sti ko­ja ne za­o­bi­la­zi ni­jed­no ljud­sko bi­će, pa ni pje­sni­ke i knji­žev­ni­ke?
– Na­gra­de sam uvi­jek pri­hva­tao kao po­sle­di­cu mog fa­na­tič­nog ba­vlje­nja pi­sa­njem. Na­gra­de sam do­bi­jao u vri­je­me de­ve­de­se­tih, za­tim u do­ba de­fekt­nih na­ših post­ko­mu­ni­stič­kih de­mo­kra­ti­ja, a do­bi­jam ih i sa­da. To ja­sno go­vo­ri da sam kao pi­sac bio eman­ci­po­van od uti­ca­ja do­mi­nant­nih po­li­tič­kih eli­ta, te da je moj rad na­di­de­o­lo­gij­ski. Ina­če, za me­ne naj­ve­ća na­gra­da su ozbilj­ni tek­sto­vi i ese­ji ko­ji su na­pi­sa­ni o mom ra­du, ov­dje i va­ni. I na­rav­no, to da su mo­je knji­ge ne­kom po­treb­ne. Uop­šte me ne za­ni­ma ko­li­ko će mo­jih knji­ga bi­ti pro­da­to, za­ni­ma me ko­me ih pro­da­ju.
●Ro­man „Ta­la­si be­o­grad­skog mo­ra” po­sve­ti­li ste Be­o­gra­du?
– De­spot Ste­fan La­za­re­vić je Be­o­grad u XV vi­je­ku po­sve­tio Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci. Ni­je li baš za­to Be­o­grad lju­di­ma maj­čin­sko kri­lo? Be­o­grad za me­ne ni­je pu­ka ku­li­sa, de­kor, već hran­lji­va ma­te­ri­ca pje­sa­ma i ro­ma­na. Po­zna­jem stvar­nost i osje­ćam ero­ge­ni­tet, isto­rij­sku i kul­tur­nu se­di­men­ta­ci­ju Be­o­gra­da. Be­o­grad je grad u ko­me su se­di­men­ti­ra­ni mno­go­broj­ni iden­ti­te­ti. Sva­ko sam za se­be pra­vi svoj Be­o­grad. Vo­lim što Be­o­grad ni­je na­par­fi­mi­san i pre­ci­o­zan, upa­ko­van i uglan­can kao, re­ci­mo, Ci­rih. Be­o­grad, na­pro­sto ni­je ni ko­ke­tan ni hla­dan, već ima pri­rod­nost i ne­u­si­lje­nost, ne­ka­kvu pa­ti­nu i šarm ko­je me­ni sa­vr­še­no kon­ve­ni­ra­ju. A za­tim, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je Be­o­grad ži­žna tač­ka jed­nog sud­bo­no­snog pod­ne­blja. Upr­kos sve­mu, to je naj­ve­će bal­kan­sko sa­bi­ra­li­šte ide­ja, so­či­vo ko­je uve­li­ča­va je­din­stvo ra­zno­li­ko­sti i ra­zno­li­kost je­din­stva. Da bi grad bio ve­dar i flam­bo­a­jan­tan, po­tre­ban mu je sa­jam, pi­ja­ca, ba­zar, po­zo­ri­šte, ri­tu­al ko­ji će ga oži­vje­ti i iz­ba­vi­ti od ča­mo­ti­nje. Za­to vo­lim Baj­lo­ni­je­vu pi­ja­cu i Ka­le­nić, a po­seb­no ne­pre­gled­ni ze­mun­ski bu­vljak ne­dje­ljom od 4 do 9 sa­ti uju­tru. Tu pri­pa­dam. Po be­o­grad­skim pi­ja­ca­ma osta­vio sam po­la svo­ga sr­ca. Ka­ko si­ro­tinj­ski ži­vi Be­o­grad da­nas naj­bo­lje se mo­že vi­dje­ti upra­vo na be­o­grad­skim pi­ja­ca­ma. Ne mo­že se ži­ve­ti bez sja­ja u oči­ma. Sjaj u oči­ma, to se je­di­no ne mo­že kri­vo­tvo­ri­ti.
●Va­ša naj­no­vi­ja zbir­ka ima in­di­ka­ti­van na­ziv „Si­me­tri­ja vr­tlo­ga”. Ka­kvi vr­tlo­zi su u pi­ta­nju?
– U pi­ta­nju su svi­je­tli i tam­ni vr­tlo­zi. Pje­sme iz ove zbir­ke ba­ve se iz­gu­blje­nim uto­pi­ja­ma, is­pra­žnje­nim zna­če­nji­ma, re­li­gi­o­znom upi­ta­no­šću, na­šim ne­u­ro­tič­nim iden­ti­te­ti­ma i po­naj­pri­je od­no­som iz­go­vo­re­nog i pre­ću­ta­nog. Ću­ta­nje je je­zik sa naj­ve­ćim ob­u­hva­tom. Ljud­ska je pri­ro­da am­bi­va­lent­na – mi smo ras­tr­za­ni iz­me­đu ti­ši­ne i go­vo­ra, ti­je­la i du­ha, se­be i dru­gog, stra­sti i skla­da. Otu­da ži­vot sa­gle­da­vam kao vr­tlog. Da ne­ma vr­tlo­ga ne bi bi­lo ni ob­li­ka. Ob­lik je­di­no mo­že na­sta­ti iz vr­tlo­ga, iz pr­vo­bit­nog ha­o­sa. Vr­tlo­zi ni­su baš ta­ko ha­o­tič­ni i sti­hij­ski ka­ko nam se na pr­vi po­gled či­ni. Bi­lo da su tam­ni ili svi­je­tli, vr­tlo­zi­ma upra­vlja vr­lo pre­ci­zna si­me­tri­ja. Otu­da kad pi­šem na­sto­jim da une­sem tač­nost u ne­ja­sne stva­ri.
M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Osta­će la­ko­ća Mo­mo­vog pri­po­vi­je­da­nja

– Kod Ka­po­ra me naj­vi­še pri­vla­čio na­čin na ko­ji je stva­rao i ši­rio svo­ju slo­bo­du, te moć da svo­je ogrom­no ži­vot­no i lu­ta­lač­ko is­ku­stvo pre­tvo­ri u pri­po­ve­dač­ku sna­gu. Mla­da­lač­ke osa­me spo­ji­le su mno­go­broj­ne či­ta­o­ce s Mo­mi­nim knji­ga­ma. Ro­ma­ni i pu­to­pi­si Mo­me Ka­po­ra su od onih dje­la ko­ja se vo­le bez ika­kvih este­tič­kih pred­ra­su­da. Tek, kod Mo­mi­ne pro­ze od­u­vek me je fa­sci­ni­ra­la la­ko­ća, ona ri­jet­ka spo­sob­nost da se iz­ra­zi na ru­di­men­tar­no lak na­čin. Kad po­vo­dom Mo­me Ka­po­ra go­vo­rim o la­ko­ći, on­da tu ri­ječ upo­tre­blja­vam ne u nje­nom vred­no­snom, već u ri­tu­al­nom zna­če­nju. Upra­vo ta, već po­mi­nja­na ri­tu­al­na la­ko­ća pri­po­vi­je­da­nja osta­će Mo­min traj­ni pri­nos srp­skoj knji­žev­no­sti – na­vo­di Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov.