Svo­ju po­sled­nju pje­snič­ku zbir­ku pod na­zi­vom ,,O pa­sti­ru i ka­me­nu sa se­dam oči­ju”, ko­ja je ne­dav­no iza­šla iz štam­pe, Se­li­mir Ra­du­lo­vić is­pje­vao je u svom za­vi­ča­ju, rod­nom Ce­ti­nju. Ri­ječ je o je­din­stve­noj po­e­mi od pe­de­set dva pje­va­nja, a ko­ja se pre­ma pje­sni­ko­vim ri­je­či­ma ,,mo­že od­re­di­ti kao lir­ski od­go­vor na ve­li­ke ep­ske tka­ni­ce evrop­skog pje­sni­štva”. Bu­du­ći da je pro­šle go­di­ne na ,,Pje­snič­koj ri­je­či na iz­vo­ru Pi­ve” or­ga­ni­zo­van sim­po­zi­jum kri­ti­ke o pje­sni­štvu Se­li­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća, na ovo­go­di­šnjoj tra­di­ci­o­nal­noj pje­snič­koj ma­ni­fe­sta­ci­ji pred­sta­vljen je zbor­nik o nje­go­voj po­e­zi­ji.
- Moj pje­snič­ki svi­jet je lir­ski svi­jet. Ra­za­ra­ju­ći pri­ro­đe­ni ep­ski svi­jet gra­dio sam lir­ski. Otud i bli­skost s pje­sni­ci­ma tre­pe­re­će du­šev­no­sti i vje­ro­do­stoj­ne lir­ske in­kan­ta­ci­je. I, u njoj se pje­va o Ocu sve­ga, ko­ji nam omo­gu­ća­va da sa­ču­va­mo dar ži­vo­ta, ko­ji nam da­ru­je du­ge da­ne u vje­ko­ve vi­je­ko­va, ko­ji nas di­že, ukre­plju­je, ru­ke pru­ža – i oži­vlja­va. Sva­ko se sje­ća na vri­je­me – i na vri­je­me hva­li Oca. Ta­ko je i s pje­sni­ci­ma.
Ovo je Va­ša tre­ća po­e­ma ko­ja se na­sla­nja na „Knji­gu nad knji­ga­ma”.
- Ta­ko je. Mo­že se re­ći ova­ko – to je pje­va­nje iza za­vje­se sa­vre­me­nog svi­je­ta, ko­ji ne zna za uz­ra­sta­nje bi­ća. Sto­ga sam se, u po­e­ma­ma, bez ostat­ka, pre­dao vje­ko­vje­či­toj bi­blij­skoj ri­je­ci, dr­že­ći se ri­je­či Sve­tog Gri­go­ri­ja ko­ji ve­li da ne za­vi­di in­te­li­gen­ci­ji ko­ja pri­tvor­no gle­da na taj­ne Bož­je. Uz po­moć Bož­je sli­ke naj­bo­lje se sa­gle­da­va i ra­zu­mi­je­va sa­vre­me­ni svi­jet. Pje­sma je, za­pra­vo, ne­ka vr­sta te­o­fa­ni­je, jer zra­či ne­za­la­znom mi­lo­šću i po­bi­je­đu­je sva­ku ža­lost.
Po­e­mom „O pa­sti­ru i ka­me­nu sa se­dam oči­ju” za­o­kru­žio sam onu mje­ru pje­snič­kog is­ku­stva ko­jom me da­ri­vao naj­ljep­ši i naj­ve­ći Pje­vač i naj­ljep­ša i naj­ve­ća Knji­ga i dio vje­ro­do­stoj­nog ver­bal­nog eha je­din­stve­ne ar­he­tip­ske struk­tu­re ko­ja se pro­sti­re od stva­ra­nja do apo­ka­lip­se.
Kao da je i „Knji­ga nad knji­ga­ma” oda­bra­la Vas...
- Ve­ru­jem da ni­sam slu­čaj­no do­šao do pred­me­ta svo­ga pje­va­nja. Mo­žda Vam je po­zna­to da se rad na iko­ni ne po­vje­ra­va oni­ma ko­ji bi je mo­gli raz­ob­li­či­ti ili obeš­ča­sti­ti. Mo­ja se pje­sma iz­nje­dri­la tek on­da ka­da sam se, ši­re­ći hri­sto­lo­ške vi­di­ke, pre­pu­stio vje­ro­do­stoj­nom vre­me­nu zvi­je­zda i pri­jat­nom mi­ri­su smi­re­nja. Nor­trop Fraj ve­li, u „Ana­to­mi­ji kri­ti­ke”, za Mil­to­na, da mu je bi­lo sta­lo da što vi­še ukra­de od Bi­bli­je. I za mo­je po­e­me se, kao i za nje­go­ve epo­ve, mo­že re­ći da su pje­snič­ke struk­tu­re s ja­kom pri­mje­som dok­tri­nar­nog. Ali, ne za­bo­ra­vi­te, na­dah­nju­ju­ći kra­jo­li­ci „Iz­gu­blje­nog ra­ja” ne pli­je­ne sa­mo lje­po­tom ukra­sa ko­je Mil­ton pri­do­da­je iz­vo­ru, već ve­li­či­nom te­me, od­no­sno, iz­gra­đe­nom sa­mo­svi­je­šću da je ve­li­kom pje­sni­ku po­vje­re­na ve­li­ka te­ma.
Pred Va­ma su no­vi knji­žev­ni po­slo­vi...
- Naj­pri­je da ka­žem da sam pre­dao Za­vo­du za udž­be­ni­ke obim­nu knji­gu ogle­da, pod na­slo­vom „Sve­tlo iz oče­ve ko­li­be”, ko­ja je usred­sre­đe­ni po­gled ka ri­zni­ci srp­ske, i evrop­ske, du­hov­ne i pje­snič­ke ba­šti­ne. Za be­o­grad­sku „La­gu­nu” pri­pre­mam no­vo, do­pu­nje­no, iz­da­nje an­to­lo­gi­je „Zlat­ni vek srp­skog pe­sni­štva”. U an­to­lo­gi­ji će, umje­sto 25, bi­ti za­stu­plje­na 33 srp­ska pje­sni­ka ko­ja su obi­lje­ži­la je­dan vi­jek srp­skog pje­sni­štva. U za­vr­šnoj fa­zi je, na­da­lje, rad na no­vom pje­snič­kom ru­ko­pi­su, ko­ji sla­vi ti­ho­va­te­lje, što su vi­še mo­li­li ne­go di­sa­li. U pri­pre­mi je i iz­bor iz mo­jeg pje­sni­štva, u okvi­ru ko­je­ga će bi­ti za­stu­plje­ne sa­mo po­e­me „O taj­ni ri­zni­ča­ra svih su­za”, „Sno­vi sve­tog put­ni­ka” i „O pa­sti­ru i ka­me­nu sa se­dam oči­ju”. Sve je to, za­jed­no, na tra­gu svo­đe­nja ra­ču­na sa sa­vre­me­nim svi­je­tom, u ko­jem se, sva­ko­dnev­no, maj­ka vr­li­ne pre­tva­ra u maj­ku stra­sti, a uzroč­nik smi­re­nja u po­vod za gor­dost. Sa svi­je­tom u ko­jem je ma­lo sa­o­sje­ća­nja, a mno­go le­ce­mjer­stvo­va­nja. U nje­mu je mno­go onih u ra­si­ja­nju i ne­ma­ru, pre­ma­lo onih u smjer­no­sti i sa­mo­u­ko­ri­je­va­nju. To je raz­log vi­še da pri­zo­ve­mo Sve­tog Ma­ka­ri­ja Op­tin­skog – „Ka­da te ob­u­zme stid sje­ti se da si prah i pe­peo i stid će pro­ći!” Mi, na­ža­lost, ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­jem iz sva­ke te­le­vi­zij­ske fi­o­ke iz­la­ze isti in­sek­ti, u ko­jem je na­še du­hov­no po­sr­nu­će opa­sni­je od dr­žav­nog (ili eko­nom­skog) po­sr­nu­ća.
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Pe­zi­ja je du­hov­na nad­moć

Pro­šle go­di­ne je, na „Pje­snič­koj ri­je­či na iz­vo­ru Pi­ve”, odr­žan sim­po­zi­jum kri­ti­ke o Va­šem pe­sni­štvu. Sa­da Vas do­če­ku­je ove­ći Zbor­nik.
- Re­kao sam, pro­šle go­di­ne, obra­ća­ju­ći se uče­sni­ci­ma sim­po­zi­ja kri­ti­ke, da sam im ve­o­ma za­hva­lan što su, iskre­no i s lju­ba­vlju, po­ni­je­li, ma­kar na tren, mo­je bre­me, pre­po­zna­ju­ći u nje­mu do­bru ze­mlju za sje­me Isu­so­vo. Za pje­sni­ka je to po­u­zdan znak da ni­je si­jao po ka­me­nu, od­no­sno, da je nje­go­va pje­sma pro­na­šla put ka sr­cu ko­je je pri­zi­va­lo. Ni­je li to i po­u­zdan znak da je po­e­zi­ja, u epo­hi sve­kva­ri­telj­ske po­pu­la­ri­za­ci­je, pje­na ko­ja nam omo­gu­ću­je da po­zna­mo da, u ži­vo­tu, po­sto­ji ne­što vi­še od onog što zo­ve­mo pro­stim ži­vot­nim uspje­hom, ne­ka vr­sta du­hov­ne nad­mo­ći nad sit­nom ja­lo­vom po­ga­ni u sop­stve­noj du­ši.