Knji­ge pu­bli­ci­ste Va­nje Bu­li­ća već go­di­na­ma oba­ra­ju re­kor­de či­ta­no­sti. U na­šu sa­vre­me­nu li­te­ra­ti­ru unio je tri­ler i mi­sti­ku, za šta je sti­cao du­go­go­di­šnje is­ku­stvo kao je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih no­vi­na­ra sta­re Ju­go­sla­vi­je, kao član ču­ve­ne re­dak­ci­je „Du­ge”, ko­ja je se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih raz­ot­kri­va­la naj­mrač­ni­je taj­ne ne­ka­da­šnje SFRJ, i na ne­ki na­čin, uka­zi­va­la šta će nam se do­go­di­ti sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je.
U naj­no­vi­jem ro­ma­nu je že­lio da is­pri­ča pri­ču o ta­jan­stve­noj po­šilj­ci Ni­ko­le Te­sle i sud­bi­ni Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke u Be­o­gra­du, ko­ja je ne­sta­la s li­ca ze­mlje 6. apri­la 1941. go­di­ne u na­ci­stič­kom bom­bar­do­va­nju. Na pi­ta­nje ka­ko se uop­šte na­šao u knji­žev­no­sti Va­nja Bu­lić od­go­va­ra... „Stvar je u to­me što vo­lim da se igram”.
● Kroz „Te­sli­nu pri­ču”, ali i sve pret­hod­ne ro­ma­ne, glav­nu pri­ču po­vje­ra­va­te no­vi­na­ru. Da li je on Vaš al­ter-ego ili ste že­lje­li či­ta­o­ci­ma da po­ka­že­te šta je no­vi­nar­stvo ne­kad bi­lo?
– Ra­dio sam u „Du­gi” gdje su se no­vi­na­ri ba­vi­li is­tra­ži­vač­kim no­vi­nar­stvom, gdje je Da­da Vu­ja­si­no­vić pla­ti­la gla­vom zbog to­ga. Sve ovo osta­lo, pre­sre­ta­nja, mla­će­nja, če­ka­nja, pra­će­nja, uho­đe­nja, sve je glu­po i po­mi­nja­ti kad se sa­mo sje­ti­te ka­ko je ona ubi­je­na. Ali, tog no­vi­nar­stva vi­še ne­ma, da­na­šnje no­vi­nar­stvo je li­cen­ci­ra­no, ka­ko ja to ka­žem. Ni­je bi­tan pot­pis, ime, ne­ma vi­še autor­skog no­vi­nar­stva. Da­nas no­vi­nar do­đe u re­dak­ci­ju u de­vet sa­ti iza­đe u pet, upi­še se is­pi­še, i to je to. A ne­kad, kao kod nas u „Du­gi”, ako ni­si u re­dak­ci­ji i pi­šeš, on­da si na uli­ci, ka­fa­ni, me­đu lju­di­ma, sa­zna­ješ, do­zna­ješ. Za­hva­lju­ju­ći in­ter­ne­tu sva­ko da­nas mo­že da pi­še za no­vi­ne. Ta­ko­đe, glav­no po­li­tič­ko spi­no­va­nje je upra­vo pre­ko in­ter­ne­ta.
● Svi ro­ma­ni su fil­mič­ni, ali osim „Le­pa se­la le­po go­re” ni je­dan do­sad ni­je is­pri­čan na fil­mu?
– Pa­re, pa­re, pa­re... To ne mo­gu da bu­du jef­ti­ni fil­mo­vi. Tvr­dim da Cr­no­gor­ci tre­ba da na­pra­ve film o pre­li­je­pom Ostro­gu i Bu­dvi sa Bo­go­ro­di­com Fi­le­r­mo­som i ru­kom Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja, naj­ve­ćim hri­šćan­skim sve­ti­nja­ma. Ne­ma bo­lje re­kla­me od fil­ma. Pa, sa­mo 10.000 lju­di vi­di go­di­šnje Fi­ler­mo­su i ru­ku Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja! Tre­ba zna­ti pa u Cr­noj Go­ri na­pra­vi­ti ho­do­ča­šće kao u Me­đu­gor­ju. Čak i isla­mi­sti po­štu­ju ru­ku Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja kao re­li­kvi­ju! Ne­mam ži­va­ca vi­še za to. Svo­je­vre­me­no „Cr­ve­na ki­bla”, ro­man o nu­kle­ar­nom ot­pa­du na is­to­ku Evro­pe, sa­mo što se ni­je sni­mio, fa­li­lo nam je sa­mo 150.000 eura. Ali... Mla­de ško­lo­va­ne fil­ma­dži­je že­le da za­ra­de na svo­jim fil­mo­vi­ma, a za­ra­di­će sa­mo ako su kom­plet­ni auto­ri. „Le­pa se­la le­po go­re” su po­sled­nji film sa če­ti­ri ko­sce­na­ri­sta, sce­na­ri­stom, tvor­cem, ide­jom... To­ga kod nas ne­ma, pa iz­le­ti ne­što kao „Ni­či­je de­te” ili „En­kla­va”, ko­ji kad sam vi­dio sr­ce mi uma­lo ni­je is­pa­lo.
● Još se pam­te Va­še kult­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je „Cr­ni bi­se­ri” i „Bi­se­ri”?
– Do­vo­dio sam 19 go­di­na pred ka­me­re one ko­ji su po mo­joj pro­cje­ni bi­li ve­o­ma in­te­re­sant­ni. Ali, ne­mo­gu­će je vi­še pra­vi­ti „Bi­se­re” jer ta­kve te­le­vi­zi­je vi­še ne po­sto­je. Ne­mo­gu­će je na­ći dva čo­vje­ka ko­ji su u sta­nju mir­no da gle­da­ju čo­vje­ka ko­ji se po­vje­ra­va ka­me­ri. Žao mi je što da­nas ne­ma pa­met­nih lju­di na te­le­vi­zi­ji ko­ji bi na­pra­vi­li pra­vi bum kad bi ne­ke od tih bi­se­ra po­no­vo do­ve­li pred ka­me­re da ču­je­mo šta im se do­ga­đa­lo pret­hod­nih 10, 15 go­di­na. Mno­gi od njih, pa i one naj­ve­će bi­tan­ge, da­nas su ugled­ni gra­đa­ni, po­sla­ni­ci, po­li­ti­ča­ri, bi­zni­sme­ni. Bo­ga­mi, ne bi im od­go­va­ra­lo da se po­ja­ve opet u ne­koj emi­si­ji. Če­sto mi ka­žu „Ma­rić ti je uzeo emi­si­ju”. Ali, to ne­ma ve­ze sa isti­nom – Ma­rić po­či­nje on­dje gdje ja za­vr­ša­vam. Me­ne je uvi­jek in­te­re­so­vao bek­gra­und, za­što je ne­ko po­stao to što je­ste, a Ma­ri­ća do­ga­đaj... Po­sli­je ga­še­nja BK te­le­vi­zi­je go­di­nu da­nas sam ra­dio „Bi­se­re” na OBN-u u BiH, pa na TV Ko­ša­vi. Ma­rić i ja smo bi­li na cr­noj li­sti no­vi­na­ra zbog to­ga što smo stal­no ši­ba­li Ko­štu­ni­cu i Din­ki­ća, ko­ji su uki­nu­li BK. Ni­smo mo­gli da ra­di­mo u Be­o­gra­du, pa sam hljeb na­šao pr­vo u Ba­nja­lu­ci i Sa­ra­je­vu, pa Kru­šev­cu i tek on­da ne­ka­ko sti­gao na TV Ko­ša­vu. Nas dvo­ji­ca ima­mo sve mo­gu­će na­gra­de za TV no­vi­nar­stvo, ali ni­smo mo­gli da pri­vi­ri­mo po­sli­je BK ni na jed­nu be­o­grad­sku te­le­vi­zi­ju. Da ne za­bo­ra­vim da sam pri­je sve­ga to­ga otje­ran sa RTS-a zbog pi­sa­nja u „Du­gi”.

S.ĆET­KO­VIĆ


Od „Bi­se­ra” na­sta­le knji­ge?

– Čak če­ti­ri knjige, mo­no­dra­ma, po­zo­ri­šni ko­mad i film „Le­pa se­la le­po go­re” su nastali po pri­či bi­se­ra Bra­ni­sla­va Pa­ponj­ka. In­te­re­sant­no je šta ti pru­ža no­vi­nar­stvo kad imaš pro­sto­ra da pi­šeš. Pro­či­tao sam u jed­nim no­vi­na­ma tek­stić o to­me ka­ko je pro­na­đen leš dok­tor­ke, na ula­zu u tu­ne­lu na pu­tu Fo­ča - Go­ra­žde, ko­ji je bio za­tr­pan ka­me­njem, a u nje­mu su pro­na­đe­na če­tvo­ri­ca srp­skih voj­ni­ka. I ja, na­rav­no, od­mah u užič­ku bol­ni­cu. Ne­ma šta da pi­taš ured­ni­ka, sa­mo se ja­viš. I ta­mo na­đem Sla­đa­na Si­mi­ća, jed­nog od voj­ni­ka, ko­ji mi is­pri­ča pri­ču iz tu­ne­la. Ali, sve bi to osta­lo na pri­či, da ne­ma one dru­ge pri­če ko­ju sam čuo ona­ko uz­gred: `U ovu bol­ni­cu su nam do­ve­li ne­ke mu­sli­man­ske bor­ce, jer do­la­ze stra­ni no­vi­na­ri, pa ho­će da po­ka­žu ka­ko mo­že­mo da ži­vi­mo za­jed­no. A, mi, kad se po­ga­se svje­tla ide­mo da im ču­pa­mo in­fu­zi­ju.` Ta re­če­ni­ca mi je ot­kri­la naj­bo­lju pri­ču u 25 go­di­na mo­je ka­ri­je­re.