Mla­da i sve­stra­na umjet­ni­ca i re­ži­ser­ka Na­ta­ša Šo­tra uče­stvo­va­će na ,,Blo­om­sbury Fe­sti­val” ko­ji se odr­ža­va od 22. do 25. ok­to­bra u Lon­do­nu. Šo­tra je na fe­sti­val po­zva­na da po­sta­vi pred­sta­vu ko­ju je ra­di­la kao fi­nal­ni rad na ma­ste­ru re­ži­je Kra­ljev­ske aka­de­mi­je u Lon­do­nu.
– Pred­sta­va je ba­zi­ra­na na ču­ve­nom dje­lu ,,Zlo­čin i ka­zna” Fjo­do­ra Do­sto­jev­skog sa mo­ti­vi­ma lju­bav­ne po­e­zi­je kla­sič­nog per­sij­skog pje­sni­ka Dže­la­lu­di­na Ru­mi­ja. Dio ko­ji sam adap­ti­ra­la je sce­na u ko­joj glav­ni lik ,,Zlo­či­na i ka­zne”, Ro­di­on Ras­kolj­ni­kov, pri­zna­je dvo­stru­ko ubi­stvo mla­doj pro­sti­tut­ki, So­fi­ji Mar­me­la­do­voj – is­pri­ča­la je Šo­tra.
Ona je is­ta­kla da osim što pot­pi­su­je adap­ta­ci­ju i re­ži­ju pred­sta­ve, ta­ko­đe i tu­ma­či ulo­gu So­nje Mar­me­la­do­ve. Sa Šo­trom raz­go­va­ra­mo o po­me­nu­tom pro­jek­tu, fe­sti­va­lu, glu­mi, re­ži­ji, ali i knji­žev­no­sti i in­te­re­so­va­nji­ma mla­de re­ži­ser­ke.
● U pred­sta­vi ko­ja će usli­je­di­ti u Pu­ški­no­voj ku­ći u Lon­do­nu, pot­pi­su­je­te adap­ta­ci­ju i re­ži­ju, ali i tu­ma­či­te ulo­gu So­nje Mar­me­la­do­ve. Šta za Vas pred­sta­vlja taj spoj re­ži­je i glu­me? Šta Vam je dra­že?
– Re­ži­ra­ti ne­što zna­či ob­u­hva­ti­ti i kre­i­ra­ti no­vu re­al­nost i isti­nu ko­ja se ra­đa iz te­a­tar­ske ide­je. U re­ži­ji imam ta­ko­re­ći pti­či­ju per­spek­ti­vu – po­sma­tram i gra­dim no­vi uni­ver­zum. U glu­mi, ula­zim u svi­jet li­ka ko­jeg glu­mim, ži­vim u nje­noj re­al­no­sti ko­ja je dru­ga­či­ja od re­al­no­sti dru­gih li­ko­va. U ovom slu­ča­ju uro­nje­na sam u svi­jet li­ka. Kao re­ži­ser ima­te ši­ru per­spek­ti­vu – ra­zu­mi­je­te sve in­di­vi­du­al­ne svje­to­ve va­ših li­ko­va, ali ima­te i ve­li­ki sve­o­bu­hvat­ni svi­jet, uni­ver­zum va­še pred­sta­ve, u ko­ji sta­ju svi ti ma­nji svje­to­vi i re­al­no­sti li­ko­va. Za­i­sta ne bih mo­gla re­ći šta mi je dra­že. Obje ulo­ge su kre­a­tiv­ne, mo­žda je raz­li­ka u od­go­vor­no­sti – glu­mac se kon­cen­tri­še na svi­jet svog li­ka, re­ži­ser na uni­ver­zum i sve svje­to­ve ko­je je kre­i­rao u tom uni­ver­zu­mu.
● Ba­vi­te se i pi­sa­njem, ob­ja­vi­li ste ,,Še­ćer­nu vu­nu?” Ko­je te­me pre­fe­ri­ra­te u svo­jim dje­li­ma i da li ima­te knji­žev­nog uzo­ra?
– Knji­ga ,,Še­ćer­nu vu­nu?” pro­i­za­šla je iz raz­o­ča­ra­nja u baj­ke ko­je su se po­ka­za­le neo­dr­ži­vim u da­na­šnjem svi­je­tu. Te­me ko­je se uvi­jek za­ka­če za mo­ju olov­ku je­su vječ­ne te­me ljud­skog du­ha: pat­nja, sre­ća, smi­jeh i su­ze ko­je naj­bo­lje shva­tam i bi­lje­žim kroz fol­klor­ne mo­ti­ve sa do­dat­kom ča­rob­nog, ta­jan­stve­nog i iskon­skog, ko­je su­sre­će­mo u na­rod­nim pri­ča­ma i baj­ka­ma, (Ajn­štajn je re­kao da je iz­vor na­u­ke kao i umjet­no­sti upra­vo mi­ste­ri­ja). Za me­ne na­rod­ne pri­če, ka­zi­va­nja i le­gen­de ima­ju po­seb­nu draž. Kroz svo­je sim­bo­le one naj­bo­lje uhva­te nit vječ­nog čo­vje­ko­vog du­ha ko­ji je za­jed­nič­ki lju­di­ma bez ob­zi­ra na ko­jem me­ri­di­ja­nu ži­ve. Ove uni­ver­zal­ne ni­ti uhva­ti­li su po mom mi­šlje­nju ru­ski kla­si­ča­ri, kao i Her­man He­se, Ru­mi…
● U Va­šoj bi­o­gra­fi­ji na­la­zi­mo Mo­star, Pod­go­ri­cu, Her­ceg No­vi, Lon­don... Ka­da Vas ne­ko upi­ta oda­kle ste, šta ka­že­te?
- Ka­žem da do­la­zim iz Cr­ne Go­re. A gdje je to? - sli­je­di pi­ta­nje. Pret­po­sta­vlja­ju da je Mon­te­ne­gro ne­gdje u Afri­ci ili Ju­žnoj Ame­ri­ci jer zvu­či eg­zo­tič­no. Uz osmi­jeh ob­ja­snim da se na­la­zi na Bal­ka­nu. Bal­kan je za­i­sta po­seb­no mje­sto, ka­žu ne­ki ko­ji su upo­zna­ti sa kul­tu­rom i isto­ri­jom. Bal­kan je mje­sto taj­ni. Lič­no imam ja­ke ve­ze sa Her­ce­go­vi­nom, ali sam od­ra­sla u Cr­noj Go­ri i tu se osje­ćam kod ku­će.
● Ka­že­te da Vam je Ru­mi­je­va po­e­zi­ja po­mo­gla da na po­e­ti­čan na­čin pri­ka­že­te bol­nu lju­bav iz­me­đu Ro­di­o­na i So­nje, ko­ja se ra­đa iz sa­o­sje­ća­nja. Po­ja­sni­te nam tu ve­zu sa po­e­zi­jom...
– To je, za­pra­vo, fi­lo­zof­ska ide­ja su­fij­ske mi­sli – da se lju­bav ra­đa umi­ra­njem. ,,Umi­ri­te, umi­ri­te u lju­ba­vi umi­ri­te, u lju­ba­vi kad umre­te no­vi ži­vot do­bi­ja­te” pi­še Ru­mi...
So­nja i Ras­kol­nji­kov ima­ju umor­na sr­ca, nji­ho­va ti­je­la su lju­štu­re. Ona je svo­ju ne­vi­nost pro­da­la da bi pre­hra­ni­la oca, ma­će­hu i nje­nu dje­cu. On je po­či­nio dvo­stru­ko ubi­stvo da bi do­ka­zao da je Na­po­le­on i da je nje­mu do­zvo­lje­no ono što obič­nim smrt­ni­ci­ma ni­je. Ro­di­on sa­ža­lje­va So­nju i nje­nu žr­tvu ko­ju je pod­ni­je­la za­rad dru­gih, a So­nja, iz sa­o­sje­ća­nja pre­ma Ro­di­o­no­voj pat­nji po­la­zi s njim u Si­bir. Nji­ho­va lju­bav ra­đa se iz uza­jam­nog sa­o­sje­ća­nja za pat­nju ovog dru­gog. Ro­di­on i So­nja od­lu­če da za­jed­no umru- da za­jed­no idu u Si­bir na od­slu­že­nje ka­zne. Od­la­ze­ći u Si­bir za­jed­no oni umi­ru za ži­vot ko­ji su do sa­da po­zna­va­li. A smrt je naj­ja­či im­puls za ži­vot i za vas­kr­se­nje. No­va re­al­nost i lju­bav ra­đa se iz ove smr­ti. Ru­mi to div­no pri­ka­zu­je u svo­joj po­e­zi­ji, sta­vlja­ju­ći ak­ce­nat na to ko­li­ko je va­žno umri­je­ti pri­je smr­ti.
Pa­ro­la pred­sta­ve je ,,We are ali­ve only to the ex­tent we can die”. Mi ži­vi­mo sa­mo ono­li­ko ko­li­ko smo sprem­ni umri­je­ti. Žr­tva kao re­li­gij­ski sim­bol je bli­ska ovom mo­ti­vu i pre­pli­će se kroz pred­sta­vu.
● Šta či­ta­te?
– Me­đu omi­lje­nim su mi Tol­stoj, Do­sto­jev­ski i Če­hov. A što se ti­če na­ših pi­sa­ca iz­u­zet­ni su Če­do Vu­ko­vić, Alek­sa Šan­tić i na­rav­no Ivo An­drić. Ta­ko­đe, baj­ke su va­žne jer i ži­vot mo­že da bu­de baj­ka.A.ĆU­KO­VIĆ


Lju­bav iz sa­o­sje­ća­nja

- Ru­mi­je­va po­e­zi­ja ko­ri­sti­la mi je da na po­e­ti­čan na­čin pri­ka­žem bol­nu lju­bav iz­me­đu Ro­di­o­na i So­nje ko­ja se ra­đa iz sa­o­sje­ća­nja. Pi­ta­nje ko­je po­sta­vljam je­ste ka­kva je to lju­bav iz­me­đu ubi­ce i pro­sti­tut­ke. Ka­kva je lju­bav ka­da je oslo­bo­đe­na tje­le­sne stra­sti; lju­bav ko­ja se ra­đa iz pat­nje i sa­o­sje­ća­nja za dru­go sr­ce ko­je pa­ti – ob­ja­šnja­va Na­ta­ša Šo­tra.


No­va knji­ga na vi­di­ku

Na­ta­ša Šo­tra je ro­đe­na 1990. go­di­ne u Mo­sta­ru. Po iz­bi­ja­nju ra­ta 1992, sa po­ro­di­com pre­la­zi u Cr­nu Go­ru u Her­ceg No­vi, gdje za­vr­ša­va pr­va če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le. Po pre­se­lje­nju u Pod­go­ri­cu 2001. go­di­ne, Na­ta­ša za­vr­ša­va Osnov­nu ško­lu „Mak­sim Gor­ki”. Upi­su­je gim­na­zi­ju „Slo­bo­dan Ške­ro­vić” u istom gra­du. Po za­vr­šet­ku če­tvr­te go­di­ne, od­la­zi u Ita­li­ju na stu­di­je knji­žev­no­sti i ko­mu­ni­ka­ci­ja na ame­rič­kom Uni­ver­zi­te­tu „John Ca­bot” u Ri­mu. Na­kon za­vr­še­ne dvi­je go­di­ne fa­kul­te­ta u Ri­mu, 2011. go­di­ne pre­la­zi u Lon­don na dram­sku aka­de­mi­ju „Gol­dsmiths” gdje di­plo­mi­ra u ju­nu 2014. U ok­to­bru 2014. za­po­če­će ma­gi­star­ske stu­di­je re­ži­je i tek­sto­pi­sa­nja na Kra­ljev­skoj aka­de­mi­ji u Lon­do­nu. Za svo­ju pr­vu knji­gu ,,Še­ćer­nu vu­nu?” do­bi­la je na­gra­du na dje­či­jem fe­sti­val ,,Ma­li Princ” u Tu­zli, 2013. go­di­ne za naj­mla­đeg i per­spek­tiv­nog pi­sca na fe­sti­va­lu. Na­ta­ša je ve­li­ki po­klo­nik kla­sič­ne ru­ske knji­žev­no­sti i ple­sa. Nje­na dru­ga knji­ga ,,Bi­lje­ške obič­nog čo­vje­ka” je u pri­pre­mi za štam­pu i usko­ro se oče­ku­je u knji­ža­ra­ma.