Lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či u gra­du pod Tre­bje­som, prek­si­noć su na „Sce­ni 213” bi­li u pri­li­ci da pri­su­stvu­ju knji­žev­noj ve­če­ri po­sve­će­noj prof. dr Slo­bo­da­nu Vu­ja­či­ću. To­kom sat i po prof. dr Mi­lo­rad Si­mu­no­vić, Mak­sim Vu­ja­čić, pu­bli­ci­sta, An­dri­ja Ra­du­lo­vić, pje­snik, prof. dr Li­di­ja Vu­ja­čić, Sre­ten Mi­tro­vić, glu­mac, go­vo­re­ći o lič­no­sti i dje­lu Slo­bo­da­na Vu­ja­či­ća, uni­ver­zi­tet­skog pro­fe­so­ra, knji­žev­ni­ka, vr­snog go­vor­ni­ka, ali i čo­vje­ka iz na­ro­da, ka­ko je če­sto go­vo­rio za se­be, i jed­nog od naj­po­zna­ti­jih cr­no­gor­skih bo­e­ma ko­ga su vo­lje­li i in­te­lek­tu­al­ci, rad­ni­ci i se­lja­ci, a po­seb­no nje­go­vi stu­den­ti, evo­ci­ra­li su uspo­me­ne na pro­šla vre­me­na.
Pje­snik An­dri­ja Ra­du­lo­vić je na­gla­sio da je Slo­bo­dan Vu­ja­čić za ži­vo­ta bio ur­ba­na le­gen­da.
– Ni­je bio sa­mo pro­fe­sor i knji­žev­nik, on je bio ve­o­ma slo­že­na lič­nost. Bio je i bo­em, is­kre­ni drug i pri­ja­telj, za­štit­nik stu­de­na­ta, go­vor­nik, ple­mić, slo­bo­dar, ko­zer, emo­ti­vac, pi­sac, drug lju­di, na­rod­ni čo­vjek, ka­va­ljer, istin­ski in­te­lek­tu­a­lac, dr­žav­nik, ali i nik­šić­ki ori­gi­nal. Prof. Vu­ja­čić je bio vi­so­ka adre­sa, na ko­ju ste se mo­gli po­zva­ti, ako vas sna­đe ne­vo­lja. Za­jed­no sa No­vom Vu­ko­vi­ćem, Slo­bo­da­nom To­mo­vi­ćem, Pa­vlom Ra­du­si­no­vi­ćem, Žar­kom Šće­pa­no­vi­ćem, Mar­kom Du­ru­to­vi­ćem, Mi­trom Vu­ki­će­vi­ćem i još ne­ko­li­ko elit­nih pro­fe­so­ra i lju­di za ono vri­je­me, bio je za­štit­ni znak Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću. Po­sje­do­vao je ne­vje­ro­vat­nu ener­gi­ju, lu­cid­nost, ši­ri­nu, pri­rod­nost, obra­zo­va­nje, ži­vot­nost i ko­lo­rit­nost. Ži­vio je svoj ži­vot bez ostat­ka i bez po­ze, ona­ko ka­ko ži­ve sa­mo pje­sni­ci ko­ji u se­bi sa­ču­va­ju i ne­što dje­čač­ko, ne­pot­ku­plji­vo. Kao ri­jet­ko ko, imao je kod se­be, u svo­jim pri­ča­ma, spo­sob­nost da na če­ho­vljev­ski na­čin kroz ma­li de­talj sli­ka ve­li­ki isje­čak iz ži­vo­ta. Ina­če, nje­go­vo ukup­no dje­lo svje­do­či o pi­scu iza­zov­nog i slo­že­nog te­mat­skog okvi­ra ko­ji po­sje­du­ju na­ra­tiv­nost, raz­u­đe­nost i do­ku­men­tar­nost, ka­zao je Ra­du­lo­vić.
Prof. dr Mi­lo­rad Si­mu­no­vić, is­ti­če da se sa naj­ve­ćim po­što­va­njem sje­ća prof. Vu­ja­či­ća i mje­sta ko­je je on za­u­zi­mao u dru­štve­noj za­jed­ni­ci.
– Slo­bo­dan Vu­ja­čić je bio vr­lo ori­gi­nal­na lič­nost, auten­ti­čan i du­ho­vit. Mo­gla bi se na­pra­vi­ti an­to­lo­gi­ja ne­ko­li­ko to­mo­va u ko­je bi se sa­bra­la nje­go­va du­ho­vi­tost. Bio je me­đu pr­vim in­te­lek­tu­al­ci­ma u Cr­noj Go­ri, je­dan od naj­bo­ljih auto­ra ko­ji je imao šta da ka­že i znao da ka­že, ali i pro­fe­sor si­gur­nog auto­ri­te­ta. Je­dan od onog ma­log bro­ja pro­fe­so­ra po ko­ji­ma se pre­po­zna­va­la Pe­da­go­ška aka­de­mi­ja, ka­sni­je Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Nik­ši­ću.
Go­vo­re­ći u na­stav­ku o ,,An­ti­dnev­ni­ku”, Vu­ja­či­će­voj naj­po­pu­lar­ni­joj i naj­či­ta­ni­joj knji­zi, Si­mu­no­vić je pod­sje­tio da u tom du­ho­vi­tom i ple­me­ni­tom dje­lu on na svo­je­vr­stan na­čin go­vo­ri o svo­joj smr­ti, ko­ja mu se pri­ma­kla i dik­ti­ra de­talj­nu opo­ru­ku i uput­stva za sa­hra­nu sve do tro­ško­va i po­ru­ke či­ta­o­ci­ma da ne do­la­ze ako bu­de sni­jeg ili ki­ša.
– U ,,An­ti­dnev­ni­ku” ne­ma ni­ka­kvog ci­ni­zma, on je an­ti­pod ve­li­koj pa­ra­dig­mi. U njoj se odr­ža­va ključ osje­ća­nja čo­vječ­no­sti na su­prot de­kon­struk­ci­ji čo­vječ­no­sti. Smrt se tre­ti­ra bez ika­kvog stra­ha od ži­vo­ta i od smr­ti, i bez na­knad­nih me­ta­fi­zič­kih ra­ci­o­na­li­za­ci­ja. Pi­sac ,,An­ti­dne­vi­ka” se li­te­rar­no iden­ti­fi­ku­je sa he­roj­skim čo­vje­kom, kroz obič­ne ma­le sva­ko­dnev­ne si­tu­a­ci­je – ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Si­mu­no­vić.
Pu­bli­ci­sta Mak­sim Vu­ja­čić, is­ti­če da je Vu­ja­čić de­ve­de­se­tih go­di­na znao da po­dr­ži ono­ga ko je bio u ne­mi­lo­sti, po­put Mir­ka Ko­va­ča, Vi­ta Ni­ko­li­ća, ne­kih no­vi­na­ra, voj­nih de­zer­te­ra.
- Bio je čo­vjek iz na­ro­da i uvi­jek uz na­rod. Pra­vi na­rod­ni tri­bun. Imao je go­vor­nič­ki dar i bio do­bar po­le­mi­čar. Bio je pred­vod­nik po­sled­njeg kru­ga nik­šić­kih pje­sni­ka-bo­e­ma. Bes­kraj­no du­ho­vit čo­vjek, na­rod­ni po­li­ti­čar – ka­zao je Vu­ja­čić. On je re­kao da Slo­bo­da­na Vu­ja­či­ća, Slo­bo­da­na Bo­ško­vi­ća i Slo­bo­da­na Vu­kaj­lo­vi­ća, Nik­šić ne bi smio da za­bo­ra­vi i tre­ba­lo bi da ba­šti­ni nji­ho­vo dje­lo.
Glu­mac Sre­ten Mi­tro­vić či­tao je od­lom­ke iz knji­ge ,,An­ti­dnev­nik” a pri­ka­za­ni su i od­lom­ci in­ter­vjua sa prof. Vu­ja­či­ćem.
Or­ga­ni­za­tor ovog do­ga­đa­ja bio je Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Nik­šić u okvi­ru Pro­gra­ma po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re u Nik­ši­ću.
L.N.


Čo­vjek za ne­za­bo­rav

Prof. dr Li­di­ja Vu­ja­čić, je is­ta­kla da je prof. Vu­ja­čić ro­đen 1931. go­di­ne u Ras­to­ci­ma, sa ko­ji­ma je imao sna­žnu ve­zu u emo­tiv­nom i stva­ra­lač­kom smi­slu.
– Rad­ni vi­jek naj­ve­ćim di­je­lom je pro­veo kao pro­fe­sor na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu. Do­bit­nik je na­gra­de ,,Ok­to­ih”. Ob­ja­vio ne­ko­li­ko knji­ga, od ko­jih su naj­či­ta­ni­je ,,An­ti­dnev­nik” i ,,Rit­mo­vi du­ha”. Po­kre­tač je knji­žev­nih su­sre­ta, pr­vi od­go­vor­ni ured­nik „Spo­na”, ne­za­vi­sni član pred­sjed­ni­štva Cr­ne Go­re. Ka­ko ne­ko re­če li­je­po je bi­ti Slo­bo­dan Vu­ja­čić, ali i te­ško, ka­za­la je Vu­ja­či­će­va.