Po­sli­je fil­ma „Le­pa se­la le­po go­re”, iko­ne Bo­go­ro­di­ce Fi­ler­mo­se i Hi­lan­da­ra, Si­me­o­no­vog pe­ča­ta Va­nja Bu­lić se u svom no­vom ro­ma­nu „Te­sli­na po­šilj­ka” po­i­grao či­nje­ni­ca­ma o ta­jan­stve­nom ru­še­nju Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke u Be­o­gra­du 1941. go­di­ne i još ta­jan­stve­ni­jom po­šilj­kom Ni­ko­le Te­sle tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka u srp­sku pre­sto­ni­cu.
Pred broj­nim slu­ša­o­ci­ma, uz pi­ta­nja no­vi­na­ra Ne­ma­nje Pa­vi­će­vi­ća, Bu­lić je pu­bli­ci u pod­go­rič­koj NB „Ra­do­sav Lju­mo­vić” ob­ja­šnja­vao za­što vo­li tri­le­re, ka­ko je do­šlo do nje­go­vih naj­po­zna­ti­jih ro­ma­na, za­što sma­tra da mno­ge te­o­ri­je za­vje­re i ni­je­su baš sa­mo te­o­ri­je, i da u sve­mu ima isti­ne...
– Te­sla je in­spi­ra­tiv­na lič­nost i ne­do­volj­no zna­mo o nje­mu. On je Sr­bi­ju sma­trao otadž­bi­nom, ali kad se ma­lo du­blje sa­gle­da si­tu­a­ci­ja shva­ti se što je sve on za ži­vo­ta ra­dio za Ju­go­sla­vi­ju. Ina­če, Te­sle su iz Sr­bi­je do­šle u Hr­vat­sku, ka­žu ne­ka do­ku­men­ta. Te­sla je stal­no go­vo­rio da je pri­pre­mio taj­no oruž­je u slu­ča­ju ra­ta za od­bra­nu otadž­bi­ne – ob­ja­snio je „Te­sli­nu po­šilj­ku” Bu­lić.
Sve to bi­la je li­je­pa pri­ča, ko­ja ga je kop­ka­la. Da li je Te­sla stva­r­no po­slao na­ma to taj­no oruž­je ili ne, ne zna se, ali Ame­ri­kan­ci stal­no op­tu­žu­ju Ru­se da su ga ukra­li, a oni opet Ame­ri­kan­ce, po­što su se­dam da­na is­pi­ti­va­li Te­sli­nu so­bu u ko­joj je umro, ka­že Bu­lić.
Da li su Njem­ci na­šli Te­sli­ne po­dat­ke ne zna se, ali sum­njam da bi i oni išta mo­gli tu da pro­tu­ma­če bez nje­ga – ka­zao je on.
Ko­li­ko ma­lo zna­mo o Te­sli, po­go­to­vu ko­li­ko su nje­go­va zna­nja mi­stič­na, go­vo­ri i pri­ča o ču­ve­nom har­pu ko­ji je ra­đen po Te­sli­noj za­mi­sli, a ko­ji je na­vod­no tre­ba­lo da za­mr­zne Be­o­grad to­kom bom­bar­do­va­nja. Ta­ko harp ni­je pro­ra­dio, jer se go­vo­ri­lo da je Te­sla na­vod­no za­šti­tio srp­sku pre­sto­ni­cu.
Pri­ča se „za­ku­va­va” kad sa­zna­te da je tri­de­se­tih go­di­na po­sto­ja­la jed­na Te­sli­na po­šilj­ka u ko­joj je bi­la svo­je­ruč­no ura­đe­na za­sta­va, ko­plje i znak ko­ji je ura­dio za jed­no kul­tur­no-umjet­nič­ko dru­štvo! Da li je u tom pa­ke­tu bi­lo još ne­če­ga ne zna se. Ali, ne­ma do­stav­ni­ca, ni­ti po­da­tka ko je pa­ket po­di­gao.
– U sve to upleo sam pri­ču o nje­mač­kom no­vi­na­ru ko­ji tra­ga za tim taj­na­ma. I, do­ga­đa­ju se ubi­stva, jed­no za dru­gim, jer vi­dim da se taj moj stil svi­đa či­ta­o­ci­ma. On­da sam do­dao i ma­na­stir Bla­go­vje­šte­nja, ko­ji je bio pred­vi­đen da sa Ostro­gom, bu­de rat­na pre­sto­ni­ca. Za­i­sta, dio bla­ga iz bi­bli­o­te­ke je tre­ba­lo da bu­de ta­mo pre­ne­sen. Bi­lo mi je bit­no da da­na­šnjeg čo­vje­ka, ko­ji je oči­gled­no do­sti­gao naj­vi­ši ni­vo raz­vo­ja do sa­mo­u­ni­šta­va­nja, da mo­gu da ga po­bje­de sa­mo ni­ža bi­ća od nje­ga, a u mom slu­ča­ju to su orao i vuk – ka­zao je Va­nja Bu­lić. S.Ć.