Obi­lje­ža­vaj­ći če­ti­ri de­ce­ni­je umjet­nič­kog ra­da, Goj­ko Bur­za­no­vić, glu­mac Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, iz­veo je svoj autor­ski pro­je­kat „Nje­goš” u cr­kvi Sv. Pa­vla u Ko­to­ru. Gro­mo­gla­sna zvo­nja­va grad­skih cr­kve­nih zvo­na za ve­čer­nju li­tur­gi­ju, na­ja­vi­la su ujed­no i mo­no­dra­mu, da­ju­ći joj du­hov­ni pe­čat.
- Sre­ćan sam što sam po­di­je­lio svo­je vi­đe­nje Nje­go­ša i svo­ju du­šu u pre­li­je­pom am­bi­jen­tu sa ova­ko div­nom pu­bli­kom. Ne­vje­ro­vat­na je za­li­ha du­hov­no­sti ka­da od­i­gram ova­kvu pred­sta­vu, a kad od­i­gram vi­še njih, naj­bo­ga­ti­ji sam čo­vjek na svi­je­tu, jer znam da sam pro­šao ogrom­nim „po­lji­ma” ko­smo­sa. Oda­brao sam Nje­go­ša za­to što je na­te­že, ali i naj­za­hval­ni­je. Pro­u­ča­vao sam ga niz go­di­na, imam svo­ju do­ku­men­ta­ci­ju mi­mo dru­gih lju­di, za­to što je mo­ja du­ša slič­na Nje­go­še­voj du­ši. On je po maj­ci, po Pro­ro­ko­vi­ći­ma, a li­čio je na uj­če­vi­nu, na­sli­je­dio ne­što što je ve­o­ma in­te­re­sant­no. Te bi­se­re ko­je je on kroz „Gor­ski vi­je­nac” i dru­ga dje­la go­vo­rio (Ča­šu me­da još ni­ko ne po­pi..., Ne, vla­di­ko, ako Bo­ga znaš...), on je to u dje­tinj­stvu po­čeo da pri­ku­plja i sla­že, da sam pro­iz­vo­di i kre­i­ra tak­mi­če­ći se sa uja­ci­ma. On je sa de­se­tak go­di­na već bio pje­snik, pa je u to do­ba, kao mlad, pot­pu­no nor­mal­no mo­gao da na­pi­še „Lu­ču Mi­kro­ko­zmu”, o če­mu sam se mno­go pu­ta za­pi­tao. I ja sam imao slič­nu mla­dost, pi­sao sam, sa­ku­pljao na­rod­ne umo­tvo­ri­ne i tu sam se do­dir­nuo sa Nje­go­šem, ka­že za „Dan” Bur­za­no­vić, ko­ji je pro­šao tr­no­vit put umjet­ni­ka, stu­di­raj­ći u Sa­ra­je­vu. Iza­brao je naj­bo­lje Nje­go­še­ve mi­sli i iz­gra­dio pri­ču ba­zi­ra­nu na po­mi­re­nju me­đu Cr­no­gor­ci­ma Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, što je ak­tu­e­li­zo­va­no da­na­šnjim sta­njem u Cr­noj Go­ri.
- Ovo vri­je­me je jed­no od naj­go­rih u zad­njih, ne znam ko­li­ko vje­ko­va, do­šli smo do jed­nog dna, da vi­še i ne mi­sli­mo na du­šev­no sta­nje, ne­go uvi­jek mi­sli­mo na ne­ko pre­ži­vlja­va­nje. Tekst sam pri­la­go­dio ovom tre­nut­ku, a po­što sam od onih glu­ma­ca ko­ji pod­sje­ća­ju po­ma­lo na one grč­ke glum­ce iz do­ba ka­da su ne­ko­ga ka­žnja­va­li za­bra­nom da ide u po­zo­ri­šte, is­ko­ri­stio sam sva ras­po­lo­ži­va glu­mač­ka sred­stva – emo­ci­ja, glas, po­kret, sve sam uba­cio u ovaj pro­je­kat, sa ko­jim imam ve­li­ke pla­no­ve. Do­ra­di­ću još pred­sta­vu, naj­bo­lje što se mo­že i da sa njom idem po svi­je­tu, na fe­sti­va­le ma­lih po­zo­ri­šnih sce­na (Sa­ra­je­vo, Ze­mun, Nik­šić, Sko­plje, Pa­riz, Ham­burg). Pred­sta­vi­ću im, šta dru­go ne­go Cr­nu Go­ru, jer Nje­goš je­ste Cr­na Go­ra. Dok lju­di ži­ve, ži­vje­će „Lu­ča Mi­kro­ko­zma”, ži­vje­će i Nje­goš, is­ti­če autor pro­jek­ta.
Bur­za­no­vić je ra­ni­je mno­go pu­ta kod ra­znih re­di­te­lja igrao ulo­ge iz Nje­go­še­vih dje­la, sam je na­stu­pao u „Lu­či” Slo­bo­da­na Mi­la­to­vi­ća. Na tim osno­va­ma je i na­pra­vio ovaj pro­je­kat, a pla­ni­ra da na tom po­lju ra­di i da­lje.
Ha­dži Ra­do­van Ra­do­vić, ar­hi­tek­ta ko­ji se ba­vi pro­jek­to­va­njem cr­ka­va, go­vo­rio je u pro­lo­gu o dje­li­ma Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. Uz sve mu­ke ko­je je pro­ži­vio kao sve­šte­nik, vla­di­ka i vla­dar, Nje­goš je stvo­rio gran­di­o­zno dje­lo, troj­stvo „Gor­ski vi­je­nac”, „Lu­ča Mi­kro­ko­zma” i „La­žni car Šće­pan Ma­li”, is­ti­če Ra­do­vić, ko­ji se po­seb­no osvr­nuo na „Lu­ču”.
Pje­sni­ki­nja i so­lo-pje­va­či­ca Va­si­li­ja Či­ča­re­vić, odje­ve­na u bi­je­lo, pre­li­je­pim je so­pra­nom i li­je­pom po­ja­vom ilu­stro­va­la brit­ke ri­je­či Nje­go­še­ve. Po­što je od ma­lih no­gu pje­va­la u cr­kve­nom ho­ru ko­jim je di­ri­go­va­la nje­na maj­ka Sne­ža­na Po­po­vić, te­o­log, Va­si­li­ji ni­je bi­lo te­ško da sa­kral­nim na­pje­vi­ma do­ča­ra du­šev­no sta­nje vla­di­ke-pje­sni­ka, a tu­žba­li­cu je do­ča­ra­la te­mom iz na­rod­ne „Još ne svi­će...”. Ob­ja­vi­la je zbir­ku pje­sa­ma „S ne­be­skih lje­stvi­ca”, a ka­ko je po­ma­lo i glu­mi­la u sklo­pu vje­ro­na­u­ke, to joj je ko­ri­sti­lo u na­stu­pu sa Bur­za­no­vi­ćem.
- Ja­ko mi se do­pa­da aku­sti­ka i am­bi­jent, sce­na je ve­o­ma li­je­po osmi­šlje­na, a po­seb­na mi je čast da na­stu­pam sa im­po­zant­nom lič­no­šću ka­kva je Goj­ko Bur­za­no­vić, ka­za­la je Či­ča­re­vić.
Do sa­da su na­stu­pa­li u Be­ra­na­ma, Ul­ci­nju, Her­ceg No­vom, Nik­ši­ću, a oče­ku­je ih i sce­na u Pod­go­ri­ci, gra­do­vi na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, No­vi Sad, ino­stran­stvo...
M.D.Po­po­vić