Do­a­jen eks ju­go­slo­ven­skog glu­mi­šta i po­ča­sni član Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, ma­ke­don­ski dram­ski umjet­nik Me­to Jo­va­nov­ski ne­dav­no je na Fe­sti­va­lu glum­ca u Nik­ši­ću na­gra­đen Gran pri­jem. pri­zna­nje je usli­je­di­lo za tu­ma­če­nje ulo­ge u „Ur­ne­be­snoj ko­me­di­ji” ko­ju je re­ži­rao Velj­ko Mi­ću­no­vić.
Ras­ko­šnu glu­mač­ku ka­ri­je­ru gra­dio je ši­rom Ju­go­sla­vi­je i na­kon ras­pa­da dr­ža­ve ostao je je­dan od ri­jet­kih umjet­ni­ka ko­ji je svo­jim dje­lom spa­jao za­va­đe­ne na­ro­de.
Sa­ra­đu­je sa naj­bo­ljim glum­ci­ma i re­di­te­lji­ma u svim dr­ža­va­ma biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka. Lju­bi­te­lji­ma sed­me umjet­no­sti Jo­va­nov­ski je po­znat po ulo­ga­ma u fil­mo­vi­ma „Str­šljen”, „Pri­je ki­še”, „Ne­či­sta krv”, „Sreć­na No­va `49.”, „Za sa­da bez do­brog na­slo­va”, „Je­vre­ji do­la­ze”, „Ku­ća po­red pru­ge”, „Seks – par­tij­ski ne­pri­ja­telj broj 1”, „Do­ro­tej”, „Kad sva­ne dan”... Ipak, ka­ko ka­že, još se ni­je umo­rio od glu­me, jer kre­a­tiv­nost ga vra­ća u ži­vot i na­pa­ja no­vom ener­gi­jom.
● Fe­sti­va­li ču­va­ju po­zo­ri­šnu umjet­nost, a po Va­ma, da li su neo­p­hod­ni u vri­je­me bes­pa­ri­ce, ka­da je te­ško na­pra­vi­ti i no­vu pred­sta­vu?
– Fe­sti­va­li su mo­sto­vi ko­ji nas zbli­ža­va­ju. Za kre­a­tiv­nost je neo­p­ho­dan otvo­ren pro­stor. Ni­je do­bro ka­da se za­tva­ra­mo. Sva­ka dr­ža­va je pro­stor za se­be, ali to ne zna­či da ne tre­ba da sa­ra­đu­je­mo. Kao što je neo­hod­na sa­rad­nja u eko­nom­skom smi­slu, ta­ko je i na po­lju kul­tu­re - fil­ma i po­zo­ri­šta. Pro­te­klih dvi­je i po de­ce­ni­je igrao sam u Spli­tu, Za­gre­bu, Be­o­gra­du, Sa­ra­je­vu. To me ve­se­li. Pu­to­vao, sam i sa­ra­đi­vao sa po­zo­ri­šti­ma i na taj se na­čin na­do­pu­nja­va­mo.
● Obi­lje­ži­li ste jed­no vri­je­me ki­ne­ma­to­gra­fi­je, ko­ja je bi­la pri­lič­no do­bra, ali ni­ste na­pu­šta­li „da­ske ko­je ži­vot zna­če”...
– Ra­dio sam mno­go, imao do­bre part­ne­re i re­di­te­lje, igrao ve­o­ma zna­čaj­ne tek­sto­ve Šek­spi­ra, Do­sto­jev­sog, Če­ho­va. Bi­le su to ulo­ge po­želj­ne za sva­kog glum­ca. Svo­ju kre­ta­tiv­nost sva­ki glu­mac mo­že pre­i­spi­ta­ti je­di­no kad se pred njim na­đe ve­li­ki tekst. Za se­be mo­gu da ka­žem - Šek­spi­rov Ha­mlet obo­ga­tio me je i na­do­gra­dio. Ha­mlet je iza­zov za sva­kog glum­ca. To je ne­što po­put Mont Eve­re­sta – vrh ko­ji se ne da la­ko osvo­ji­ti. Po­treb­ne su ve­li­ke psi­ho­fi­zič­ke i kre­a­tiv­ne pri­pre­me. Uče­nje sa­ti­ma i ana­li­zi­ra­nje ve­li­kih mo­no­lo­ga, di­ja­lo­ga, po­ni­ra­nje u ne­po­zna­ti svi­jet. Jed­no­stav­no re­če­no to je la­vi­rint bez ori­jen­ti­ra ko­ji je isto­vre­me­no iza­zov i pod­vig.
● Skrom­nost ili jed­no­stav­nost u svi­je­tu glu­me?
– Po­ku­ša­vam bi­ti jed­no­sta­van. Da ži­vim i ra­dim u ame­rič­kom dru­štvu, to si­gur­no ne bi bi­lo ta­ko, jer glum­ci ta­mo hr­le za re­kla­mom ko­ja im do­no­si mi­li­on­ske za­ra­de. Me­đu­tim, na Bal­ka­nu je si­tu­a­ci­ja sa­svim dru­ga­či­ja. Glu­po je se­bi sta­vi­ti ore­ol, jer to mo­že is­pa­sti smi­je­šno. Glu­mac je po­se­ban sa­mo na sce­ni i neo­p­hod­no je po­sao od­ra­di­ti na naj­bo­lji na­čin, da­ti sve od se­be. Van sce­ne smo lju­di, ako iz­gu­bi­mo to ljud­sko u se­bi, iz­gu­bi­li smo sa­mi se­be.
● Da li je ne­u­mo­lji­va glo­ba­li­za­ci­ja uslo­vi­la ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ju umjet­no­sti?
– Uža­sno je te­ško vri­je­me da se­bi do­zvo­lim i kri­ti­ku­jem ko­le­ge ko­ji se bo­re da pre­ži­ve sa svo­jim po­ro­di­ca­ma. Do­vi­ja­va­ju se da do­bit ostva­re na raz­ne na­či­ne. Svi smo raz­li­či­ti i ima­mo pra­vo na svoj ži­vot, pa ih ne­ka­da i ra­zu­mi­jem.
● Mno­go je aka­de­mi­ja i glu­ma­ca. Bar­do­vi pra­vi ili sa­mo­pro­gla­še­ni su za­u­ze­li bit­na mje­sta i do­bi­ja­ju ključ­ne ulo­ge. Šta mla­dom glum­cu obez­bje­đu­je tra­ja­nje i mo­guć­nost do­ka­ziva­nja?
– Ima pu­no pri­vat­nih aka­de­mi­ja, pa se di­plo­me do­bi­ja­ju za ne­ko­li­ko hi­lja­da eura. Od 20 glu­ma­ca, iz jed­ne ge­ne­ra­ci­je sve­ga ne­ko­li­ko njih bu­de uspje­šno. Do­ga­đa se da i oni kva­li­tet­ni ot­pad­nu. Pa­ro­la je – sna­đi se.
● Da li re­di­te­lji obez­bje­đu­ju uspjeh bi­ra­ju­ći po­pu­lar­ne glum­ce?
– To je ne­ka­ko ge­ne­ra­cij­ski. Ne­ma iz­bo­ra od naj­mla­đih i onih sta­ri­jih, već je sve za­sno­va­no na ne­kom ge­ne­ra­cij­skom po­ret­ku. Ta­ko je ka­da go­vo­ri­mo o glum­ci­ma, ali i re­di­te­lji­ma. Ne­ma for­mu­le.
● Ka­da ste u pot­pu­no­sti za­do­volj­ni na sce­ni?
– Pro­be su za me­ne pra­vo za­do­volj­stvo, dok pred­sta­va pred pu­bli­kom je re­la­tiv­na stvar. Ne­ka­da bu­de do­bro, dru­gi put ma­lo lo­ši­je, ili pak još bo­lje. Na fil­mu je si­tu­a­ci­ja ne­što dru­ga­či­ja, tu su mon­ta­že­ri, ka­me­r­ma­ni i osta­la eki­pa ko­ja na­sto­ji na­pra­vi­ti film. Me­đu­tim, glu­mac u po­zo­ri­štu je do­vo­ljan sam se­bi. Film je sku­pa in­ve­sti­ci­ja, a kod nas je sve ma­nje nov­ca. Na­pr­ra­vi­ti film ko­ji tre­ba da bu­de u kon­ku­ren­ci­ji svjet­ske pro­duk­ci­je je ja­ko te­ško i sku­po. Za­to tre­ba pra­vi­ti pro­jek­te ko­ji su ko­pro­i­duk­ci­ja, da se udru­ži­mo i na­stu­pa­mo. Ako Fran­cu­ska i Nje­mač­ka mo­gu da na­pra­ve ta­kve in­ve­sti­ci­je, za­što i mi ne mo­že­mo ura­di­ti ne­ki ta­kav pro­je­kat. Ra­zu­mi­jem da je va­žna eko­no­mi­ja, ali mo­ra­mo vo­di­ti ra­ču­na i o kul­tu­ri. Sva­ka umjet­nost je Bož­ji dar, i pri­pa­da svi­ma.
L.NIKČEVIĆ


Kad do­bi­je na­gra­du, sve se tre­se

– Be­o­grad je ve­li­ki kul­tur­ni cen­tar - me­tro­po­la, i kao ta­kav se raz­vi­ja de­ce­ni­ja­ma. Igrao sam pred­sta­ve u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, Ate­ljeu 212, Ju­go­slo­ven­skom dram­skom, sni­mao fil­mo­ve po be­o­grad­skim uli­ca­ma, imao pri­li­ku da na tre­nut­ke osje­tim ka­ko pul­si­ra grad. Ste­kao sam ve­li­ki broj pri­ja­te­lja. Mo­ja sje­ća­nja su za­jed­nič­ki film­ski pro­jek­ti, dru­že­nja i pri­ja­telj­stva na sni­ma­nji­ma i ra­znim fe­sti­va­li­ma od „Tri­gla­va do Đev­đe­li­je”. Sje­ćam se i na­gra­de ko­je sam do­bio, vi­še zbog lju­di ko­ji su ih pri­je me­ne do­bi­li, i onih ko­ji su mi ih do­di­je­li­li. Po­seb­no iz­dva­jam Gran pri „Će­le-ku­la”, za ulo­ge u fil­mo­vi­ma „Sreć­na no­va ’49” i ”Te­to­vi­ra­nje”. Na sve­ča­noj ce­re­mo­ni­ji, ka­da su mi „Će­le-ku­lu” uru­či­va­li za „Te­to­vi­ra­nje”, osje­tio se kra­tak, blag ze­mljo­tres. U dvo­ra­ni je na­sta­la ma­la pa­ni­ka, a za­tim sve se smi­ri­lo. Ne­ko je do­ba­cio iz pu­bli­ke: „Me­to, kad ti do­bi­jaš na­gra­de, i ze­mlja se tre­se”.