Po­klič le­gen­dar­ne Do­lo­res Iba­ru­ri: „Ne­će­te pro­ći” (No pa­sa­ran), ko­ji je oda­bran za mo­to, oči­to, kao svoj, pri­hva­ti­li su svi uče­sni­ci ovo­go­di­šnjeg Ju­go­slo­ven­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la u Uži­cu.
Ovaj slo­gan, po ocjeni Alek­san­dre Ilić, za­mje­ni­ce uprav­ni­ka Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta iz Be­o­gra­da, pred­sta­vlja ja­snu po­ru­ku da će po­zo­ri­šta de­fi­ni­tiv­no iz­dr­ža­ti po­ku­ša­je da bu­du uni­šte­na i da ih si­tu­a­ci­ja i po­li­ti­ča­ri u svi­je­tu, i na Bal­ka­nu, i svim ovim pro­sto­ri­ma, ne­će „po­či­sti­ti”, iako se prak­tič­no svi bal­kan­ski te­a­tri na­la­ze na ivi­ci op­stan­ka.
Alek­san­dra Ilić ka­že da je stanje stra­šno i da je ma­te­ri­jal­na si­tu­a­ci­ja „ko­ja ubi­ja”, ali da je umjet­nost da­nas po­sled­nja bra­na u fa­ši­zo­i­da­ci­ji dru­štva.
– U Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu ko­je je na­sta­lo po že­lji vla­sti 1947. go­di­ne da bi se oku­pili glum­ce iz ci­je­le ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, bi­lo je za­po­sle­no 200 lju­di, a sa­da ih je 90. Ti­me je po­sta­lo be­smi­sle­no ima­ti ku­ću od 8.000 kva­dra­ta, ko­ju ne mo­že­te da odr­ža­va­te, a da osta­ne div­na. Vlast mo­ra da od­lu­či, ho­će li ta­kvo po­zo­ri­šte ili, ako ne­će, da ga pro­da. Da­nas je osta­lo 25 glu­ma­ca, a ima­mo tri sce­ne. Za­pra­vo tre­ća smje­na „Bo­jan Stu­pi­ca” je za­tvo­re­na jer ni­je bez­bjed­na. Što se nov­ca ti­če, prak­tič­no ga do­bi­ja­mo za jed­nu i po pred­sta­vu go­di­šnje. Još se ne­ka­ko sna­la­zi­mo jer ima­mo od­lič­nu pu­bli­ku, uvi­jek pu­ne sa­le, a pu­no go­stu­je­mo i u ino­stran­stvu. Ne­dav­no smo u Šan­ga­ju uče­stvo­va­li na div­nom fe­sti­va­lu ko­me­di­je, i u Pe­kin­gu, sa pred­sta­vom „Uobra­že­ni bo­le­snik” Ja­go­ša Mar­ko­vi­ća, po­sli­je Uži­ca ide­mo za Beč, a već 15. de­cem­bra ima­mo pre­mi­je­ru pred­sta­ve „Šta se do­go­di­lo na­kon što je No­ra na­pu­sti­la mu­ža ili stu­bo­vi dru­štva”, u re­ži­ji Sne­ža­ne Tri­šić – re­kla je Ili­će­va.
Ona ne kri­je za­do­volj­stvo što je baš „Raz­bi­je­ni kr­čag”, s ko­jim su otvo­ri­li JPF u Uži­cu, svu­da na­i­šao na iz­u­ze­tan od­ziv pu­bli­ke, na Bri­o­ni­ma, u Bu­dvi, Tiv­tu i ši­rom Sr­bi­je, i što su u te­škoj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji, ipak uče­stvo­va­li na Ne­dje­lji pe­tro­grad­skih po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du za­jed­no sa još tri an­sam­bla, sa če­ti­ri re­di­te­lja i pot­pu­no raz­li­či­tim pred­sta­va­ma.
– Sa­mi smo to or­ga­ni­zo­va­li, što ni­je bi­lo sa­svim jed­no­stav­no. To je bio ma­li fe­sti­val, kao BI­TEF. Po­sje­ta je bi­la fe­no­me­nal­na i oče­ku­je­mo da će­mo uz­vra­ti­ti go­sto­va­nje 2017. go­di­ne. Po­zva­li su nas iz Pe­tro­gra­da, a lo­gič­no bi bi­lo da Be­o­grad obez­bi­je­di no­vac za to. Pe­tro­grad sva­ke go­di­ne iz­ve­de dio svo­jih pred­sta­va u ne­kom dru­gom gra­du po či­ta­voj Evro­pi – ka­že Alek­san­dra Ilić.
Na po­ku­ša­jem uni­šte­nja kul­tu­re uka­zu­je i Go­ran Ste­fa­nov­ski u svo­joj dra­mi „Di­vlje me­so” ko­ju je dru­ge ve­če­ri JPF u Uži­cu iz­veo an­sambl Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Sa­ra­je­va, kao pri­kaz ža­lo­sne bal­kan­ske pro­šlo­sti – ras­pa­da ko­ji se do­go­di pod na­le­tom stra­nog oku­pa­to­ra i na­di­ru­ćeg fa­ši­zma.
Zi­jah So­ko­lo­vić ka­že da su uspje­li da na­pra­ve od­lič­nu pred­sta­vu „jer su do­la­zi­li iz re­al­no­sti i jer su igra­li si­tu­a­ci­ju, a ne ka­rak­te­re”.
Glu­mac Jo­sip Pe­ja­ko­vić, no­si­lac glav­ne ulo­ge (Di­mi­tri­je An­dre­je­vić) u „Di­vljem me­su”, ka­že da smo bo­ga­ti za ogrom­no is­ku­stvo ne­po­treb­nih kr­va­vih ra­to­va i da ova pred­sta­va ne osta­vlja pu­bli­ku rav­no­du­šnom jer svi ži­vi­mo ži­vot ove pred­sta­ve – na­slo­nje­ne na taj te­melj.
– Tu­mač sam ulo­ge ko­ja naj­vi­še do­vo­di u pi­ta­nje evrop­ske vri­jed­no­sti, i to mi ni­je bi­lo te­ško igra­ti jer je to moj stav. Sva­ko­dnev­no smo svje­do­ci su­sre­ta sa tom evrop­skom ba­ga­te­lom, in­te­lek­tu­al­nom, mo­ral­nom i sva­kom dru­gom. Mi ko­ji smo ču­va­ri svo­ga iden­ti­te­ta, ma­kar on bio na­o­pak, po­gr­dan, pri­mi­ti­van ili neo­bra­zo­van, vr­lo br­zo vi­di­mo da nji­ho­ve na­mje­re na ovim pro­sto­ri­ma ni­su ta­kve ka­kvim ih pred­sta­vlja­ju. Za­to ni­je bi­lo te­ško re­ći ono što da­nas mi­sle svi. Je­di­no to mi­šlje­nje ne di­je­le po­li­ti­ča­ri ko­ji ne go­vo­re isti­nu. I ne mo­ra­mo da ra­di­mo ni­šta – Evro­pa će se ras­pa­sti pri­je ne­go što mi uđe­mo u nju. Osim to­ga – ocje­nju­je Jo­sip Pe­ja­ko­vić, – mi smo njen dio i da je bi­lo sre­će ju­nač­ke u pre­vi­ra­nji­ma pri­je po­sled­njeg ne­po­treb­nog ra­ta, mi smo bi­li fa­vo­ri­ti u svim evrop­skim ten­den­ci­ja­ma, i ima­li smo te­a­tar ko­ji je bio rav­no­pra­van sa bri­tan­skim. S. Ti­ja­nić


Na sce­ni Ri­je­ča­ni i Ate­lje 212

Na JPF-u u Uži­cu, si­noć je Hr­vat­sko na­rod­no ka­za­li­šte iz Ri­je­ke igra­lo pred­sta­vu „Ži­vo­tinj­ska far­ma” Džor­dža Or­ve­la, u re­ži­ji An­dra­ša Ur­ba­na, a ve­če­ras an­sambl Ate­ljea 212 igra ko­mad „Ka­zi­mir i Ka­ro­li­na” Ede­na fon Hor­va­ta, u re­ži­ji Sne­ža­ne Tri­šić.


Hit­na po­moć za umjet­nost

Per­for­mans „Mi­ro­va­nje” ko­ji je iz­ve­la Sel­ma Ba­nić na Tr­gu par­ti­za­na ju­če od 10 do 16 ča­so­va iza­zvao je ve­li­ku pa­žnju Uži­ča­na. Ona je šest sa­ti le­že­la na ploč­ni­ku gdje je ra­ni­je sta­jao spo­me­nik Ti­tu, ko­ji je sklo­njen 1991.
Umjet­ni­ca ži­vi i ra­di u Za­gre­bu i autor­ka je se­ri­je ra­do­va. Stva­ra u me­di­ju ple­snog iz­vo­đe­nja, per­for­man­su i ak­ci­ja­ma u jav­nom pro­sto­ru, na fil­mu i u po­zo­ri­štu.
Ona je po­ja­sni­la da je ri­ječ o in­ter­ven­ci­ji u jav­nom pro­sto­ru i „da je čin ot­po­ra, re­flek­si­je i od­bi­ja­nja pri­sil­ne nor­ma­li­za­ci­je dru­štve­nih od­no­sa”.
Uži­ča­ni su se, ipak za­bri­nu­li za per­for­mer­ku, ko­ja je ne­po­mič­no le­ža­la, pa su po­zva­li Hit­nu po­moć i po­li­ci­ju. Po­je­din­ci su pri­la­ze, za­pit­ki­va­li je za­što le­ži, do­no­si­li su joj gric­ka­li­ce, vo­du i bu­ke­tić cvi­je­ća.R.K.