Knji­ga „Me­toh (i) Ja” To­do­ra Ži­va­lje­vi­ća Ve­lič­kog, pro­mo­vi­sa­na je u su­to­mor­skom Pa­ro­hij­skom do­mu, u okvi­ru „Me­to­hij­ske ve­če­ri”, ka­ko je na­zvan pro­gram u či­jem sre­di­štu je bi­lo pred­sta­vlja­nje na­gra­đe­nog ostva­re­nja pri­zna­tog knji­žev­ni­ka i pro­fe­so­ra srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Svo­je i za­pi­se dru­gih stva­ra­la­ca po­sve­će­ne Me­to­hi­ji či­tao je Ži­va­lje­vi­ćev ne­ka­da­šnji pro­fe­sor u peć­koj Gim­na­zi­ji Du­šan No­vi­će­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni re­ži­ser i du­go­go­di­šnji uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta „Mi­la­din Po­po­vić” u ovom me­to­hij­skom gra­du. Iz­vor­ne et­no pje­sme sa Ko­so­va i Me­to­hi­je pje­vao je Bra­ti­slav Le­kić, a pro­gram je svo­jim sti­ho­vi­ma po­sve­će­nim rod­noj Me­to­hi­ji, bli­sta­vim na­stu­pom upot­pu­nio i mla­di pje­snik Ste­fan Voj­vo­dić. Pro­gram je vo­dio no­vi­nar Mi­len­ko Jo­va­no­vić, ko­ji je po­red osta­log re­kao da o vri­jed­no­sti knji­ge naj­bo­lje svje­do­či Pr­va na­gra­da, Zlat­nik sa li­kom Sve­tog Sa­ve na pe­tom me­đu­na­rod­nom sa­bo­ru du­hov­ne po­e­zi­je Ra­ko­vi­ca 2015.
- Po­e­ma je pro­gla­še­na naj­bo­ljim li­te­rara­nim ostva­re­njem me­đu pre­ko 800 ra­do­va pri­sti­glim na kon­kru­su, i Ži­va­lje­vić je s pra­vom na nju po­seb­no po­no­san, iako je prak­tič­no sva­ko nje­go­vo dje­lo na­gra­đi­va­no do sa­da - ka­zao je Jo­va­no­vić.
- Ni­ti je iz mi­sli i sr­ca auto­ra ika­da Me­to­hi­ja iz­la­zi­la, ni­ti je on nju na­pu­stao, iako fi­zič­ki u njoj ni­je ži­vio ot­ka­ko je po­šao na stu­di­je u Be­o­grad. Po­no­vo joj je do­šao u za­gr­ljaj, ili ona nje­mu, svje­de­no, i to na po­naj­bo­lji na­čin do sa­da. Je­di­ni cilj, je­di­no mje­sto do­la­ska je spa­ša­va­nje du­ha i ri­je­či. A ta ri­ječ je Me­to­hi­ja, auto­rov rod­ni kraj, nje­go­vo sve – do­dao je on.
- I ko ne­ma taj bol ne­ma ni sje­ća­nje. Po­tro­še­no je i sje­ća­nje. Če­kao sam ovu pje­smu sve ovo vri­je­me, jer sam pun uspo­me­na. Va­pio sam da do­đe taj stih ko­ji će is­pu­ni­ti tih pe­de­set go­di­na če­ka­nja. Bi­lo me po­ma­lo sra­mo­ta, kad sam se vra­ćao Me­to­hi­ji, mno­gi pje­sni­ci su ima­li otadž­bin­ske pje­sme, sa po­zi­vi­ma na ju­riš, ja sam se ne­ka­ko krio, jer ni­je­sam imao pje­smu sr­ca - ka­zao je Ve­lič­ki na­po­mi­nji­ću da je pred­i­sto­ri­ja ove knji­ge bio po­ziv di­rek­to­ra Gim­na­zi­je u Pe­ći Mir­ka Si­mo­no­vi­ća da, po­vo­dom spo­me­ni­ce ove usta­no­ve, na­pi­še pri­go­dan pro­zni tekst.
Ka­ko je pod­vu­kao, ako u nje­go­vom stva­ra­la­štvu po­sto­ji sam vrh, po ko­me će ga pre­po­zna­va­ti u bu­du­ćem vre­me­nu, „mo­žda će se i on po­ve­za­ti sa bo­lo­va­njem mo­je Me­to­hi­je, u du­hov­nom i fi­zič­kom smi­slu”.
- Kad sam na­pi­sao ovu po­e­mu, do­ži­vio sam ka­tar­zu, pro­či­šće­nje. Ja sam te ve­če­ri po­sli­je 50 go­di­na po­no­vo bio ro­đen”, na­veo je Ži­va­lje­vić, na pro­mo­ci­ji či­ji su or­ga­ni­za­to­ri bi­li su­to­mor­sko Udru­že­nje „Ko­smet” i Pa­ro­hi­ja spi­čan­sko-mi­šić­ka.M.J.