Pre­di­van dan pret­ho­dio je pre­div­noj ve­če­ri 24. av­gu­sta, gdje je na Be­la­vi­sti u bli­zi­ni cr­kve Sve­tog Ahan­ge­la Mi­ha­i­la, a u pred­ve­čer­je pra­zni­ka Ve­li­ka Go­spo­i­na, hr­mov­skoj sla­vi slav­nog ma­na­sti­ra Sa­vi­na, od­ža­no je još jed­no ve­če tre­ćeg „Tr­ga od ći­ri­li­ce”. Ovo ve­če hro­ni­ča­ri 3. „Tr­ga od ći­ri­li­ce” pam­ti­će po to­me što je to­kom nje uru­če­na na­gra­da „Pe­čat Her­ce­ga Šće­pa­na”, ko­ju je iz ru­ku mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja pri­mio je­dan od na­ših naj­po­zna­ti­jih pje­sni­ka Ran­ko Jo­vo­vić. Ovo sla­vlje je do­pu­nje­no i is­pu­nje­no kul­tur­nim i knji­žev­nim pro­gra­mom ko­jim su na­ši knji­žev­ni­ci obi­je­lje­ži­li ju­bi­lej - 70 go­di­na, po­sto­ja­nja i ra­da Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, ko­je već se­dam de­ce­ni­ja oku­lja pi­sce iz ra­se­ja­nja i ma­ti­ce.
Ma­ni­fe­sta­ci­ju je otvo­rio do­ma­ćin ve­če­ri No­vi­ca Đu­rić, pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka.
- Ov­dje, na ovom sve­tom mje­stu ka­da su sti­gli po­što­va­ni pi­sci iz brat­skih udru­že­nja Sr­bi­je, Re­pu­bli­ke Srp­ske, Knji­žev­nog dru­štva Ko­so­va i Me­to­hi­je, ko­le­ge pi­sci iz Cr­ne Go­re, „Trg od ći­ri­li­ce” ni­je ko­ri­da u ko­joj se pri­si­lom čo­vjek tje­ra u smrt ili da usmr­ti dru­go­ga za tri­ce, za sat du­ži ži­vot, a ni­je, na sre­ću, ni okru­gli sto, već raz­go­vor nas, ko­ji ov­dje sti­že­mo sa oni­ma sa ne­be­sa i ovi­ma u pod­ne­be­sju, ta­ko i ja go­vo­rim, sr­cem, sna­gom jer ovaj tre­nu­tak po­sve­ćen je ve­li­kim ju­bi­le­ji­ma, pri­li­ka za isti­nu ko­jom se mo­ra do­če­ki­va­ti sa­mo ono što je vri­jed­no, a ti­me ne­u­ni­šti­vo. Vje­ru­jem da je traj­no ne­u­ni­šti­vo što do­če­ka­mo isti­nom u vre­me­nu ka­da pro­sla­vlja­mo, ob­na­vlja­mo po­ru­še­ne te­me­lje ći­ri­lič­nom pi­smu i srp­skom je­zi­ku na ci­je­loj pla­ne­ti. Jer ovi ju­bi­le­ji ni­je­su za pu­ka na­bra­ja­nja ve­li­kih dje­la i ime­na jer što se po­sli njih do­go­di je­dva da čo­vjek mo­že da iz­go­vo­ri, a ne da sla­vi. Ni­je­su li već is­pi­sa­ne mno­ge stra­ni­ce knji­ge kul­tur­nog beš­ča­šća u Cr­noj Go­ri na­kon što su pi­sce pro­tje­ra­li iz nji­ho­ve ku­će na Ne­ma­nji­nom gra­du, po­tom je po­ru­ši­li, pro­da­li pri­vat­ni­ku – ka­zao je Đu­rić.
Sko­ro vi­jek, tač­ni­je 70 go­di­na, pi­sci, knji­žev­ni­ci UKCG, sva­ko is­pod svo­ga kr­sta, sjen­či­li su tren po tren u pro­te­klih se­dam de­ce­ni­ja. Za­pi­si­va­li i sa­bi­ra­li u pr­vu knji­žev­nu sve­sku kr­šte­nu kao „Stva­ra­nje”. Upra­vo tom vr­šnja­ku UKCG ko­ji je za se­dam de­ce­ni­ja po­hra­nji­vao pje­snič­ke ru­ko­pi­se, ne­dav­no je sti­gao glas da će bi­ti iz­ba­čen iz pro­sto­ri­ja „Stva­ra­nja” za či­ju adap­ta­ci­ju pri­ku­plja­mo pri­lo­ge, na­veo je pred­sjed­nik UKCG.
- Da­nas „Stva­ra­nje”, taj ve­li­kan, ti­hu­je, utam­ni­čen u su­lud­nom pro­go­nu vla­sti ko­ja se gra­ni­či sa lu­di­lom, da ne ka­žem ko­lek­tiv­nom mr­žnjom mon­te­ne­grin­skih spi­sa­telj­skih bo­jov­ni­ka, ko­ji za sva­ko pro­tje­ri­va­nje srp­skih knji­žev­ni­ka i nji­ho­vih dje­la bi­va­ju po­seb­no na­gra­đe­ni, čak sa dvi­je knji­ži­ce, ili ma­gi­star­skim ra­dom, ne­ki sa par­tij­skom knji­ži­com, a ne­ki po­sta­ju aka­de­mi­ci. Toj bo­jov­nič­koj ,,eli­ti” još ma­nje tre­ba ostva­re­nja da do­bi­ju sta­tus za­slu­žnog stva­ra­o­ca, pa re­ci­mo je­dan je za naj­bo­lji rad u sred­njoj ško­li do­bio to pri­zna­nje, dok je dru­gi bio plo­do­tvor­ni­ji pa je od sil­nih pri­zna­nja ko­mi­si­ji pre­dao do­kaz da je osvo­jio dru­gu na­gra­du na pod­go­rič­kim Maj­skim ru­ko­va­nji­ma - ka­zao je Đu­rić.
Đu­rić je re­kao da je na dje­lu pro­gon dje­la srp­skih pi­sa­ca u Cr­noj Go­ri i is­ta­kao da „pro­zu­ni re­ži­ma ko­ji na ute­me­lje­nju isto­rij­skih la­ži po­ku­ša­va­ju Cr­nu Go­ru odvo­ji­ti od Pe­tro­vi­ća, sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra i ko­ji se ne li­be da i jav­no po­ni­ze svo­je pret­ke, ka­ko su Moj­ko­vač­ka bit­ka i Du­brov­nik dvi­je naj­ve­će cr­no­gor­ske sra­mo­te”.
„Stva­ra­nje” je bi­ser UKCG ko­ji se ni­je od­re­kao Mar­ka Mi­lja­no­va, Nje­go­ša, Lju­bi­še, Vu­ka, La­li­ća, Bu­la­to­vi­ća, Beć­ko­vi­ća, Ba­nje­vi­ća, Le­sa Iva­no­vi­ća, Voj­vo­di­ća, Ću­la­fi­ća i broj­nih dru­gih div­nih lju­di i pi­sa­ca, pa čak ni onih ko­ji su ka­za­li da pi­šu no­vim je­zi­kom sa još dva slo­va „iako su sve što vri­je­di pri­je to­ga na­pi­sa­li na srp­skom, oni će čak te­ško pri­zna­ti na srp­sko-hr­vat­skom je­zi­ku”.
- Sve smo njih, i ove sa 30 i ove sa 32 slo­va, jav­no, u ne­ko­li­ko na­vra­ta, po­zi­va­li da pro­sla­vi­mo se­dam de­ce­ni­ja ob­ja­vlje­nih knji­ga pod kro­vom UKCG i sve­ga vri­jed­nog što pr­vo ob­ja­vi­še u „Stva­ra­nju”. Umje­sto to­ga, ute­ko­še u ju­če ka­ko bi ta­mo i osta­li, a istin­skim stva­ra­o­ci­ma pri­pa­da ovo da­nas i ovo što sju­tra do­la­zi, a oni će se opet, kao uvi­jek u ži­vo­tu, sti­dje­ti ka­ko je bi­lo ne­ča­sno slu­ži­ti lo­šim ide­ja­ma i nji­ho­vim pro­mo­te­ri­ma, auto­ri­ma knji­ga la­ži i fal­si­fi­ka­ta – na­veo je on po­zdra­vljen bur­nim apla­u­zi­ma od pri­sut­nih pi­sa­ca po­li­ti­čara i cr­ve­nih ve­li­ko­doj­ni­ka ko­je su pred­vo­di­li mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, član Pre­sjed­ni­štva BiH Mla­den Iva­nić, ge­ne­ral­ni kon­zul Sr­bi­je u Her­ceg No­vom Slo­bo­dan Ba­jić.
Re­đa­li su se re­dom sti­ho­vi mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja ko­ji je po­sje­tio na ju­bi­le­je ko­je obi­lje­ža­va ovo­go­di­šnji „Trg od ći­ri­li­ce” na­gla­siv­ši po­seb­no 1.100 go­di­na od upo­ko­lje­nja Sve­tog Na­u­ma i 1.000 go­di­na od upo­ko­lje­nja Vla­di­mi­ra Jo­va­na. Pje­sni­ci su ka­zi­va­li svo­je sti­ho­ve, a po­zdra­vlja­ju­ći ko­le­ge iz Cr­ne Go­re Jo­van­ka Stoj­či­no­vić Ni­ko­lić je u ime Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske je po­ru­či­la da su pi­sci tu da na­pra­ve most od ri­je­či, „od ći­ri­li­ce i da tim mo­stom pu­tu­ju i da bu­du po­bjed­ni­ci”.
- Do­la­zim iz otadž­bi­ne gdje se srp­ski je­zik go­vo­rio kad je du­ši te­ško on­da je na­la­še go­vo­ri­ti – po­ru­čio je No­vi­ca So­vr­lić, pred­sjed­nik Dru­štva knji­žev­ni­ka Ko­so­va i Me­to­hi­je.
Uče­sni­ke ove ve­če­ri po­zdra­vi­li su i dr Du­šan Ba­bić iz Udru­že­nja knjižvni­ka Sr­bi­je, a za­tim su svo­je sti­ho­ve go­vo­ri­li Vi­šnja Ko­so­vić, To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, An­dri­ja Ra­du­lo­vić, Đor­đe Bru­jić, po­seb­no bur­no po­zdra­vljen Ve­se­lin Rak­če­vić, pa Pe­ri­vo­je Po­po­vić, Slo­bo­dan Vu­či­nić, Slo­bo­dan Ču­ro­vić, Mi­lu­tin Mi­ćo­vić. Na­stu­pa­li su za­tim Raj­ko Pe­trov No­go, Mi­li­ca Ba­krač, Rad­mi­la Kne­že­vić. Pje­snik Be­ćir Vu­ko­vić je pre­sta­vio no­vo iz­da­nje ča­so­pi­sa „Srp­ski jug”.
Pri­god­ne po­klo­ne iz­ra­đe­ne u ra­di­o­ni­ci „Mo­ja ći­ri­li­ca” ko­ja je ra­di­la u okvi­ru ma­ni­fe­sta­ci­je mi­tro­po­li­tu i la­u­re­a­tu Ran­ku Jo­vo­vi­ću. Po­klo­ne - je uru­či­la sli­kar­ka i gra­fič­ki di­zaj­ner Ol­gi­ca Ste­fa­no­vić, dok su dje­ca po­la­zni­ci ra­di­o­ni­ce iza­šli su na Trg sa nat­pi­som „Lju­bav” što je iza­zva­lo bur­ne apla­u­ze.
Be­sje­du i obra­zlo­že­nje na­gra­de „Pe­čat Her­ce­ga Šće­pa­na” Ran­ku Jo­vo­vi­ću iz­go­vo­rio knji­žev­ni kri­ti­čar Že­li­drag Nik­če­vić.
-Ovo ni­je po­e­zi­ja. Ovo je glas sa gra­ni­ce. Sa te gra­ni­ce, sa la­đe ko­ja to­ne obra­ća nam se Ran­ko Jo­vo­vić ve­li­ki maj­stor po­li­tič­kog neo­re­a­li­zma, ne­pot­ku­plji­vi po­pi­si­vač či­je će anek­se na zbi­lju mo­ra­ti da uzme sva­ki bu­du­ći ana­li­ti­čar. Jo­vo­vić je je­dan od onih ri­jet­kih di­jag­no­sti­ča­ra ko­ji nig­da se­be ne iz­u­zi­ma­ju, ne­go na­pro­tiv svje­do­či svo­jim ži­vo­tom jed­na­ko kao i svo­jim sti­ho­vi­ma. Iza Jo­vo­vi­će­vih že­sto­kih sti­ho­va na­zi­re se jed­na ogrom­na lju­bav pre­ma sko­ro oku­pi­ra­nom sko­ro iz­gu­blje­nom za­vi­ča­ju. I ogrom­na tu­ga. I vječ­na oda­nost. Kao uvi­jek u na­šoj isto­ri­ji kao kod po­naj­bo­ljih na­ših li­ča­ra, i ov­dje su re­volt i po­ka­ja­nje, i tam­ni pri­zo­ri na­ci­o­nal­ne dra­me u pu­nom obi­mu i pra­šta­nje, bes­kraj­na nje­žnost i vje­ra u po­naj­bo­lje što ovaj na­rod ima u du­ši i či­ste ri­je­či ple­me­na. Ma­lo je kod nas pje­sni­ka ko­ji ta­ko ne­po­sred­no otva­ra­ju pje­smu za tzv. ne­po­et­sko gra­di­vo ko­ji su sto­vre­me­no ta­ko ro­man­tič­ni. Ma­lo je srp­skih pje­sni­ka svoj ide­a­li­tet ta­ko ne­mi­lo­srd­no i plo­do­tvor­no iz­lo­ži­li svom re­a­li­te­tu kao štp je Jo­vo­vić – na­veo je on.Z. ŠA­KO­TIĆ


Bož­ji dar i ljud­ski za­gr­ljaj

- Za Sr­be se pi­še i pri­ča da su ukle­ti na­rod. Ne­ka, ne­ka su. Ni­je ri­ječ o to­me već o na­gra­di „Pe­čat Her­ce­ga Šće­pa­na” ko­ja je, evo, pri­pa­la me­ni. Bož­jom vo­ljo, vo­ljom ži­ri­ja i vo­ljom po­e­zi­je. Ova­ko umo­ran i ma­hom za­gle­dan u ne­be­skom, o to­me ni­je­sam sa­njao. Ipak, ovo pri­zna­nje me či­ni vi­še pri­sut­nim na ze­mlji. Her­ceg Šće­pan je je­dan vi­tez me­đu vi­te­zo­vi­ma u ono do­ba, a evo da­nas je živ me­đu na­ma. Her­ceg Šće­pa­n ovaj naš voj­vo­da dao je ime No­vom Her­ceg No­vi. A, ovaj Pe­čat ja pri­mam kao Bož­ji dar iz ru­ke mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja. U ovoj i ova­kvoj Cr­noj Go­ri u ko­joj se do dna pro­go­ni srp­ski na­rod, da­kle i srp­ski pje­sni­ci. Ovo mi pri­zna­nje do­đe kao ljud­ski za­gr­ljaj kao kru­na Her­ce­ga Šće­pa­na – re­kao je Ran­ko Jo­vo­vić za­hva­lju­ju­ći na na­gra­di „Pe­čat Her­ceg Šće­pan”.