Cr­no­gor­sko na­rod­no po­zo­ri­šte prek­si­noć je bi­lo pod op­sa­dom pu­bli­ke ko­ja je po­hr­li­la da vi­di Šek­spi­ro­vu „Bu­ru”. Mo­žda je to zbog či­nje­ni­ce da je pret­hod­na se­zo­na pro­te­kla bez pre­mi­je­re, pa smo se uže­lje­li no­vih pred­sta­va u CNP-u, ili je ipak zbog re­ži­je De­ja­na Proj­kov­skog. On je maj­stor­ski uklo­pio go­to­vo kom­ple­tan an­sambl CNP-a u pred­sta­vu ko­jom je po­če­la zva­nič­no no­va se­zo­na. Proj­kov­ski je an­sambl sto­pio sa Šek­spi­ro­vim tek­stom, i sve to upa­ko­vao u ne­vje­ro­vat­no do­pa­dlji­vu cje­li­nu (ne od­u­zev­ši ni­šta od dram­ske ozbilj­no­sti). Pu­bli­ka je „Bu­ru” gle­da­la go­to­vo bez da­ha dva i po sa­ta.
Ne ču­de apla­u­zi ko­je je do­bio od­li­čan Bra­ni­mir Po­po­vić za lik na pre­va­ru pro­tje­ra­nog mi­lan­skog voj­vo­de Pro­spe­ra, i uz­vi­ci odu­še­vlje­nja ko­ji­ma je pu­bli­ka na­gra­di­la Na­du Vuk­če­vić ko­ja je ma­e­stral­no od­i­gra­la va­zdu­šnog du­ha Ari­je­la. Na­ši glum­ci su oprav­da­li vi­so­ke ocje­ne ko­je su do­bi­li od Proj­kov­skog, pa je cio an­sambl bli­stao, od Ni­ko­le Pe­ri­ši­ća (Ka­li­ban di­vljak i na­ka­zni rob), Mir­ka Vla­ho­vi­ća (Gon­ca­lo), Mom­či­la Ota­še­vi­ća (Fer­di­nand), An­dree Mu­go­še (Mi­ran­da), Sla­vi­še Ču­ro­vi­ća (Alon­zo), Mi­še Ob­ra­do­vi­ća (Se­ba­sti­jan), Zo­ra­na Vu­jo­vi­ća (An­to­nio), Pe­tra Bu­ri­ća (Adri­jan), Alek­san­dra Ga­vra­ni­ća (Fran­ci­sko), do Ju­li­je Mi­la­čić (duh Iri­da), Je­le­ne Mi­nić (duh Ju­no­na) i Rad­mi­le Bo­žo­vić (dih Nim­fa). Ulo­gom la­kr­di­ja­ša Trin­ku­la Du­šan Ko­va­če­vić je po­tvr­dio da Cr­na Go­ra ima pu­no­krv­nog ko­mi­ča­ra me­đu glum­ci­ma. Mi­ni­ja­tu­ra ko­ju su iz­ve­li on, De­jan Iva­nić (Ste­fa­no, pi­ja­ni po­dru­mar) i Ni­ko­la Pe­ri­šić, bez sum­nje jed­na je od onih sce­na zbog ko­jih vam se raz­vu­če osmi­jeh od uva do uva i ko­ja će se go­di­na­ma pam­ti­ti.
Da ima pro­sto­ra i vre­me­na sce­no­gra­fi­ja, ko­sti­mo­gra­fi­ja, scen­ski po­kret, akro­ba­ti­ka i mu­zi­ka – dje­lo ma­ke­don­skog ti­ma ko­ji či­ne Va­len­tin Sve­to­za­rov, Ma­ri­ja Pu­pu­čev­ska, Ol­ga Pan­go, Alek­san­dar Ili­jev i Go­ran Traj­kov­ski, za­slu­žu­ju po­se­ban tekst. Jed­no­stav­no, ova eki­pa je sa Proj­kov­skim ot­kri­la no­ve gra­ni­ce, okvi­re i funk­ci­je ko­je po­sje­du­je sce­na-ku­ti­ja CNP-a. Sve se ma­e­stral­no ukla­pa u ovo či­ta­nje Šek­spi­ro­ve „Bu­re”.
Bi­la je ovo uspje­šna pre­mi­je­ra. Do­ka­za­le su to re­ak­ci­je pu­bli­ke, na­gla­sio je Ko­va­če­vić. Ni­kad slič­na pred­sta­va ni­je od­i­gra­na na sce­ni CNP-a, pro­ko­men­ta­ri­sao je on.
– Iza nas je te­žak rad, do­sta in­te­re­san­tan, spe­ci­fi­čan, dru­ga­či­ji i pro­duk­ci­o­no mno­go za­htjev­ni­ji ne­go što smo ima­li pri­li­ke da vi­di­mo u ovom po­zo­ri­štu. Si­gur­no će is­ku­stvo do­bi­je­no ovom pred­sta­vom osta­ti du­go du­bo­ko u na­ma, jer rit­mom ko­jim di­še­mo svi mi, i nas tro­ji­ca ko­ji ima­mo onu ko­mič­nu mi­ni­ja­tu­ru, fe­no­me­na­lan je i la­gan, s ob­zi­rom da se ra­di o ova­ko kom­plek­snom ko­ma­du – oci­je­nio je on.
Mom­či­lo Ota­še­vić je is­ta­kao da mu je ova, pr­va ulo­ga u jed­nom Šek­spi­ro­vom ko­ma­du, mno­go zna­či kao mla­dom glum­cu ko­ji još ši­ri di­ja­pa­zon li­ko­va. Ulo­gom Fer­di­nan­da po­tvr­dio je sta­tus stal­nog čla­na an­sam­bla CNP-a.
– Iskre­no, ni­sam lju­bi­telj ulo­ge ko­ju sam igrao ve­če­ras. Ali, vje­ru­jem u ovo što ra­dim, pr­vi put sam igrao Šek­spi­ra i po­tru­dio sam se da pri­pre­mim ulo­gu naj­bo­lje što mo­gu. Bi­lo je te­ško, bi­lo je li­je­po, i na­por­no, i kre­a­tiv­no. To je mu­ko­tr­pan kre­a­ti­van pro­ces ko­ji je, na­dam se, iza­šao na do­bro. Re­ak­ci­je pu­bli­ke su bi­le ve­o­ma li­je­pe. Za­to se na­dam da su gle­da­o­ci iza­šli iz po­zo­ri­šta za­do­volj­ni i da smo is­pu­ni­li nji­ho­va oče­ki­va­nja – ka­zao je Ota­še­vić.
„Na Bal­ka­nu ni­sam vi­dio ova­kvu pred­sta­vu. Ži­vio sam u Ame­ri­ci, bio sam u Los An­đe­le­su i Nju­jor­ku i vje­ruj­te mi ova pro­duk­ci­ja i Proj­kov­ski se ne bi za­sti­dje­li od ono­ga što se ta­mo ra­di ”, ka­zao je Pe­tar Bu­rić i ka­zao da mu je pri­ja­telj ko­ji je gle­dao „Bu­ru” sa Ral­fom Faj­nsom u Lon­do­nu oci­je­nio da je na­še či­ta­nje Šek­si­ro­vog ko­ma­da bo­lje.
– Po me­ni ovo je pred­sta­va ko­ja bez ika­kvog pro­ble­ma mo­že da ide na Bro­dvej i bi­lo gdje. Gle­dao sam ta­mo „Ko­su”, „La­jon kings” i ovo do­sti­že tu pro­duk­ci­ju – oci­je­nio je on.
Bu­rić je oci­je­nio da ova pred­sta­va is­pu­nja­va oso­bi­nu svih ve­li­kih bro­dvej­skih hi­to­va, a to je i ko­mer­ci­jal­ni uspjeh i kva­li­tet. Jed­no bez dru­gog ne mo­že, mi­sli on.
Proj­kov­ski ni­je krio za­do­volj­stvo po­zi­tiv­nim re­ak­ci­ja­ma pu­bli­ke i oči­gled­nim uspje­hom svo­je pred­sta­ve. Uspjeh je pro­sla­vio na sce­ni sa kom­plet­nom eki­pom.
- „Bu­ra” je te­sta­men­tar­no Šek­spi­ro­vo dje­lo, ali je ovo nje­go­va ve­li­ka po­ru­ka i svi­ma na­ma ko­ji se ba­vi­mo po­zo­ri­štem. Ovim ko­ma­dom de­fi­ni­še­mo šta je glu­mac, šta po­zo­ri­šte, šta je slo­bo­da ko­ju uzi­ma­mo sa sce­ne, šta je po­zo­ri­šna ilu­zi­ja. Ve­o­ma sam sre­ćan zbog svih ovih lju­di sa ko­ji­ma sam pret­hod­nih mje­se­ci pu­to­vao pre­ko ovog ve­li­kog mo­ra ko­je se zo­ve Šek­spi­ro­va „Bu­ra” i ra­du­jem se što je pu­bli­ka uži­va­la – ka­zao je Proj­kov­ski.
Ulo­gom kra­lja Na­pu­lja Alon­za Sla­vi­ša Ču­ro­vić se po­peo na svo­ju ma­tič­nu sce­nu CNP-a po­sli­je 13 go­di­na. Ka­ko is­ti­če, ni­je mo­gao da iza­be­re bo­lji kam­bek od ovo­ga. Imao je de­li­ka­tan za­da­tak, jer „naj­te­že je igra­ti pred svo­jom pu­bli­kom, kao i glu­mi­ti kra­lja u ko­me­di­ji”.
- Bi­lo mi je neo­bič­no da iza­đem ve­če­ras pred pu­bli­ku, do­sta sam is­ku­san, na­ra­dio sam se, ali mi ni­je bi­lo sve­jed­no. Ve­li­ka je ovo pro­duk­ci­ja, Proj­kov­ski je ve­li­ki re­di­telj. Ovo je naj­ve­ća pred­sta­va ko­ju je CNP ura­dio od po­nov­nog otva­ra­nja 1997. go­di­ne, u ko­jem sam uče­stvo­vao skrom­no. Dra­go mi je što se ov­dje mo­gu stva­ra­ti pred­sta­ve, što ovo po­zo­ri­šte mo­že da ži­vi do­bro, a ako se na­sta­vi ova­ko, sa ova­ko do­brim pred­sta­va­ma, uži­va­će­mo i mi i pu­bli­ka – ka­zao je Ču­ro­vić.
Ova pred­sta­va će se pam­ti­ti i po ve­li­kom do­pri­no­su stu­de­na­ta glu­me: Fi­li­pu Đu­re­ti­ću, Vu­le­tu Mar­ko­vi­ću, Vu­ka­nu Pe­jo­vi­ću, Ma­ri­ji La­bu­do­vić, Je­le­ni Đu­kić, Ma­ri­ji Đu­rić, Mi­li­ci Šće­pa­no­vić, Oma­ru Baj­ram­spa­hi­ću, Mar­ku To­do­ro­vi­ću i Va­nji Jo­vi­će­vić, ko­ji su za­bli­sta­li pred­vo­đe­ni glum­ci­ma Slav­kom Ka­le­zi­ćem i Sa­njom Po­po­vić. Ne­će­te se po­ka­ja­ti ako ove je­se­ni odvo­ji­te par sa­ti za po­zo­ri­šte i pred­sta­vu „Bu­ra” ko­ju je za CNP re­ži­rao po­zna­ti ma­ke­don­ski po­zo­ri­šni re­ži­ser De­jan Proj­kov­ski. Jer, ovo či­ta­nje po­sled­njeg ko­ma­da Vi­lje­ma Šek­spi­ta po­mje­ra gra­ni­ce te­a­tra na na­šim pro­sto­ri­ma.
S.Ć


Ari­jel po Nadinoj mje­ri

Glu­mi­ca ko­ja je spo­ji­la glu­mač­ki i igrač­ki dar Na­da Vuk­če­vić je iza­zva­la prek­si­noć odu­še­vlje­nje pu­bli­ke svo­jom in­ter­pre­ta­ci­jom du­ha Ari­je­la. Ovaj lik je kre­a­ci­ja ko­li­ko re­di­te­lja Proj­kov­skog, to­li­ko i nje­na.
- Proj­kov­ski mi je dao odri­je­še­ne ru­ke re­kao mi je: „Aj­de, pro­baj”. I ova­ko sam ja vi­dje­la Ari­je­la. To je re­zul­tat ko­ji sam že­lje­la. Rad je uro­dio plo­dom, ma­da je sve bi­lo ma­lo ri­zič­no – ka­za­la je Vuk­če­vić.
Ona je is­ta­kla da je rad s Proj­kov­skim ne­što sa­svim no­vo za an­sambl i da je po­kre­nu­ta ma­ši­ne­ri­ja CNP-a.
- Ovo po­zo­ri­šte već iz­vje­sno vri­je­me di­še jed­nim no­vim rit­mom i kad se uba­ce i lju­di iz teh­ni­ke u tu at­mos­fe­ru on­da do­bi­je­te je­dan sa­svim no­vi kva­li­tet. Ta teh­ni­ka iza nas, ko­ja se sa na­ma kla­nja­la na kra­ju pred­sta­ve, iz­u­zet­no je do­pri­je­la ovoj pred­sta­vi – oci­je­ni­la je ona.