Naj­no­vi­ja knji­ga An­dri­je Mar­ku­ša, po­e­ma „Pu­škin” pro­mo­vi­sa­na je u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske - Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri. Autor se pr­vi i obra­tio pu­bli­ci ko­ja se oku­pi­la u ve­li­kom bro­ju, za­jed­no sa pred­stav­ni­ci­ma Am­ba­sa­de Ru­ske Fe­de­ra­ci­je u Cr­noj Go­ri. Pod­sje­tio je Mar­kuš na Pu­ški­nov ži­vot i stva­ra­la­štvo, ko­ji su, ka­ko ocje­nju­je, bi­li sa­svim opo­zit­ni, is­ti­ču­ći da je ova knji­ga mo­gla da no­si na­ziv i „Pu­ški­no­va po­gi­bi­ja”, o če­mu je svo­je­vre­me­no htje­la da pi­še i Ana Ah­ma­to­va.
- Na jed­noj stra­ni Pu­škin do­se­že vrh svjet­ske po­e­zi­je, a na dru­goj, u ži­vo­tu, on je u pro­ble­mi­ma na­met­nu­tim od dru­gih, ali i od se­be, ne pi­ta­ju­ći ko­li­ko ko­šta, da ko­šta. A, ko­šta­lo je – na­vo­di Mar­kuš iz­me­đu osta­log, pod­sje­ća­ju­ći na nje­gov ve­li­ki knji­žev­ni ta­le­nat, pro­i­za­šao iz nje­go­ve me­lan­ho­lič­no­sti, ali i pri­je­ku i lju­bo­mor­nu na­rav ko­ja je do­ve­la do broj­nih dvo­bo­ja. Po­sljed­nji, ko­ji je bio ko­ban, vo­dio je da od­bra­ni čast pre­li­je­pe su­pru­ge Na­ta­li­je Gon­ča­ro­ve.
O knji­zi i zna­ča­ju Pu­ški­na, go­vo­ri­li su is­tak­nu­ti lin­gvi­sti, pre­da­va­či na ka­te­dra­ma za ru­ski je­zik, prof. dr Rad­mi­lo Ma­ro­je­vić i prof. dr Dra­gan Ko­pri­vi­ca.
Ta­ko prof. dr Ma­ro­je­vić pod­sje­ća da se Pu­ški­nom svo­je­dob­no ba­vi­la i Ma­ri­na Cve­ta­je­va, kao i ve­li­ki Do­sto­jev­ski, ko­ji je ci­je­lu sve­sku svog ča­so­pi­sa „Pi­ščev dnev­nik” za av­gust 1880. go­di­ne, po­sve­tio ve­li­kom pje­sni­ku. Pod­sje­tio je Ma­ro­je­vić i na Pu­ški­nov in­te­res za Ju­žne Slo­ve­ne, od­no­sno „Pje­sme Za­pad­nih Slo­ve­na”, a o ko­ji­ma je Do­sto­jev­ski ta­ko­đe pi­sao u po­me­nu­tom ča­so­pi­su tri go­di­ne ra­ni­je. Do­sto­jev­ski ih je oci­je­nio kao re­mek-dje­la:
- Svo­jim „Pje­sma­ma Za­pad­nih Slo­ve­na”, pre­pje­vi­ma srp­skih na­rod­nih pje­sa­ma (ukup­no če­ti­ri, od ko­jih su naj­po­zna­ti­je „Se­stra i bra­ća” i frag­ment „Ža­lo­sne pje­san­ce ple­me­ni­te Asan-agi­ni­ce”), va­ri­ja­ci­ja­ma na Me­ri­me­o­ve mi­sti­fi­ka­ci­je, svo­jim ori­gi­nal­nim pje­sma­ma Pu­škin je ukr­stio ru­sku i srp­sku pje­snič­ku tra­di­ci­ju, stih bi­li­na i ep­ski de­se­te­rac, i stvo­rio no­vi stih u ru­skoj po­e­zi­ji ko­ji se s pra­vom na­zi­va „stih Pje­sa­ma Za­pad­nih Slo­ve­na” - pod­sje­tio je Ma­ro­je­vić na pi­sa­nje Do­sto­jev­skog o Pu­ški­nu, na­gla­ša­va­ju­ći da je ka­sni­je, ana­li­zom srp­skog i ru­skog sti­ha re­kon­stru­i­san pra­slo­ven­ski de­se­te­rac.
Prof. dr Ko­pri­vi­ca, is­ti­če da je Pu­škin bio pre­kret­ni­ca u ru­skoj knji­žev­no­sti. Jer, od nje­go­ve po­ja­ve ru­ski knji­žev­ni­ci mo­gli da se ugle­da­ju na svog autoh­to­nog auto­ra, ko­ji je u svom dje­lu sa­žeo sva naj­ve­ća do­stig­nu­ća ru­ske i svjet­ske knji­žev­no­sti, i pre­to­čio ih na ne­po­no­vljiv na­čin, ka­že Ko­pri­vi­ca i do­da­je:
- Mar­kuš ovom po­e­mom pra­vi di­van obol, je­dan pje­snič­ki da­nak od sve­ga sr­ca Pu­ški­nu, že­le­ći da pri­bli­ži sva­ko­dnev­nom vre­me­nu i obič­nom či­ta­o­cu Pu­ški­na, nje­go­vu bi­o­gra­fi­ju i dje­la. Ov­dje ni­je u pi­ta­nju ro­man­si­ra­na već opo­e­ti­zo­va­na bi­o­gra­fi­ja, jer je Mar­kuš kao pri­lje­žan i ozbi­ljan pje­snik pa­žlji­vo pro­u­čio sva­ki po­da­tak, i on­da je na­pra­vio po­et­sku pri­ču o Pu­ški­no­voj lič­no­sti, na li­jep umjet­nič­ki na­čin – re­kao je dr Ko­pri­vi­ca. Do­da­je i da je pi­sa­nje o ve­li­kim pje­sni­ci­ma dug sva­kog pje­sni­ka, i da upra­vo za­to tre­ba po­zdra­vi­ti pod­vig An­dri­je Mar­ku­ša ko­ji je pi­sao o Pu­ški­nu.
Iako na­ja­vljen, pje­snik Mi­lan Kne­že­vić ni­je sti­gao da pri­su­stvu­je na ovom pred­sta­vlja­nju, ali je za­to pro­či­ta­na nje­go­va pje­sma po­seb­no na­pi­sa­na za ovu pri­li­ku na­slo­vlje­na „Na­ta­li­ji Gon­ča­ro­voj”. Mo­de­ra­tor ve­če­ri bio je Mi­lo­rad Ra­šo­vić.
Ž.J.