Knji­žev­ni­ca i no­vi­nar­ka Mir­ja­na Bo­bić Moj­si­lo­vić ne­dav­no je po­sje­ti­la Pod­go­ri­cu, na­kon ne­ko­li­ko go­di­na, da bi pred­sta­vi­la do­ma­ćim lju­bi­te­lji­ma pi­sa­ne ri­je­či svoj no­vi ro­man „Tvoj an­đeo ču­var”. Go­to­vo isto­vre­me­no „La­gu­na” je ob­ja­vi­la ju­bi­lar­no, še­zde­se­to, iz­da­nje nje­nog ro­ma­na pr­vjen­ca „Dnev­nik srp­ske do­ma­ći­ce”. Obje knji­ge su na vr­hu La­gu­ni­ne li­ste, a to je, ka­ko nam je ka­za­la Bo­bić Moj­si­lo­vić, raz­log da se sla­vi. Do sa­da je ob­ja­vi­la 11 ro­ma­na, a ukup­no 20 knji­ga – zbir­ki po­e­zi­je, po­zo­ri­šnih dra­ma, na­pra­vi­la ne­ko­li­ko iz­lo­žbi sli­ka.
Šta se kri­je iza na­slo­va „Tvoj an­đeo ču­var”?
- Ri­ječ je o te­mi ko­ja je pri­sut­na u ži­vo­ti­ma mno­gih a o ko­joj se ma­lo go­vo­ri, a to je psi­hič­ko na­si­lje i zlo­sta­vlja­nje. Vi­še se go­vo­ri fi­zič­kom zlo­sta­vlja­nju, je su po­sle­di­ce vi­dlji­ve. Ali, tra­u­me od psi­hič­kog na­si­lja su mno­go du­blje i po­gub­ni­je.
Ka­ko smo do­šli do psi­hič­kog zlo­sta­vlja­nja?
- To je fe­no­men za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je. S jed­ne stra­ne ima­mo ego kul­tu­ru - „ja, pa ja, pa ja, pa ja”, a sa dru­ge ne­pre­sta­no po­ti­ski­va­nje su­bli­mi­nar­nih po­ru­ka pre­ko me­di­ja o na­šoj vla­sti­toj ne­do­volj­no­sti, a to stva­ra ne­za­do­volj­stvo i po­tre­bu da svo­jim bi­je­som ucje­nju­je­mo dru­ge, da kon­tro­li­še­mo tu­đe ži­vo­te, i na­rav­no tu je oba­ve­zna pa­to­lo­ška lju­bo­mo­ra. Mi­slim da je moj ro­man jed­na tu­žna pri­ča. Ka­ko je re­kao dok­tor Zo­ran Mi­li­vo­je­vić to je knji­ga ko­ju bi tre­ba­lo da pro­či­ta sva­ka že­na na Bal­ka­nu, a ja mi­slim i mu­ška­rac. Jer, i že­ne mo­gu da bu­de zlo­sta­vlja­či. Ucje­na stra­hom va­ži i za po­li­tič­ke si­tu­a­ci­je kod nas, jer se vr­lo li­je­po vi­di ka­ko smo uci­je­nje­ni od svo­jih vo­đa. Slič­no je i u svi­je­tu, ima­mo ve­li­ke si­ste­me po­put „Ve­li­kog bra­ta” – NA­TO, EU, SAD...
Šta se de­si­lo iz­me­đu va­šeg pr­vog i po­sled­njeg ro­ma­na?
- U mom ži­vo­tu se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo. Sve je isto kao ne­kad. Evo, pri­je ne­ki dan sam se vo­zi­la do No­vog Be­če­ja i na­zad, u Be­o­grad, i sa auto­i­ro­nič­nim, ali mal­ki­ce i iskre­nim smje­škom po­mi­sli­la „Mir­ja­na kad za­vr­šiš ro­man ti akvi­zi­ter i tr­gvač­ki put­nik”, ko­ji pu­tu­je, pro­mo­vi­še svo­ju knji­gu i pri­ča s lju­di­ma o ono­me što je aspekt mog knji­žev­nog ra­da, a to je spa­sa­va­nje ži­vo­ta knji­ga­ma.
Kad sad vi­di­te film „Ni­je ne­go” u ko­jem se po­ja­vlju­ju mno­ge po­zna­te lič­no­sti šta pr­vo po­mi­sli­te? Da li vam je u gim­na­zi­ji pa­da­lo na pa­met da će­te pi­sa­ti?
- Uvi­jek sam zna­la da ću pi­sa­ti, ali ni­sam zna­la da ću ži­vje­ti od to­ga. I na­ža­lost, ži­vot me je na­tje­rao da se po­tru­dim da ži­vim od to­ga. Jer, pri­je 30 go­di­na dru­gog ži­vo­ta za me­ne ni­je bi­lo. Kad sam ob­ja­vi­la „Dnev­nik srp­ske do­ma­ći” lič­no sam ro­man no­si­la po knji­ža­ra­ma i nu­di­la ga. Pr­vi sam sa­mo­stal­ni pi­sac iz­da­vač u Sr­bi­ji i ta­ko sam ob­ja­vi­la pr­vih de­set ro­ma­na. Bi­lo je mno­go te­ško, bi­lo je pre­li­je­po, i to me je pro­mi­je­ni­lo na bo­lje, na­u­či­lo me je da odvo­jim bit­no od ne­bit­nog. I ni­kad te te­ške tre­nut­ke ne bih mi­je­nja­la ni za šta na svi­je­tu.
Da­kle, po­no­vi­li biste cio ži­vot?
- Ne ka­jem se. Zna­te, ja na­vi­še lju­bim slo­bo­du. To sam ja. Uvi­jek ću bi­ti ra­di­je slo­bod­na i si­ro­ma­šna, ne­go bo­ga­ta i za­ro­blje­na. Za me­ne je ve­li­ka sre­ća uvi­jek zbir ma­lih sre­ća, a ma­le sre­će su tre­nu­ci. Ko­li­ko ima­te lju­ba­vi pre­ma ži­vo­tu to­li­ko ste sreć­ni. Ni­sam se umo­ri­la i to mi je naj­ve­ća sre­ća.
Da­kle, čo­vjek mo­ra da vo­li se­be da bi ga dru­gi vo­lje­li?
- Stvar­nost je ne­do­volj­na, ko je spre­man da iz­mi­šlja ono što mu tre­ba taj je „na ko­nju”. A, svi lju­di ko­ji mno­go či­ta­ju ima­ju bo­lji ži­vot od onih ko­ji ne či­ta­ju. Jer či­ta­nje raz­vi­ja ma­štu.
Re­kli ste da u sve­mu što ste na­pi­sa­li ima ma­lo auto­bi­o­gra­fi­je?
- Mi pi­še­mo zbog sve­ga što smo mi, zbog sve­ga što smo vi­dje­li, po­mi­ri­sa­li, pro­ba­li, sva­kog ko­ga smo sre­li, do­dir­nu­li. Ne mo­že­mo pi­sa­ti bez is­ku­tva.
Šta Vi i va­ši ju­na­ci ima­te za­jed­nič­ko?
- Kod me­ne he­pi­end ni­je do­ga­đaj. Mo­ji ju­na­ci ima­ju sklo­nost da uvi­de vla­sti­te gre­ške i da se pro­mi­je­ne na­bo­lje. I uvi­jek im u to­me po­ma­že ne­ka bi­bli­o­te­ka. Svi mo­ji ju­na­či, u knji­ga­ma, dra­ma­ma, vr­zma­ju se po bi­bli­o­te­ka­ma, u po­tra­zi su za knji­ga­ma ko­je će im pro­mi­je­ni­ti ži­vot. Oni su u stal­noj po­tre­zi za pi­sci­ma ili po­ne­kad po­sta­ju pi­sci. Mo­ja te­o­ri­ja je da lju­di ko­ji či­ta­ju su po­ten­ci­jal­ni pi­sci, bez ob­zi­ra da li će svo­ju sklo­nist ma­te­ri­ja­li­zo­va­ti u tek­stu ili će svoj ro­man jed­no­stav­no ži­vje­ti. Knji­ge, knji­ge, a ne ri­ja­li­ti.
Ka­ko pod­leg­ne­mo stra­hu?
- Strah je do­mi­nant­na emo­ci­ja sa­vre­me­ne kul­tu­re. Strah nas sve po­ro­blja­va, kao i mo­ju ju­na­ki­nju, iako je ona jed­na pa­met­na, uspje­šna obra­zo­va­na i sa­mo­svoj­na že­na. Čak sam je na­mjer­no pred­sta­vi­la i fe­mi­ni­ski­njom, jer bu­di­te si­gur­ni, psi­hič­ko zlo­sta­vlja­nje se mo­že do­go­di­ti i nji­ma.
Na ko­ji na­čin strah „ra­di”?
- U pr­vo vri­je­me mi uop­šte ne shva­ta­mo šta nam se do­ga­đa. A kad shva­ti­mo ta­da smo već uve­li­ko uple­te­ni u mre­žu pri­jet­nji, emo­ci­o­nal­nih ucje­na, du­bo­kog mal­tre­ti­ra­nja. Me­đu­tim li­te­ra­tu­ra slu­ži da po­pra­vi stvar­nost, pa sam ja svo­joj ju­na­ki­nji po­da­ri­la he­pi­end, po­što kad se su­o­či­mo s vla­sti­tim stra­hom on­da shva­ti­mo da mi da­je­mo moć to­me če­ga se pla­ši­mo. Da­kle, ima­mo moć i da odu­zme­mo moć stra­hu.
Kad se ka­že Mir­ja­na Bo­bić Moj­si­lo­vić mi­sli se na li­je­pu, pa­met­nu, sa­mo­svje­snu že­nu, ko­ja ži­vi od svog ra­da i ne za­vi­si od ni­ko­ga. Da­kle, ne­ko će re­ći „pa njoj je la­ko da pi­še o zlo­sta­vlja­nju”?
- Sva­ko do nas je bio bar na krat­ko u ne­koj vr­sti tok­sič­ne ve­ze. Naj­če­šće je to part­ner­ska ve­za, ali to mo­že bi­ti i od­nos sa ne­kim sa va­šeg po­sla, dru­štva, po­ro­di­ce... Sva­ko­me mo­že da se de­si da bu­de uple­ten u ta­kvu ve­zu upra­vo zbog du­bo­ko ljud­ske po­tre­be za dru­štvom.
Za­što to psi­ho­lo­ško zlo­sta­vlja­nje ve­že­te za za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju?
- Za­to što u toj kul­tu­ri ži­vi­mo u ne­pod­no­šlji­voj pli­mi usa­mlje­no­sti. Kad vam ne­ko ka­že „ti si mi naj­zna­čaj­ni­ja na svi­je­tu, ali ne va­lja­ju tvo­ji ro­di­te­lji, ne svi­đa mi se tvo­ja dru­ga­ri­ca, kum ili naj­bo­lji drug”, kao će­mo to da pro­gu­ta­mo jer po­mi­sli­mo „šta ima ve­ze”, jer na­po­kon je u moj ži­vot do­šao pra­vi mu­ška­rac. A, on­da se to po­la­ko pre­tvo­ri u ko­šmar. Još sam ne­što pri­mje­ti­la – što je že­na uspje­šni­ja ona br­že po­vje­ru­je da će ona sve to da sre­di na vri­je­me, a isti­na je da mi ne mo­že­mo ni­šta i ni­kog da pro­mi­je­ni­mo osim se­be sa­me. S.ĆET­KO­VIĆ


Do­bro je što star­le­te pi­šu ro­ma­ne

Do pri­je ne­ku go­di­nu mno­go se pri­ča­lo o tzv. žen­skom i mu­škom pi­smu, a da­nas ima­mo star­lete ko­je ob­ja­vlju­ju knji­ge?
- Ima­te sa­mo do­bru i lo­šu li­te­ra­tu­ru. Uvi­jek će bi­ti lo­ših knji­ga. Ali tvr­dim da i naj­lo­ši­ja knji­ga ko­ja vas pri­ve­de knji­ža­ri i či­ta­nju za­slu­ži­la je re­spekt. Pre­ma to­me, bo­lje je da star­le­te pi­šu knji­ge ne­go da se ski­da­ju go­le i bru­ka­ju se. Ne pri­zna­jem hor­mo­nal­nu po­dje­lu knji­žev­no­sti. To je kao kad bi re­kli da ima­mo knji­ge s bra­dom i knji­ge s br­ko­vi­ma. U srp­skom je­zi­ku ima­te pe­žo­ra­tov­ni na­ziv „spi­sa­te­lji­ca”. Za­mi­sli­te kad bi pi­scu re­kli da je spi­sa­telj? Opa­lio bi vam ša­mar. Zna­či ta po­dje­la je mu­ška iz­mo­šljo­ti­na, jer je li­te­ra­tu­ra po­sled­nji mu­ški ba­sti­on ko­ji sve vi­še osva­ja­ju že­ne. A osva­ja­ju ga za­to što su že­ne naj­ve­ći či­ta­o­ci, po­sje­ti­o­ci knji­žev­nih ve­če­ri, kup­ci. A, ka­ko su či­ta­o­ci po­ten­ci­jal­ni pi­sci, ta­ko u po­sled­njih 50 go­di­na­ma ima­mo po­ja­vu že­na pi­sa­ca, od In­di­je i Pa­ki­sta­na do Ame­ri­ke. Od kvan­ti­te­ta stva­ra se kva­li­tet. E, dru­go je što se kod nas po­dje­la li­te­ra­tu­re nas na pro­ge­ste­ron­sku knji­žev­nost ko­ja ne vo­lja ni­šta i te­sto­ste­ron­sku ko­ja je i bu­kval­no i sim­bo­lič­ki „do ja­ja” je smi­je­šna.