- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Bal­ka­ni­za­ci­ja bi se mo­gla za­vr­ši­ti vokerizacijom Bal­ka­na. Ta­ko bi bal­kan­ski ap­sur­di do­ži­vje­li ve­li­ku i neo­če­ki­va­nu kul­mi­na­ci­ju. I isto­ri­ja bi se sur­va­la u svo­je pred­i­sto­rij­sko sta­nje. I opet bi re­kli iz ne­ke re­gu­la­tiv­ne evro­a­me­rič­ke in­stan­ce - da, to je Bal­kan. Bal­kan je pro­iz­vod Pra­ma­šte. Ta ma­šta je nje­go­va unu­tra­šnja sna­ga i lje­po­ta. I tra­ge­di­ja ko­ju sa za­ni­ma­njem od­gle­da­mo. Na­ši re­ži­se­ri naj­vi­še vo­le da ra­de na Bal­ka­nu. Bal­kan je za nas ne­is­crp­na voj­no­po­li­tič­ka in­spi­ra­ci­ja. Na­še pred­sta­ve ni­je­su ni­ka­kva glu­ma, ne­go re­al­ni i stra­šni ži­vot. Mi ima­mo tu pri­vi­le­gi­ju da ne pla­ća­mo krv ko­ju pro­spe­mo. Na Bal­ka­nu se vje­žba­mo i za dru­ga in­te­re­sant­na pod­ruč­ja ši­rom svi­je­ta, po­seb­no Azi­je i Afri­ke. A Cr­no­gor­ci su ko­o­pe­ra­tiv­ni­ji i od cr­na­ca i Al­ba­na­ca. Oni su sve vi­še ko­o­pe­ra­tiv­ni, što im vi­še iz­mi­če­mo tlo pod no­ga­ma. I to je ne­ki bal­kan­ski pa­ra­doks. Obe­ća­li smo da će­mo im po­sta­vi­ti na­še oslon­ce. Šta će im vi­še nji­hov oslo­nac? Oni su sprem­ni da ra­de za ve­li­ke pro­jek­te. To­li­ko su ve­li­ko­du­šni, da se od­ri­ču i svo­je isto­ri­je i svog je­zi­ka, i svog li­ka, u ko­rist ve­li­kih pro­je­ka­ta. Na sve su sprem­ni sa­mo da po­slu­že za na­ša ve­li­ka dje­la. Ra­de žmur­ke i ćut­ke, i ne pi­ta­ju šta ko­šta.
Vo­ke­ro­vim pro­jek­tom ,,Ve­li­ke Al­ba­ni­je’’, ne­što nam se ob­ja­sni­lo. Na­ja­vlju­je nam se naš apo­ka­lip­sis na dje­lu? Vi­di­mo do­sle­dan kon­ti­nu­i­tet do­ga­đa­ja ba­rem od 1999. Bom­bar­do­va­nje Ju­go­sla­vi­je od stra­ne NA­TO pak­ta sad vi­di­mo kao onaj od­luč­ni ko­rak mon­stru­ma ko­jim je po­če­lo si­gur­no iz­vo­đe­nje pro­jek­ta ,,Ve­li­ke Al­ba­ni­je’’. Na­rav­no, i „dr­žav­nič­ki po­te­zi“ Cr­ne Go­re po­sta­li su nam ja­sni­ji, ma­da smo ih i pri­je vi­dje­li kao ubi­ja­nje srp­ske i cr­no­gor­ske isto­ri­je na dje­lu. Slo­bod­no i ve­li­ko­du­šno sa­mo­u­bi­ja­nje za ra­čun ,,Ve­li­ke Al­ba­ni­je’’ ju­nač­ki je oba­vlje­no ru­kom na­ših dr­žav­nih čel­ni­ka, tra­gi­ko­mič­nih slo­bo­da­ra. Pa pri­zna­nje „re­pu­bli­ke Ko­so­va“ od stra­ne na­še ne­dr­žav­ne vla­sti, bio je bi­ser u Vo­ke­ro­vom pro­jek­tu ,,Ve­li­ke Al­ba­ni­je’’, pa gla­sa­nje da se srp­ski Je­ru­sa­lim na Ko­so­vu pre­da u nad­le­žnost nar­ko-kar­te­la al­ban­skog Ko­so­va, bio je cr­no­gor­ski zlat­ni glas za ,,Ve­li­ku Al­ba­ni­ju’’. Itd, itd.
Tri­de­set hi­lja­da lju­di i se­dam vla­di­ka u li­ti­ji za dan Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog uli­ca­ma Nik­ši­ća. Trg Slo­bo­de bio je ma­li da pri­mi taj na­rod. Cen­tral­ni nik­šić­ki trg tre­ba da po­ne­se ime Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, du­hov­nog za­štit­ni­ka gra­da Nik­ši­ća, i sve Cr­ne Go­re i pra­vo­sla­vlja. A mo­žda ovaj trg još no­si ime J. Bro­za? Ne znam. Ali znam da se po ka­bi­ne­ti­ma dr­žav­nih vla­sti Mon­te­ne­gra već da­nas rev­no­sno pre­gle­da­ju ti snim­ci. Taj na­rod ko­ji vo­li svo­ju isto­ri­ju, pret­ke, sve­ti­te­lje, slo­bo­da­re, i svo­ju dje­cu - a ne vo­li ovu vlast. U to ne tre­ba ni po­sum­nja­ti. Oni vo­le Cr­nu Go­ru, ali ovu vlast oči­ma ne mo­gu vi­dje­ti. Kao što i ova vlast ko­ja sve na­ro­du iza le­đa ra­di, zlo­kob­no ga mr­ze­ći, ćut­ke go­vo­ri: „Kad će vi­še pre­sta­ti da se mo­le sve­ci­ma, srp­skim utva­ra­ma, a nas da mr­ze? Za­to mo­ra­mo „cvi­jet to­ga ne­sreć­nog i ne­po­slu­šnog na­ro­da“ u (NA­TO) top da sta­vi­mo. Tu ne­će bi­ti mi­lo­sti. Kad mo­gu da nas ne vo­le, dok mi za njih mi­sli­mo, mo­že­mo i mi u top da ih sta­vlja­mo. Do­ve­šće­mo ih k po­zna­ni­ju pra­va. Bo­lje nam je i da ih ne­ma, ne­go da idu ku­da još idu i da mi­sle što nam još mi­sle“.
Je­dan ma­li pro­blem ima­ju, što mi­sle da još na­rod ne zna, da ra­de za ,,Ve­li­ku Al­ba­ni­ju’’, na šte­tu Cr­ne nam Go­re. Ra­de na Vo­ke­ro­vom pro­jek­tu. Vo­ke­ri­zu­ju Bal­kan, jer su una­pri­jed od­u­sta­li od raš­či­ta­va­nja bal­kan­ske ši­fre. Za­to su na­li­je­pi­li po­li­tič­ku di­jag­no­zu na li­ce svog na­ro­da- „ za sve su nam kri­vi Sr­bi i Ru­si, od sve­ga će nas spa­si­ti NA­TO pakt“.
Ovo i jes’ i ni­je op­se­si­ja Vi­li­ja­mom Vo­ke­rom, ko­ji se na­ma, i Bal­ka­nu, i svim Al­ban­ci­ma i svoj Ame­ri­ci ja­vio iz Rač­ka. Ra­čak je ta­da po­stao staj­na tač­ka bal­kan­ske pre­kom­po­zi­ci­je. Mo­tor ubr­za­ne al­ba­ni­za­ci­je Ko­so­va. Iz­gle­dao nam je i ta­da kao da se ne­ki od njih di­gao iz mr­tvih, i či­ta smrt­nu pre­su­du Sr­bi­ma, i pri­zi­va svjet­sku si­lu da sta­ne iza nje­ga. Hič­ko­ku je tre­bao ta­kav lik, i ta­kav mo­zak. Na­pra­vio bi još bo­lje fil­mo­ve. Ali, i u na­šoj vla­di ima mi­ni­star „od­bra­ne“ ko­ji pje­va pje­smi­ce Vo­ker pro­jek­ti­ma, u NA­TO-u vi­di an­đe­la ču­va­ra Cr­ne Go­re, a u Ru­si­ji, su­ro­vog đa­vo­la. Na ko­ga vam li­či, mi­slim da će­te se sje­ti­ti? Dodajte mu još 40 go­di­na i - k’o ja­je ja­je­tu.
(Autor je knji­žev­nik)