Kulturna manifestacija „Ći­ri­li­com” ko­ja se odr­ža­va u Bu­dvi, or­ga­ni­zo­va­la je okru­gli sto „Ći­ri­li­ca – la­ti­ni­ca, is­ku­še­nja mul­ti­kul­tu­ral­no­sti, u kon­tek­stu EU”, na ko­me su go­vo­ri­li mr Bo­že­na Je­lu­šić, pro­fe­so­ri­ca, prof. dr Si­ni­ša Je­lu­šić i prof. dr Alek­san­dar Jer­kov.
Go­vo­re­ći o te­mi Bo­že­na Je­lu­šić je ka­za­la da ovo, kao i mno­ga dru­ga pi­ta­nja slu­ži, ne sa­mo da bu­de kul­tu­ro­lo­ško pi­ta­nje, već je ono, na ne­ki na­čin po­li­tič­ko i dio pra­vlje­nja jed­nog kon­struk­ta, pro­vo­ka­tiv­no je i o nje­mu tre­ba ozbilj­no raz­mi­šlja­ti i go­vo­ri­ti. U Evrop­skoj uni­ji, ka­za­la je Je­lu­šić, rav­no­prav­ni su svi na­ro­di i ta po­li­ti­ka Sa­vje­ta Evro­pe pod­ra­zu­mi­je­va, da sva­ko ima pra­vo, da se ško­lu­je na svom je­zi­ku i iz­ra­ža­va svoj iden­ti­tet. Me­đu­tim, ka­ko je ka­za­la, ta pri­ča o mul­ti­kul­tu­ra­li­zmu po­ma­lo iz­gle­da kao oču­va­nje sfe­ra mo­ći.
- Oni naj­ve­ći na­ro­di i da­lje osta­ju naj­ve­ći, a oni ma­li na­ro­di bu­du ne­ka vr­sta fol­klo­ra, ko­ji u toj igri mo­ći, po pra­vi­lu, vi­še gu­be ne­go što do­bi­ja­ju. Pri­ča o ći­ri­li­ci i la­ti­ni­ci i upor­no vra­ća­nje na is­ku­stva mul­ti­kul­tu­ral­no­sti, či­ni mi se, da skre­će pa­žnju sa mno­go ozbilj­ni­jih pro­ble­ma i na­ro­da i je­zi­ka. To pi­ta­nje je pr­vo­ra­zred­no pi­ta­nje na na­šem te­re­nu. Ći­ri­li­ca ni­je uslov na­šeg iden­ti­te­ta. Ona je rav­no­prav­no pi­smo ko­jim se mo­že­mo ko­ri­sti­ti, kao i la­ti­ni­com, a pi­ta­nje uče­sta­lo­sti je pi­ta­nje teh­no­lo­ških ino­va­ci­ja, pi­ta­nje vre­me­na i kon­tek­sta u ko­me ži­vi­mo i u ko­me mi­sli­mo - is­ta­kla je Je­lu­šić. Ona je ka­za­la da je pi­ta­nje la­ti­ni­ce i ći­ri­li­ce zgod­na te­ma za ove na­še na­ci­nal­no iz­di­je­lje­ne i osi­ro­ma­še­ne pro­sto­re, za ovaj naš po­li­cen­trič­ni, je­dan je­zik sa če­ti­ri cen­tra.
- Za­to je uvi­jek do­bro po­teg­nu­ti pi­ta­nje iden­ti­te­ta, jer on­da se ne­će­mo ba­vi­ti mno­go bit­ni­jim ži­vot­nim pi­ta­nji­ma gra­đa­na. Me­ni lič­no je ći­ri­li­ca ljep­ša, a ne­ki­ma ni­je. Mi­slim da je to lič­no pi­ta­nje, da to ni­je pi­ta­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta i da ga ta­ko ne tre­ba po­sma­tra­ti. To pi­ta­nje ne tra­ba dra­ma­ti­zo­va­ti, jer se ći­ri­li­ca ne­će iz­gu­bi­ti. Ona će jed­no­stav­no ima­ti ma­nju uče­sta­lost, ne­go što će ima­ti la­ti­nič­no pi­smo - is­ta­kla je Je­lu­šić.
Po­jam mul­ti­kul­tu­ral­no­sti, po ocje­na­ma prof. dr Si­ni­še Je­lu­ši­ća, pod­ra­zu­mi­je­va raz­li­či­tost kul­tu­ra, od­no­sno kul­tur­nih iden­ti­te­ta i uklju­ču­je pi­ta­nje od­no­sa me­đu tim kul­tu­ra­ma, či­ji je pre­vas­hod­ni silj, stva­ra­nje uslo­va raz­vo­ja po­seb­nih kul­tur­nih iden­ti­te­ta. Za­ni­mlji­vo je, ka­ko je ka­zao, što se ovaj ter­min mul­ti­kul­tu­ral­no­sti, mo­že pri­mi­je­ni­ti na Bro­de­lo­vu de­fi­ni­ci­ju i da li se u tom smi­slu pri­mjer Cr­ne Go­re ili, Cr­no­gor­skog pri­mor­ja, mo­že na­zva­ti mul­ti­kul­tu­ral­nim, za­pi­tao se on. Ne po­sto­je stro­go iz­dvo­je­ni kul­tur­ni iden­ti­te­ti, u okvi­ru ko­jih po­sto­ji ta po­tre­ba, stva­ra­nja po­seb­nih kul­tur­nih iden­ti­te­ta. Ovaj pro­stor bi se mo­gao pre­ci­zni­je od­re­di­ti poj­mom in­ter­kul­tu­ral­no­sti jer uklju­ču­je kon­takt kao ostva­re­nje kul­tur­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, raz­mje­ne i za­jed­nič­kog su­dje­lo­va­nja u ostva­ri­va­nju no­vih vri­jed­no­sti. Go­vo­re­ći o eli­mi­na­ci­ji ći­ri­li­ce u Cr­noj Go­ri, pro­fe­sor Si­ni­ša Je­lu­šić is­ti­če, da je to eli­mi­na­ci­ja du­hov­nog na­slje­đa što je ne­do­pu­sti­vo i to­ga mo­ra­mo bi­ti svje­sni.
Prof. dr Alek­san­dar Jer­kov iz Be­o­gra­da sma­tra da je si­tu­a­ci­ja mno­go muč­na. Ka­ko to, za­pi­tao se on, da se ne­ko ne za­pi­ta, za­što Gr­ci ne pi­šu la­ti­ni­com?
- Ka­ko to, isti raz­voj do­ga­đa­ja u is­toj Evro­pi, u istom svi­je­tu ne vo­di ka to­me da svi Gr­ci pi­šu la­ti­ni­com. To uop­šte ni­je te­ma, ni­ti to Gr­ci­ma pa­da na pa­met, ka­zao je Jer­kov. Go­vo­re­ći o pi­ta­nju ći­ri­li­ce Jer­kov ka­že da ona ne­će ne­sta­ti.
- Ako se u jed­noj dr­ža­vi, u jed­nom dru­štvu, pre­ko no­ći, po­li­tič­kim ak­ti­ma ne­što us­po­sta­vlja i iz­nu­đu­je, on­da je ot­por ta­kvoj prak­si, vi­še ne­go le­gi­ti­man, ka­zao je Jer­kov. On na­vo­di da ni to ne­će sa­ču­va­ti ći­ri­li­cu. Vi­di­mo, ko­li­ko ta­sta­tu­ra za kom­pju­te­re ima na ći­ri­li­ci. Jed­na ele­men­tar­na stvar, ko­ja ko­šta de­set eura, ni­je pri­la­go­đe­na za nas, da bi­smo je mo­gli ko­ri­sti­ti. Ko­li­ko tre­ba tru­da, da na­tje­ra­te te­le­fon, da pi­še na ne­kom pi­smu, za­pi­tao se on.
- I po­red sve­ga ći­ri­li­ca ne­će ne­sta­ti. Ako je ne sa­ču­va­mo mi, uči­ni­će to ne­ki dru­gi lju­di, ka­zao je Jer­kov.
Ma­ni­fe­sta­ci­ja se na­sta­vlja ve­če­ras pred­sta­vlja­njem knji­ge Ve­re Hor­vat „Slo­vo o pol­ku Igo­ro­vom”. Pro­mo­ci­ja po­či­nje u 20 ča­so­va na Tr­gu iz­me­đu cr­ka­va u Sta­rom gra­du Bu­dvi.A.Ć.


Pa­muč­na oku­pa­ci­ja Cr­ne Go­re

Ma­ni­fe­sta­ci­ja „Ćir­li­com”, či­ji su or­ga­ni­za­to­ri Na­rod­na bi­bli­o­te­ka iz Bu­dve i Udru­že­nje iz­da­va­ča i knji­ža­ra Cr­ne Go­re, dru­ge ve­če­ri pred­sta­vi­la je pje­sni­ke, čla­no­ve Knji­žev­nog dru­štva „Nje­goš” - Mi­li­cu Ba­krač, Mi­lu­ti­na Mi­ćo­vi­ća, Be­ći­ra Vu­ko­vi­ća i An­dri­ju Ra­du­lo­vi­ća.
Na po­čet­ku pje­snič­ke ve­če­ri, go­vo­re­ći o Nje­go­šu, pje­snik Mi­lu­tin Mi­ćo­vić je ci­ti­rao Nje­go­še­ve sti­ho­ve: „A ja što ću, ali sa ki­me ću, si­rak tu­žni, bez igdje iko­ga...”, is­ti­ču­ći da je to osnov­na po­zi­ci­ja pje­sni­ka, du­hom ne­be­skim na­dah­nu­tim.
- Pje­snik je usa­mljen i sam, ali je i sve­o­bu­hva­tan. On go­vo­ri­ma po­sti­že vla­ja­ni­je ne­be­sko i ta­ko snis­ho­di i si­la­zi ta ne­be­ska ener­gi­ja, do nas uspa­va­nih, za­bo­ra­vlje­nih, umra­če­nih, uja­đe­nih, ni­ka­kvih. Da ni­je te be­smrt­ne igre, do­i­sta bi ta­kvi i bi­li, osta­vlje­ni ni­šta­vi­lu. Ali, za­hva­lju­ju­ći Nje­go­šu, toj iskri be­smrt­noj, čo­vjek ima moć da se uz­di­že i da otva­ra svoj du­hov­ni vid i da po­sta­ne istin­ski čo­vjek. Ovo što je Nje­goš pro­nio vi­so­ko i po­svje­do­čio, je­ste, ka­ko po­sta­ti čo­vjek, ka­ko po­sta­ti bo­ži­ji čo­vjek, ko­ji sa­bi­ra kul­tu­ru svog na­ro­da. U po­mra­či­ni ovog svi­je­ta, ove Cr­ne Go­re naj­cr­nje, iako ni­je bi­la svje­tli­ja Cr­na Go­ra Nje­go­še­va. Bi­la je pod otvo­re­nom si­lom, di­vljom si­lom i oku­pa­ci­jom. Ova na­ša Cr­na Go­ra je pod ti­hom, me­ka­nom, pa­muč­nom oku­pa­ci­jom, a taj pa­muk da­vi. Pa­muk je naj­u­bi­tač­ni­je sred­stvo za da­vlje­nje i od­u­zi­ma­nje ži­vo­ta lju­di – re­kao je Mi­ćo­vić.