Kroz por­tre­te ko­ji­ma se pred­sta­vlja ko­tor­skoj pu­bli­ci u Grad­skoj ga­le­ri­ji u ci­klu­su pod na­zi­vom „Abo­ut Lo­ve and Ot­her Sto­ri­es”, San­dra Đur­bu­zo­vić is­pi­tu­je od­nos pre­ma lju­ba­vi, tač­ni­je, ka­ko ka­že Ana Iva­no­vić, isto­ri­čar­ka umjet­no­sti, „pro­ble­ma­ti­zu­je sve one vje­štač­ke kon­ven­ci­je ka­da je ri­ječ o od­no­su dvo­je, ali i o od­no­su je­din­ke pre­ma emo­ci­ji”. U Ga­le­ri­ji je na otva­ra­nju bi­lo pu­no Bu­dva­na, Ko­to­ra­na, ali i stra­na­ca, što je im­po­no­va­lo autor­ki, ko­ja se pred­sta­vlja sa de­set ra­do­va – u kom­bi­no­va­noj teh­ni­ci, akril na plat­nu i di­gi­tal­na štam­pa. Ova po­stav­ka bi­la je ne­što ra­ni­je pred­sta­vlje­na u Por­to Mon­te­ne­gru.
- Ovo je ne­što što se ti­če lič­no me­ne, sli­ke go­vo­re za se­be, što sam htje­la - re­kla sam kroz sli­ke. Kre­nu­la sam sa ovom iz­lo­žbom i dra­go mi je da se „se­li” od gra­da do gra­da. Za­do­volj­stvo mi je, i to je moj ži­vot, kad mi se uka­že pri­li­ka da pred­sta­vim svoj rad. Po stru­ci sam gra­fič­ka di­zaj­ner­ka, ba­vim se i pe­da­go­gi­jom kroz umjet­nič­ku ško­lu za dje­cu „Pla­vi zec”, a ba­vim se još i va­ja­njem sit­ne pla­sti­ke, ka­za­la je Đur­bu­zo­vić za „Dan”.
U Bu­dvi, do­da­je ona, otvo­re­na je div­na iz­lo­žba ma­lih for­ma­ta, pre­sjek sa­vre­me­nog li­kov­nog i pri­mje­nje­nog stva­ra­la­štva u Cr­noj Go­ri, gdje se na­la­ze i nje­ni ra­do­vi.
- Gle­da­ju­ći San­dri­ne por­tre­te mo­že­mo po­mi­sli­ti da se smje­lo po­i­gra­va i mo­žda ne­ko­me od nas i ne bu­de pra­vo vi­dje­ti Isu­sa sa ve­lom ili ci­ga­re­tom, ili an­dro­ge­ne fi­gu­re ko­je nas po­ma­lo pr­ko­sno gle­da­ju pra­vo u oči. Ali, neo­p­hod­no je od­stu­pi­ti od kon­ven­ci­o­nal­nog vi­đe­nja, jer su nje­ne fi­gu­re za­pra­vo me­ta­fo­ra lju­ba­vi. One su­bli­mi­ra­ju lje­po­tu emo­ci­je, ma ko­li­ko ona po­ne­kad bi­la gor­ka. Za nju lju­bav ni­je re­ci­proč­na raz­mje­na po­god­no­sti, ni­ti kom­pro­mis. Ona svo­jom umjet­no­šću po­ru­ču­je da je lju­bav u sve­mu, bez ob­zi­ra na pol, ra­su, na­ci­o­nal­nost, so­ci­jal­ni sta­tus, dru­štve­no-po­li­tič­ke okol­no­sti, vjer­sko opre­dje­lje­nje i op­šte­pro­kla­mo­va­nu po­dob­nost. Za nju je lju­bav, ka­ko bi A. Ba­đu re­kao, „po­vje­re­nje da­to na ri­zik”. Ona u nje­ga ula­zi svje­sno, kroz svo­je stva­ra­la­štvo, kroz od­no­se ko­je gra­di sa lju­di­ma i za­to tre­ba pri­gr­li­ti smje­li stav nje­nih fi­gu­ra ko­je u se­bi sa­ži­ma­ju sve na­ve­de­no. Za­sta­ni­mo na tre­nu­tak i do­zvo­li­mo se­bi da po­no­vo pro­na­đe­mo lju­bav, po­ru­či­la je Iva­no­vić otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu San­dre Đur­bu­zo­vić.
San­dra Đur­bu­zo­vić je ro­đe­na na Ce­ti­nju 1965. go­di­ne. Po­sli­je za­vr­še­nog di­zaj­ner­skog smje­ra u pod­go­rič­koj Gim­na­zi­ji, te Vi­še li­kov­ne ško­le u Be­o­gra­du, di­plo­mi­ra­la je 1992. go­di­ne na Aka­de­mi­ji li­kov­nih umjet­no­sti u Sa­ra­je­vu, od­sjek Gra­fič­ki di­zajn, u kla­si pro­fe­so­ra Mla­de­na Ko­lo­ba­ri­ća. Rad­no i stva­ra­lač­ko is­ku­stvo sti­če i pre­no­si na svo­je ra­do­ve u Sa­ra­je­vu, Bu­dvi, Pod­go­ri­ci i Be­o­gra­du. Autor je vi­še na­ci­o­nal­nih bren­do­va, edi­ci­ja knji­ga, zna­ko­va, pla­ka­ta, ča­so­pi­sa, udž­be­ni­ka, ka­ta­lo­ga. Kra­jem ju­la 2017. go­di­ne ime­no­va­na je za Dr­žav­nu se­kre­tar­ku u Mi­ni­star­stvu kul­tu­re Cr­ne Go­re. Iz­la­ga­la je na mno­gim sa­mo­stal­nim i ko­lek­tiv­nim iz­lo­žba­ma kod nas i u svi­je­tu. Do­bit­ni­ca je vi­še na­gra­da za di­zajn, me­đu ko­ji­ma se is­ti­ču dvo­stru­ka na­gra­da fran­cu­ske Vla­de i na­gra­da nje­mač­kog gra­da Eutin. Čla­ni­ca je ULUCG, In­ter­na­ci­o­nal­nog umjet­nič­kog udru­že­nja Ru­si­je, te bu­dvan­ske umjet­nič­ke gru­pe UNI­KAT.M.D.P.