BAR - Da brak ni­je ba­uk, već za­jed­ni­ca ko­ja uli­va si­gur­nost, po­što­va­nje i to­le­ran­ci­ju, svje­do­či i pri­mjer Mi­ša Ve­lo­vi­ća (76) i nje­go­ve ži­vot­ne sa­put­ni­ce Ro­se (70), ko­ji su ovih da­na u crm­nič­kom se­lu Go­di­nje obi­lje­ži­li po­la vi­je­ka za­jed­nič­kog ži­vo­ta. Zlat­nu svad­bu ovaj uzor­ni brač­ni par pro­sla­vio je u dru­štvu naj­bli­žih – si­na, dvi­je ćer­ke, sna­he, ze­to­va i de­ve­to­ro unu­ča­di. Ve­lo­vi­ći ka­žu da ih ži­vot ni­je ma­zio, ali je bog ipak pre­ma nji­ma bio mi­lo­stiv, a naj­ve­ća ra­dost, ka­ko s po­no­som is­ti­ču, da­ri­va­na im je ro­đe­njem unu­ka Alek­san­dra, ko­me je go­di­nu i po da­na. Pod­jed­na­ko vo­le svu unu­čad, ali Aco­vo ro­đe­nje obe­ća­va na­sta­vak lo­ze, bu­du­ći da je u pi­ta­nju di­je­te nji­ho­vog si­na Ve­li­mi­ra i na svi­jet je do­šao na­kon tri pre­li­je­pe dje­voj­či­ce.
Mi­šo je či­tav rad­ni vi­jek pro­veo kao pu­tar u pred­u­ze­ću Cr­na­go­ra­put, gdje se i pen­zi­o­ni­sao 1997.go­di­ne. Odr­ža­vao je put­ni pra­vac Vir­pa­zar – Go­di­nje. Uz pun dom po­to­ma­ka ko­ji će osta­vi­ti iza se­be, uspio je ka­že da sa­mo­stal­no sa­gra­di dvi­je ku­će. Du­go su on i su­pru­ga ži­vje­li u pod­sta­nar­stvu. Sve što ima­ju ča­sno su za­ra­di­li. To im od­re­da pri­zna­ju svi ko­ji ih iole po­zna­ju. Pri­je dvi­je go­di­ne Mi­šo je do­ži­vio mo­žda­ni udar ko­ji ga je ve­zao za kre­vet. Do ta­da mo­gao je sam da ob­ra­đu­je vi­no­grad, pro­iz­vo­di vi­no i ra­ki­ju, odr­ža­va ba­štu ko­ja mu do­no­si do­dat­ni pri­hod uz za­slu­že­nu pen­zi­ju ko­ju pri­ma. Da­nas o svo­me to­me bri­ne uglav­nom sin Ve­li­mir ko­ji ži­vi u Su­to­mo­ru, ali je go­to­vo sva­ko­dnev­no pri­su­tan i kod ro­di­te­lja u Go­di­nju. Mi­šo se kre­će uz po­moć su­pru­ge Ro­se, ro­dom iz obli­žnjeg se­la Li­mlja­ni, od po­zna­te ta­mo­šnje fa­mi­li­je Mi­lić. Ro­sa je, dok je Mi­šo pri­vre­đi­vao, oba­vlja­la pri­lič­no za­htjev­ne po­slo­ve do­ma­ći­ce na se­lu. Bi­lo je te­ško, ali su svoj­ski is­tra­ja­li. Ka­da po­gle­da­ju iza se­be, vi­še su ne­go za­do­volj­ni po­stig­nu­tim, ka­žu uglas sla­vlje­ni­ci. Pro­sla­vu zlat­ne svad­be pri­re­di­la su im dje­ca – sin Ve­li­mir i ćer­ke Slo­bo­dan­ka i Na­da. Oni su bri­nu­li o svim de­ta­lji­ma. Zet Ne­nad Le­ko­vić iz­ne­na­dio ih je do­vo­đe­njem mu­zi­ča­ra, ko­je pret­hod­no ni­je bio na­ja­vio.
Ve­lo­vi­ći su, ina­če, jed­no od naj­sta­ri­jih brat­sta­va u Go­di­nju. Da­nas se ovo brat­stvo sve­lo na sve­ga par ku­ća.
No, ka­ko ka­že Mi­šo, va­žno je da osta­ju na­sled­ni­ci, a pro­du­že­tak lo­ze je na mla­đa­nom Acu, ko­ji je bio naj­ve­ća dje­do­va že­lja. Za­hva­lan je, ve­li, Bo­gu zbog Aco­vog ro­đe­nja, ali i sna­hi Ani ko­ju iz­u­zet­no ci­je­ni, po­seb­no jer je di­je­li­la že­lju svog su­pru­ga i sve­kra da ro­di mu­škog po­tom­ka.
-Ži­vje­lo se te­ško. Si­ro­ma­šno, za­što ne pri­zna­ti. Osim lju­ba­vi, u bra­ku mo­ra bi­ti ra­zu­mi­je­va­nja i po­što­va­nja, jer dru­ga­či­je se ne mo­že us­pje­ti. Va­žno je i pri­je stu­pa­nja u brak zna­ti što tač­no on zna­či. Ipak, po­ne­kad tre­ba ne­što i pre­ću­ta­ti i is­tr­pje­ti, jer brak ni­je lak. Do­đu i te­ški tre­nu­ci ka­da je jed­no­stav­no po­treb­no str­plje­nje i vo­lja. Ono što je čar bra­ka je­ste da ne mo­raš kroz ne­vo­lju da ideš sam, već je di­je­liš sa ne­kim –go­to­vo su jed­no­gla­sni Ve­lo­vi­ći.
U pa­u­zi iz­me­đu nu­me­ra ko­je iz­vo­di har­mo­ni­kaš Ve­lo­vić pod­vla­če da su po­no­sni na svo­ju dje­cu, ze­to­ve, sna­hu, unu­čad.
M.J.