Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Iz da­na u dan čo­vjek se i da­lje, ne­sma­nje­nim in­ten­zi­te­tom, „snab­di­je­va” za­stra­šu­ju­ćim do­ga­đa­ji­ma. Utr­ku­ju se, jed­na dru­gu sti­žu i pre­sti­žu cr­ne in­for­ma­ci­je. Cr­ni ko­nja­ni­ci na pu­stom po­lju bes­kra­ja. Ra­tu­je se na broj­nim punk­to­vi­ma ukle­te pla­ne­te ze­mlje. Umje­sto sno­po­va ži­ta i hlje­ba, pa­da­ju ne­vi­ni, naj­če­šće glad­ni, bo­si i go­li lju­di. Ba­da­va! Ni­za­šta! Ko­tr­lja­ju se niz pa­di­ne po­hle­pe, na­gon­ske ide­o­lo­gi­je i neo­b­u­zda­nog ego­i­zma ši­zo­fre­nih vla­da­ra ljud­skim sud­bi­na­ma. Dža­ba „za­bri­nu­ti mi­rov­nja­ci”, ra­zni vi­so­ki i ni­ski pred­stav­ni­ci „ni­ko­ga i ni­če­ga”, dža­ba NA­TO i nje­go­va „de­mo­kra­ti­ja”. Sve dža­ba. Svi­jet se bu­kval­no se­li u ad. Na­rod­ni i dr­žav­ni pred­stav­ni­ci, čo­vje­ko­li­ke kre­a­tu­re ko­je ni­je­su u sta­nju, ka­ko ne­ko sli­ko­vi­to ne­dav­no re­če, „pro­na­ći iz­laz ni iz pa­pir­ne ke­se”, sve čvr­šće za­pe­tlja­va­ju ko­lo stra­da­nja i smr­ti. Taj glo­bal­ni, fa­ta­li­stič­ki rin­gi­špil ne­sta­ja­nja ži­vo­ta, za­čet u kraj­nje ne­mo­ral­noj, u su­šti­ni me­ta­fi­zič­koj i ni­hi­li­stič­koj la­ba­ra­to­ri­ji, po­la­ko, ali si­gur­no, gra­bi ka ko­nač­noj (vla­sti­toj) pro­pa­sti. Gle­da­mo pra­vo u oči sop­stve­noj ka­ta­kli­zmi.
Pro­na­ći ka­kvo-ta­kvo, ma­kar i pri­vre­me­no spa­se­nje, za svoj du­šev­ni i men­tal­ni iden­ti­tet pri­je sve­ga, ni­je baš jed­no­stav­no. Ipak, ja ne­ka­ko naj­ve­ću si­gur­nost osje­ćam u dru­štvu knji­ge, mo­je ina­če je­di­ne ži­vot­ne ro­bi­nje. Na­ro­či­to one knji­ge na­pi­sa­ne u dav­nim vre­me­ni­ma, onim vre­me­ni­ma ka­da su mu­drost, mu­dra­ci i kre­a­tiv­ni mi­sli­o­ci bi­li do­mi­nant­ne po­ja­ve. Ta­ko ovih da­na či­tam po­ne­što o re­to­ri­ci, nje­noj su­šti­ni i uti­ca­ju na čo­vje­ko­vu du­hov­nu či­sto­tu i lje­po­tu, na ar­ti­ku­kla­ci­ju nje­go­ve in­di­vi­du­al­no­sti kao mi­sa­o­nog stvo­re­nja. Re­to­ri­ka je (obra­ćam se ovim bo­lonj­skim i „aj­fon” ge­ne­ra­ci­ja­ma) uče­nje o vje­šti­ni li­je­pog go­vo­re­nja, od­no­sno be­sjed­ni­štva. Još je Kvin­ti­li­jan sma­trao da „Bo­go­vi ni­je­su mo­gli ni­šta ljep­še po­da­ri­ti čo­vje­ku od ve­li­čan­sta be­sje­de”, dok je Ci­ce­ron pred be­sjed­ni­ka po­sta­vio tri za­dat­ka: da do­ka­že svo­je te­ze; da pri­re­di slu­ša­o­ci­ma uži­va­nje i da dje­lu­je na vo­lju slu­ša­la­ca”.
Naj­ra­ni­ji ob­lik be­sjed­ni­štva ve­zu­je se za sud­sko be­sjed­ni­štvo, na­ro­či­to za advo­kat­ske od­bra­ne. Po­jam advo­ka­tu­ra (ad vo­ka­re – po­zva­ti ne­kog u po­moć) is­ko­va­li su Ri­mlja­ni. Na­su­prot nji­ma Gr­ci su pri­mat da­va­li fi­lo­zo­fi­ji, pa je Pla­ton sma­trao da je cilj prav­ni­ka „za­ma­glji­va­nje isti­ne”. U su­do­vi­ma sta­rog Ri­ma, ri­je­či: „čo­vječ­nost, prav­do­lju­blje, zna­nje i vr­li­na”, bi­le su ukle­sa­ne na mje­sti­ma re­zer­vi­sa­nim za advo­ka­te (od­bra­nu op­tu­že­nih). Prof. dr. Ob­rad Sta­no­je­vić, pro­fe­sor Rim­skog pra­va i Re­to­ri­ke na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, u pred­go­vo­ru knji­zi „Ve­li­ke advo­kat­ske od­bra­ne” Oli­ve­ra B. Inj­ca, is­ti­če: „Vi­di­mo (iz na­ve­de­ne knji­ge-prim.mo­ja) ka­ko (advo­ka­ti-prim.mo­ja) se pra­vi pa­ra­le­la iz­me­đu pa­tri­ja­ti­zma i iz­da­je, ka­ko se ko­ri­sti ne­do­sta­tak do­ka­za da bi se osum­nji­če­ni oslo­bo­dio, ka­ko se do­la­zi do ubje­dlji­vih za­klju­ča­ka fi­nom je­zič­kom ana­li­zom, če­sto i za­gle­da­njem u dru­ge je­zi­ke, ka­ko se oba­ra ar­gu­men­ta­ci­ja tu­ži­o­ca i ras­ta­če bi­će na­ve­de­nog kri­vič­nog dje­la, ka­ko se, ka­da je to po­treb­no, dje­lu­je na emo­ci­je su­di­je”. Po­tvr­đu­je se da je od­bra­na čo­vje­ka uisti­nu „po­e­zi­ja pra­va”, ka­ko tvr­di Ru­dolf Je­ring, ve­li­ki nje­mač­ki prav­nik i za­go­vor­nik ško­le „Pri­rod­nog pra­va”.
Sva lje­po­ta be­sjed­ni­štva ni­je sa­mo u sud­sko-advo­kat­skom. Usme­no ka­zi­va­nje po­e­zi­je pred­sta­vlja ta­ko­đe ne­što iz­u­zet­no za ču­la i osje­ća­nja slu­ša­la­ca. Ne­gdje se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka u Ti­to­gra­du je odr­ža­va­na po­et­sko mu­zič­ka ma­ni­fe­sta­ci­ja, Po­et­ski ma­ra­ton. Tra­jao bi od pr­vog su­to­na, pa do ra­nih ju­tar­njih sa­ti. Oku­pljao je naj­zvuč­ni­ja pje­snič­ka ime­na iz ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Po­seb­nu draž tom do­ga­đa­ju da­va­la su dva re­ci­ta­tor­ska ko­ri­fe­ja: Vi­ce Dar­dić iz Sr­bi­je i ne­dav­no pre­mi­nu­li Džo­ni Ho­džić iz Cr­ne Go­re. Nji­ho­ve be­sjed­nič­ke bra­vu­re, du­hov­ni uz­le­ti i emo­tiv­ni na­boj, ni­ko­ga od broj­nih slu­ša­la­ca ni­je­su osta­vlja­li rav­no­du­šnim. Sti­ho­vi Pre­ve­ra, Milj­ko­vi­ća, Ri­sta Rat­ko­vi­ća, Je­se­nji­na, Ma­ja­kov­skog, Pu­ški­na, Lor­ke, Vi­ta Ni­ko­li­ća, La­ze Ko­sti­ća... u usme­noj iz­ved­bi Ho­dži­ća i Dar­di­ća, obe­ća­va­li su ostva­re­nje pro­ro­ko­va­nja „Prin­ca pje­sni­ka” da će po­e­zi­ju jed­nog da­na svi pi­sa­ti. To se ipak ni­je de­si­lo. Po­e­zi­ju, onu pra­vu, pi­šu sve rje­đe. Do­mi­ni­ra, na ža­lost „SMS po­e­zi­ja na „aj­fo­no­vom” je­zi­ku i pi­smu”. Po­e­zi­ja bez sti­ha, ri­me, bez lju­ba­vi, ro­do­lju­blja, bez in­ter­puk­ci­je, bez ika­kvog smi­sla, za­pra­vo. Do­šlo vri­je­me me­di­o­kri­tet­ske „li­te­ra­tu­te”, du­hov­no­sti i emo­ci­o­nal­no­sti. Za­puh­nuo nas za­stra­šu­ju­ći tran­sver pa­me­ti, mu­dro­sti i mi­sa­o­no­sti. U prav­cu sli­je­pe uli­ce.