Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić

Tra­ge­di­ja naj­tu­žni­jih od svih hi­dal­ga ko­je je svi­jet imao po­če­la je da se od­vi­ja onog ča­sa ka­da je Alon­zo Ki­ha­no od­lu­čio da po­sta­ne ple­me­ni­ti vi­tez Don Ki­hot od Man­če i ži­vi ži­vo­tom istin­ske li­te­ra­tu­re, ka­kvom se sma­tra­ju knji­ge o vi­te­zo­vi­ma, ka­ko bi do­pri­nio da ovaj svi­jet po­sta­ne bo­lji i pra­ved­ni­ji, i upo­zna istin­sku sa­mi­lost, prav­du i isti­nu.
No, ka­ko stvar­nost po pra­vi­lu go­to­vo po sve­mu od­u­da­ra od za­mi­šlja­nog ide­a­la, i ka­ko je po­e­zi­ju ne­mo­gu­će ostva­ri­ti u ži­vo­tu, ma ko­li­ko ona bi­la iden­tič­na sa na­šim snom o nje­mu, na kon­cu uvi­jek sli­je­di du­bo­ko raz­o­ča­re­nje, otre­žnje­nje i ne­u­spjeh, ili po­lo­vič­ni i ilu­zor­ni uspjeh, ko­ji je naj­če­šće i ono ko­nač­no oba­sja­nje ži­vo­ta, du­bljeg i stvar­ni­jeg od sva­ke stvar­no­sti.
Tra­ge­di­ja ovog istin­skog pje­sni­ka ljud­skog sr­ca ogle­da­la se po­naj­vi­še u to­me što je on ne­ra­zum­nom že­ljom te­žio ostva­re­nju ne­mo­gu­ćeg i ko­mič­nog ide­a­la (ži­vo­ta u istin­skoj li­te­ra­tu­ri), za­mi­šlja­ju­ći pse­u­do­vol­šeb­ne do­go­dov­šti­ne i avan­tu­re, ko­je su sa­mo do­pri­no­si­le nje­go­voj ko­mič­no­sti, po­ru­zi i pod­smi­je­hu, ko­me je od­u­vi­jek, oči­to, bio iz­la­gan sva­ko ko je svo­je sno­ve usu­đi­vao su­prot­sta­vi­ti su­ro­voj re­al­no­sti.
No, Don Ki­hot ni­je umro zbog ne­shva­ta­nja nje­go­vog slo­bod­nog du­ha. On je ovaj svi­jet na­pu­stio me­lan­ho­lič­no, ža­lo­sno se opro­stiv­ši od je­di­nog istin­skog ži­vo­ta – svo­ga lu­di­la.
Oslo­bo­div­ši se la­žnih ide­a­la, oslo­bo­dio se i ne­i­sti­ne, ali ne i du­bo­ko ljud­skog uvje­re­nja i vje­re da se bez sna mo­že ži­vje­ti.
Ta­ko je umro naj­ve­ći čo­vjek vje­re po­sli­je Hri­sta, op­hr­van sum­njom. Ta­ko je mi­slio Fjo­dor Mi­haj­lo­vič Do­sto­jev­ski.
„Sa­mo za me­ne se ro­dio Don Ki­hot, i ja za nje­ga”, na­pi­sao je Ser­van­tes na kra­ju ro­ma­na.
Sprem­ni smo da po­vje­ru­je­mo u to Ser­van­te­so­vo osje­ća­nje. Ta, ni­je li i sam Mi­gel bio po­no­sni hi­dal­go, ra­njen u slav­noj bi­ci kod Le­pan­ta, i ni­je li u ne­kom od špan­skih ka­za­ma­ta u svo­joj pe­de­set i še­stoj go­di­ni po­čeo da pi­še ovu po­vi­jest „o mr­ša­vom, sme­žu­ra­nom i ću­dlji­vom si­nu, is­pu­nje­nom sva­ko­ja­kim mi­sli­ma”? Ni­je li u pred­go­vo­ru za ro­man ismi­ja­vao se­be, kao što je u ro­ma­nu ismi­ja­vao tu nje­nu ta­ko dra­gu lu­du, sma­tra­ju­ći da to što bi­ja­še pod­vrg­nu­to pod­smi­je­hu bi­ja­še ono naj­bo­lje u nje­go­vom bi­ću.
I ka­kvu su sud­bi­nu do­ži­vje­li ve­li­ko­du­šni sno­vi ko­ji su ga na­ve­li da se bo­ri na to­li­ko boj­nih mje­sta, da na­pi­še to­li­ko be­smrt­nih stra­ni­ca, šta se Lu­i­đi Pi­ran­de­lo: „Ka­kvu sud­bi­nu do­ži­vje­le nje­go­ve svi­je­tle ilu­zi­je? Kao i nje­gov Don Ki­hot, zar se on ni­je opre­mio kao vi­tez, zar ni­je na­sr­nuo na ne­pri­ja­te­lje, na opa­sno­sti sva­ke vr­ste za pra­ved­ne stva­ri, zar se ni­je uvi­jek na­pa­jao na iz­vo­ri­ma naj­ple­me­ni­ti­jih ide­a­la? Da bi ste­kao, šta?... I, naj­zad, u toj mrač­noj tam­ni­ci on se pre­po­zna­je, on vi­di se­be, uvi­đa da su dži­no­vi bi­li vje­tre­nja­če, a Mem­bri­nov šljem prost ber­ber­ski ta­njir. Sve nje­go­ve pat­nje pr­ska­ju u smi­jeh. Lu­do­sti, lu­do­sti! Na lo­ma­ču svi vi­te­ški ro­ma­ni!”
(Autor je knji­žev­nik)