Za Ni­ko­lu Te­slu ste ču­li. Ču­ve­ni ame­rič­ki na­uč­nik, ko­ji je “kri­vac” za pri­mje­nu na­iz­mje­nič­ne stru­je, ko­ji je pa­ten­ti­rao či­tav niz pro­na­la­za­ka, ko­ji je, ka­ko se to ko­lo­kvi­jal­no vo­li re­ći, osvi­je­tlio svi­jet.
Za san­džač­kog muf­ti­ju Mu­a­me­ra Zu­kor­li­ća, sad ne­ki je­su, a ne­ki i ni­su ču­li. Ma­da, zvje­zda­no estrad­no ne­bo mu je bli­že ne­go što je to Te­sli ika­da bi­lo. Na­re­če­ni muf­ti­ja je, elem, iz­ja­vio ka­ko je ve­li­ki ame­rič­ki na­uč­nik Ni­ko­la Te­sla za­pra­vo mu­sli­man i ka­ko ni­je red da se nje­go­va ur­na s pe­pe­lom pre­no­si u ne­ku hri­šćan­sku bo­go­mo­lju.
Sje­ti­će­te se, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva na­u­mi­la je pr­o­šle go­di­ne di­ći mor­bid­ni skan­dal­čić ta­ko što se na­mje­ri­la na ur­nu ve­li­ka­na.
Za one ko­ji ne zna­ju, Te­sli­na ur­na, na za­htjev SPC, tre­ba­lo je da bu­de pre­ne­se­na iz Mu­ze­ja Ni­ko­le Te­sle u Hram Sve­tog Sa­ve (sic!).
Osim ma­log bro­ja pri­seb­nih, ni­je se sr­bi­jan­ska jav­nost pre­tje­ra­no po­tre­sla.
A, sa­da?
Sa­da se di­gla i ku­ka i mo­ti­ka na muf­ti­ju san­džač­kog, a sve bes­po­treb­no.
Jer, ve­li­ki ame­rič­ki na­uč­nik, to­li­ko je ve­lik da je u im­pro­vi­zo­va­noj pri­či Zu­kor­li­će­voj do­bio još je­dan, mu­sli­man­ski iden­ti­tet.
I šta je spor­no?
Čo­vjek za ko­ga je ova pla­ne­ta bi­la pre­ma­la, sa­mo se pu­ni iden­ti­te­ti­ma lju­di ko­ji ga po­štu­ju. Di­je­te iz Smi­lja­na, ko­je je bo­le­šlji­vo oti­šlo na ško­le sred­nje­vrop­ske, od Gra­ca, Pra­ga, Bu­dim­pe­šte, pa ka­sni­je pa­ten­tom za kru­hom u Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve, ni­ka­da po­seb­no ni­je do­ži­vlja­va­lo re­li­gi­ju. Za­pra­vo to di­je­te, taj Ni­ko­la, ako će­mo pra­vo, bio je ti­pi­čan pri­mje­rak in­di­go dje­te­ta, su­per­i­or­nog in­te­li­gent­nog bi­ća, ko­me su zvi­je­zde, za­ko­ni fi­zi­ke i ko­smo­sa od­i­stin­ska re­li­gi­ja, a pro­ni­ca­nje u nji­ho­ve taj­ne ži­vot­na mi­si­ja.
Od Te­sli­ne re­li­gi­je, do­bio je svi­jet elek­tro­mag­net­na po­lja, in­duk­ci­o­ni mo­tor, po­li­fa­zne na­iz­mje­nič­ne stru­je, ge­ne­ra­tor i kom­ple­tan si­stem pro­iz­vod­nje i di­stri­bu­ci­je elek­trič­ne ener­gi­je. Po nje­mu je je­di­ni­ca me­đu­na­rod­nog SI si­ste­ma do­bi­la na­ziv — mje­ra za mag­net­nu in­duk­ci­ju “te­sla”. Te­sla je kon­stru­i­sao ge­ne­ra­tor stru­ja vi­so­ke fre­kven­ci­je i na­po­na, da­nas po­znat kao “Te­slin tran­sfor­ma­tor”, tran­sfor­ma­tor bez je­zgra, Te­sli­na za­voj­ni­ca, ili Te­slin ka­lem... I mo­gli bi­smo ta­ko do sju­tra.
I upra­vo za­to ni­je Zu­kor­lić pr­vi pa­ten­ti­rao „trejd- mar­ko­va­nje’’ Te­sli­no, nit’ je šta dru­ga­či­ji u svom na­u­mu. O, ne! Bio je Ni­ko­la i Austo­u­ga­rin po ro­đe­nju, pa Sr­bin od oca pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka, pa Hr­vat po grun­tov­ni­ci, pa Evro­plja­nin po brod­skom pod­ne­sku, pa tri­sta ču­da. Je­di­no je ži­vio kao ame­rič­ki dr­ža­vlja­nin. A, umro je kao ano­ni­mus u nju­jor­škom ho­te­lu.
Na stra­nu sad što je Te­sla za ži­vo­ta dao sve­ga par in­ter­vjua. Na stra­nu što je bio sa­vjet­nik voj­nog vr­ha SAD ko­ji­ma je uka­zi­vao na opa­snost oruž­ja SSSR-a, tek ne­ka­ko je u srp­skom na­ci­o­nal­nom kor­pu­su za­ži­vio mi­to­man­ski vir­tu­el­ni tri­ler po ko­jem Te­sla po va­zdan sje­di pod­no svo­jih ka­le­mo­va i smi­šlja taj­no oruž­je ko­jim će na­re­če­ni Sr­bi u da­ljoj bu­duć­no­sti oba­ra­ti ame­rič­ke ne­vi­dlji­ve avi­o­ne i bra­ti­mi­ti se sa Ru­si­ma.
Ne vo­le Sr­bi po­mi­sli­ti, a ka­mo­li ču­ti da je Te­sla sa­hra­njen oba­vi­jen ame­rič­kom za­sta­vom.
Ta­ko je po­o­dav­no na­stao či­tav je­dan mor­bid­ni po­kret vra­ća­nja mr­tvog Te­sle u “ži­ve pra­vo­slav­ne sku­te”.
Ne­go, šta je Te­sla mi­slio o re­li­gi­ji?
Pa, pred kraj ži­vo­ta, ve­li­ki na­uč­nik ja­sno i gla­sno ve­li ka­ko on vje­ru­je u Bo­ga ko­ji ni­je opi­san u re­li­gi­ja­ma, ali da mu je naj­bli­že uče­nje bu­di­sta.
Ka­kav cr­ni bu­di­sta? Okre­će se va­se­lje­na ju­de­o­hri­šćan­ska oko ose sva­kog pra­vog vjer­ni­ka!
I sad, u ova­kvom ši­zo­fre­nom svi­je­tu iz­nad ko­ga leb­di Te­slin ge­ni­je na­šao se i je­dan muf­ti­ja da ga isla­mi­zu­je. Buj­rum.
Kad ima­mo Mu­ze­je Ni­ko­le Te­sle u Hr­vat­skoj či­ja je ofi­ci­jel­na po­li­ti­ka po­čet­kom 90-ih euge­nič­ki pro­tje­ra­la tog Te­slu, spa­li­la mu rod­nu ku­ću i dez­in­te­gri­sa­la ga, a on­da ga vol­šeb­no, tje­ra­na EU bi­čem, vra­ti­la na nov­ča­ni­ce i udž­be­ni­ke, kad ima­mo u Sr­bi­ji či­tav po­kret ko­ji bi Te­slu „se­lio“ iz mu­ze­ja u cr­kvu, za­što ge­ni­ja ne da­ti i lju­di­ma iz San­dža­ka? Ni­sam ci­ni­čan. Za­što tog pla­ne­tar­nog ge­ni­ja ne po­zaj­mi­ti Ro­mi­ma, Je­vre­ji­ma, Bo­šnja­ci­ma, Sr­bi­ma, Hr­va­ti­ma, Ki­ne­zi­ma, Ko­re­an­ci­ma, Ja­pan­ci­ma...
Ni­je on ni­ka­kav le­gat na­ših pr­ći­ja. Mi smo sa­mo ima­li sre­će da to­po­nim­ski bu­de­mo naj­pri­bli­žni­ji rod­noj gru­di Ni­ko­li­noj.
Pa, eto, pi­tam se, za­što lju­di­ma islam­skog svi­je­ta ne bi­smo da­li Ni­ko­lu Te­slu? Jer, taj islam­ski svi­jet je, ne za­bo­ra­vi­te, spa­sio i od lo­ma­če sred­nje­vje­kov­nog hri­šćan­stva iz­ba­vio dje­la an­tič­ke Grč­ke, Ri­ma, taj islam­ski svi­jet je po­nu­dio po­naj­bo­lje astro­no­me, zvje­zdo­či­ta­če, kar­to­gra­fe, he­mi­ča­re...
Zar i nji­ma ne pri­pa­da Te­sla?
I pi­ta­nje, svih pi­ta­nja- ta, ko smo to „mi“, da od­re­đu­je­mo i bu­de­mo kan­tar Te­sli­nog iden­ti­te­ta? Ko­ji smo „mi“ fak­tor u baj­ti­ci bal­kan­skoj, tu na kraj svi­je­ta da od­re­đu­je­mo u ko­ju so­šku će­mo ge­ni­ja zgu­ra­ti?!
A, naj­ve­ću ge­ni­jal­nost, po­ka­za­lo je to lič­ko di­je­te u ra­noj mla­do­sti. Da ni­je bio ge­ni­ja­lan, zar mi­sli­te da bi se kao ma­lo­ljet­nik pri­je 150 go­di­na oti­snuo u svi­jet? Da ni­je bio ge­ni­je, zar mi­sli­te da se ne bi za­dr­žao i pro­ča­mio ži­vot u Be­o­gra­du ili Za­gre­bu, na­mje­sto što je po­ha­rao Nju­jork?
Ka­ko li se do­bro za.eba­va to ko­smič­ko bi­će dok pro­ma­tra po­po­ve, ho­dže, fra­tre i osta­le slu­žbe­ni­ke man­ti­ja­ške ka­ko zo­blju zr­ne­vlje glu­po­sti, dok po­re­de Ni­ko­lu sa svo­jim abra­ham­skim ido­li­ma?
Ko­li­ki li je ap­surd u osvi­je­tlje­nim cr­kva­ma, dža­mi­ja­ma, sa­mo­sta­ni­ma i ma­na­sti­ri­ma, tra­ži­ti Te­sli­nu du­šu i bo­ri­ti se, na­vod­no, za nju, dok lju­bav, do­bro­tu i lje­po­tu vla­sni­ci tih bo­go­mo­lja ba­ca­ju pod no­ge se­bič­nih sva­ko­dnev­nih in­te­re­sa.
Go­spo­do, dru­go­vi, efen­di­je, pre­o­sve­šten­stva, mon­si­njo­ri...Ni­ko­la ne sta­nu­je u va­šem bla­tu.
www.bu­ka.com

Autor: Dra­gan Bur­sać