Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Na­smi­jem se se­bi kad vi­dim da se moj spi­sak ak­tu­el­nih tek­sto­va u kom­pju­te­ru na­la­zi pod na­zi­vom „la­ja­nje“. Svi­dje­lo mi se ka­ko sam pi­sao o la­ja­nju, ne­gdje je­se­nas, ka­da sam prak­ti­ko­vao ta­ko ozbi­ljan ža­nr u ovim ko­lum­na­ma. La­ja­nje je mi­ca­nje mu­ke sa sr­ca i bez ri­je­či. Ili s naj­ma­nje ri­je­či. I to ka­kvih! Jer, kao što i sa­mi zna­te i osje­ća­te, pri­če su svi­ma do­sa­di­le. „Sa­mo ne­moj opet to da mi pri­čaš...“ - ta­ko bi mo­gla da gla­si pri­god­na in­ter­ven­ci­ja po­zna­ni­ku, ko­ji je uvi­jek spre­man ne­što da ti pri­ča i da po­kri­va svo­ju pra­zni­nu. Da ti pri­ča pri­či­nu pri­ču. Da ti pri­ča pri­ču pri­či­ne pri­če. Da ti pri­ča po pri­ča­nju pri­či­ne pri­če. Da ti na­mr­tvo pri­ča is­pri­ča­ne pri­če pri­či­nih pri­ča. Kao da je pr­vi put pri­ča. I kao da se de­si­la nje­mu. A nje­mu se ni­jed­na pri­ča ni­je de­si­la. Ni­kad mu se u ži­vo­tu ni­je ni­šta de­si­lo što je za­slu­ži­lo pri­ču. Sa­mo su tu­đe pri­če, nje­go­ve pri­če. Sa­kri­va­ju­ći od se­be i da po­mi­sli ko­ji bi bio on po re­du ko­ji pri­ča pri­ču, ko­ja se pri­ča­o­cu ni­kad ni­je de­si­la.
A u p. m. – iz­raz ko­ji smo če­sto ko­ri­sti­li, dok smo još ov­dje, u pe­ći­ni raz­go­va­ra­li Ko­sto Ni­ko­vić i ja. (Ovu fra­zu smo ko­ri­sti­li u lo­ka­ti­vu, a ne u aku­za­ti­vu ka­ko se ina­če ko­ri­sti). Tim iz­ra­zom smo ozna­ča­va­li be­smi­sli­ce ko­je pra­te sva­ko­dnev­ni ži­vot. Sad vi­še ov­dje ne­ma to­ga raz­go­vo­ra, ako se ne­gdje ni­je pro­du­žio. Ne­gdje na ne­bu. Ili, pri­je, na ob­ron­ci­ma pa­kla.
Šta sam htio da ti da­nas ka­žem, dra­gi či­ta­o­če? Evo, kao što vi­diš te­ško je vri­je­me do­šlo. Ne­so­ji i ne­lju­di uz­ja­ha­li lju­di­ma za vrat, ka­že mi je­dan kom­ši­ja. Mo­žda me pro­vo­ci­ra, da ne­što la­nem? Do­volj­no je, ka­že, da se sva­ko ve­če ja­vlja­ju na dr­žav­noj te­le­vi­zi­ji, pa ta­man kao da su ti uz­ja­ha­li za vrat. Pa sa­op­šta­va­ju kao ne­što va­žno, u dr­ža­vi i na­ro­du, ko­ji su po­sta­li sa­svim ne­va­žni. Pro­vo­ka­tor ne po­pu­šta, ne­go ide da­lje. A ja ga i da­lje slu­šam, kao da mi ne­što no­vo ka­zu­je:
Ne­so­ji i ne­lju­di po­pe­li se i dr­ža­vi na gla­vu. Vi­diš ka­ko se ova na­ša dr­ža­va ras­pa­da, ka­že mi taj kom­ši­ja ko­ji zna da ne­što pi­šem. Spo­lja se ne­što kao gra­di, a iz­nu­tra se ras­pa­da. Tač­no je ta­kva dr­ža­va ka­k­vi su lju­di ko­ji je gra­de. I oni su spo­lja ne­što kao ozi­da­ni, a iz­nu­tra ni ka­men na ka­me­nu. Ne ka­men, ne­go iz­go­re­la ci­gla. Eto, ta­kvi su po­ja­ha­li Cr­nu nam Go­ru, ka­že mi.
Nje­goš nam je pre­mno­go re­kao. Pre­mno­go nam je re­kao i o na­šem vre­me­nu i o na­šim sa­vre­me­ni­ci­ma. Do­sta nam je re­kao o ne­bu i pa­klu, ko­ji su sa­vre­me­ni svim vre­me­ni­ma. Vi­dio je ne­be­sku i ono­stra­nu svje­tlost, ali je vi­dio i ad­ske si­le (U ad mi se svi­jet pre­tvo­rio, a svi lju­di pa­kle­ni du­ho­vi( GV).
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je če­sto na­gla­si (sve če­šće ot­kad ga je kan­di­do­vao za sve­ca) da je Lu­ču mi­kro­ko­zmu Nje­goš na­pi­sao za se­dam ne­dje­lja vas­kr­šnjeg po­sta. I taj mo­me­nat če­sto uzi­ma kao va­žan ar­gu­ment u do­ka­zi­va­nju Nje­go­še­ve sve­to­sti. Re­koh mu jed­nom - i Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski je po­stio, pa ni­je na­pi­sao Lu­ču. Ne bi mu mi­lo da se mi­je­nja smjer raz­mi­šlja­nja.
Nje­goš je vi­dio ka­ko se du­hov­nom svje­tlo­šću raz­ot­kri­va ta­ma ada. Vi­dio je an­ge­la svje­tlo­sti, ali je vi­dio i an­ge­le ta­me i bo­go­ot­pad­ni­štva. Ta­kva ot­kri­ća da­la su nje­go­ve ču­de­sne pa­ra­dok­se u pje­snič­kom je­zi­ku, kao što je, re­ci­mo - „de­mon­ski me­si­ja“.
Evo Nje­go­še­vih sti­ho­va: „Pa im po­če de­mon­ski me­si­ja, la­žne vje­re pru­žat po­sla­sti­ce...“ ( Gor­ski vij­ne­ac, pr­vi mo­no­log vla­di­ke Da­ni­la, sti­ho­vi 71- 72). Ko je de­mon­ski me­si­ja? Zar i de­mo­ni ima­ju ne­ko­ga ko­ga na­zi­va­ju Me­si­ja? Valj­da je to ozbilj­no pi­ta­nje, ne sa­mo u pro­sto­ru pje­sni­štva, fi­lo­zof­sko- te­o­lo­ških ra­zu­mi­je­va­nja taj­ne čo­vje­ka i ko­smo­sa, ne­go i u pro­sto­ru prag­ma­tič­nih an­tro­po­lo­ških po­stav­ki i „hu­ma­ni­stič­kih“ pro­je­ka­ta.
Su­šti­na para­dok­sa „de­mon­skog me­si­je“ je u to­me - što ga nje­go­vi či­nov­ni­ci uzi­ma­ju kao spa­si­te­lja, iako je de­mon. On je vi­ši i ne­pri­ko­sno­ve­ni­ji spa­si­telj, uko­li­ko je stra­šni­ji đa­vo. Hi­tler je, re­ci­mo, svo­ju ide­o­lo­gi­ju iz­vo­dio sa fa­na­ti­zo­va­nim he­ro­ji­ma, za ko­je ni smrt ni­je po­sto­ja­la - jer je za njih po­sto­jao sa­mo „de­mon­ski me­si­ja“. De­mon­ski fa­na­ti­zam ko­mu­ni­zma na­lo­žio je na va­tru mi­li­o­ne fa­na­ti­zo­va­nih he­ro­ja. Ali me­si­jan­stvo de­mo­ni­zma ši­ri se i u mir­nim vre­me­ni­ma pre­ko „hu­ma­ni­stič­kih“ ide­o­lo­gi­ja. Ne mo­ra da se pi­je krv sva­ki dan. Du­go se to mo­že pri­pre­ma­ti, da bi ka­sni­je bi­lo in­ten­ziv­ni­je i sla­đe. Evo, sa­mo po­gle­daj­te šta ra­de či­nov­ni­ci NA­TO pak­ta. Ka­kve „po­sla­sti­ce la­žne vje­re“ ši­re po Evro­pi, bez trun­ke sti­da, sva­ki dan i ot­kri­to - po Cr­noj nam Go­ri, kao po svo­joj ze­mlji.
(Autor je knji­žev­nik)