Pi­še: Jan­ko Je­lić


E pa, go­spo­do, da se i ja ma­lo po­hva­lim. Ne znam je­ste li ču­li, po­stao sam šam­pi­on svi­jeta. Da, da, pra­vi prav­ca­ti šam­pi­on. I to ne u plju­va­nju u dalj, ne­go u naj­va­žni­joj spo­red­noj stva­ri na ovom na­šem svi­je­tu. U fud­ba­lu, ili što bi na­ši sta­ri re­kli, u lop­ta­nju. Po­stao sam pr­vak svi­je­ta, iako ni­je­sam lop­tu šut­nuo još od gim­na­zij­skih da­na. I uz to sam se pod­mla­dio, imam tač­no dva­de­set go­di­na. Ja sam dio naj­ljep­še i naj­bo­lje re­pre­zen­ta­ci­je iako me se­lek­tor ni­je po­zvao u nju. Ka­ko, pi­ta­te me? Pa li­je­po, jed­no­stav­no, ja sam re­pre­zen­ta­ti­vac po sr­cu. Po sr­cu ko­je ni­je sa­mo mo­je, već sva­ko­ga ono­ga ko­ji ho­će da bu­de nje­go­vo. Po naj­ve­ćem sr­cu ko­je ra­zni hi­rur­zi mon­stru­mi ni­je­su mo­gli ni da ras­krč­me, ni da pre­sa­de. Ja sam je­dan od onih div­nih mo­ma­ka ko­ji se dje­čač­ki smi­ju i pla­ču i ko­ji vo­le da utak­mi­cu igra­ju 120 mi­nu­ta. Vo­le da se nad­i­gra­va­ju du­že od osta­lih, za­to i je­su naj­bo­lji. Ja sam naj­bo­lji drug Vu­ka­ši­na Jo­va­no­vi­ća ko­ji se u su­za­ma kr­sti i ka­že: „Hva­la ti, Go­spo­de!“. Ma šta bih vam vi­še du­ljio, ja sam član ve­li­ke, naj­ve­će eki­pe ko­ja pred­sta­vlja, ve­li­ku, naj­ve­ću Sr­bi­ju. Da dra­gi mo­ji, pa se vi lju­ti­li ili ne, mo­ja eki­pa je pro­ši­ri­la mo­ju ze­mlju vi­še ne­go što je ijed­na po­li­ti­ka mo­gla pro­ši­ri­ti, i vi­še ne­go što je ije­dan ne­pri­ja­telj, sa svo­jim do­ma­ćim slu­ga­ma, mo­gao raz­bi­ti i uma­nji­ti. Jer je de­sni bek Ga­jić ro­dom iz Vu­ko­va­ra, što­per Ba­bić iz Ba­nja Lu­ke, na­pa­dač Man­dić (avaj!) iz Her­ceg No­vog, Ša­po­njić iz No­ve Va­ro­ši, Živ­ko­vić iz Ni­ša, Raj­ko­vić iz Ne­go­ti­na... Sad vi me­ni do­ka­ži­te da ovi gra­do­vi ni­je­su dio iste dr­ža­ve. Mo­ja re­pre­zen­ta­ci­ja je u 118. mi­nu­tu po­ci­je­pa­la mre­žu naj­ve­ćoj fud­bal­skoj na­ci­ji na svi­je­tu, Bra­zi­lu. Ali je još bit­ni­je što je Mak­si­mo­vić ko od ša­le po­ci­je­pao sve ove mre­že i za­pre­ke ko­je su nam na­met­nu­te, ne bi li za­bo­ra­vi­li ko smo, i ne bi li po­sta­li ni­ko. Ma ka­kvi, bre, Ga­ra­ša­ni­ni, Mi­lo­še­vi­ći, Ka­ra­dži­ći i osta­li. Ovaj Pa­u­no­vić je za sve njih stra­teg nad stra­te­zi­ma. Od nje­ga tre­ba da se ču­va­ju dr­ža­ve i dr­ža­vi­ce u re­gi­o­nu. Po­ru­šio im je kon­cep­ci­ju. Ta­man smo po­mi­sli­li ka­ko je za­vr­še­no sa ve­li­ko­dr­žav­nim pro­jek­ti­ma, kad ho­ćeš, u Ba­ru se sla­vi po­bje­da Sr­bi­je kao da se, ne daj Bo­že, po­na­vlja 1918. I zna­te li ko­li­ko me sad za­bo­lje ćo­šak za kon­gre­se vla­da­ju­ćih par­ti­ja i za nji­ho­ve me­di­o­kri­tet­ske go­ste iz Sr­bi­je, ko­ji se ra­du­ju je­di­no srp­skim ne­u­spje­si­ma, i sa­mo se u nji­ma sna­la­ze. Baš me bri­ga što ne­mam pla­tu i po­sao i što ni­ka­da ne­ću pri­ma­ti pen­zi­ju. Po­seb­no me ne­što bri­di za ovaj no­vi Rajh i nje­gov no­vi fa­ši­zam i na­ci­zam, ko­ji su u svi­je­tu po­zna­ti pod ime­nom NA­TO. I pri­je su isto ova­ko do­la­zi­li i do­no­si­li nam do­stig­nu­ća svo­je kul­tu­re, a uz put nas tr­pa­li po lo­go­ri­ma, i dje­cu nam ubi­ja­li. Nji­ma sa­mo mo­gu da od­mje­rim od ša­ke do lak­te, i da im ci­ti­ram Nikolu Simića iz se­ri­je „Vi­še od igre“: „Oprem do­bro!“. Ja imam ono što oni ne­ma­ju i što mi vi­še ne mo­gu uze­ti. Imam mla­dost ko­ja no­si na­du i bla­go­slov. Imam si­gur­nu po­tvr­du da ću ne­gdje u sta­rim da­ni­ma gle­da­ti iste ova­kve mom­ke, ko­ji igra­ju za svo­ju slo­bod­nu otadž­bi­nu. Za­to sam naj­sreć­ni­ji čo­vjek na svi­je­tu.
Hva­la vam mom­ci, što sam to po­stao.