Pi­še: Če­do­mir An­tić


Pred na­ma je dva­de­se­ta go­di­šnji­ca zlo­či­na u Sre­bre­ni­ci. Taj te­ški i je­zi­vi zlo­čin te­ško op­te­re­ću­je srp­sko dru­štvo i na­šu isto­ri­ju. Tih da­na u Sre­bre­ni­ci, gra­di­ću u Pod­ri­nju ko­ji je to­kom ra­ta ostao u ru­ka­ma mu­sli­man­skih sna­ga, ubi­je­no je vi­še hi­lja­da mu­ška­ra­ca – ka­ko voj­ni­ka ta­ko i ci­vi­la. Mo­že se re­ći da su za­ro­blje­ni­ci ta­da li­stom ubi­je­ni. U te­škom i kr­va­vom gra­đan­skom ra­tu to je po­stao naj­ve­ći zlo­čin, sim­bol svih dru­gih. Na­ša dr­ža­va – Re­pu­bli­ka Srp­ska – du­go ni­je pri­zna­va­la ovaj te­ški zlo­čin, a nje­ne vla­de su to­kom ne­ko­li­ko go­di­na po­ku­ša­va­le da si­ste­mat­ski pri­kri­ju nje­go­ve tra­go­ve.
Du­žnost je po­li­tič­kih pred­stav­ni­ka srp­skog na­ro­da i srp­skih dr­ža­va -Sr­bi­je i Srp­ske - da ni­ka­da ne za­bo­ra­ve na Sre­bre­ni­cu i pri­hva­te sve nje­ne mo­ral­ne i prav­ne po­sle­di­ce.
Od stra­šnog zlo­či­na ka­da je ubi­je­no ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di, od ko­jih su ne­ki stra­da­li u bor­ba­ma, a dru­gi su bru­tal­no stri­je­lja­ni, pro­šle su dvi­je de­ce­ni­je. Od ta­da su i Srp­ska i Sr­bi­ja pri­hva­ti­le ove zlo­či­ne. Zva­nič­na Ba­nja­lu­ka iz­da­la je iz­vje­štaj o zlo­či­nu – iako pi­san pod po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma SAD i EU sa vje­ro­vat­no uve­li­ča­nim bro­jem žr­ta­va – ovaj iz­vje­štaj pred­sta­vlja ot­klon od ra­ni­je po­li­ti­ke. Sr­bi­ja je usvo­ji­la re­zo­lu­ci­ju o zlo­či­nu, pred­sjed­ni­ci Sr­bi­je i Srp­ske su se vi­še pu­ta po­klo­ni­li sje­ni­ma žr­ta­va u Sre­bre­ni­ci. Pri­tom su iz Sr­bi­je i Srp­ske de­se­ti­ne op­tu­že­nih za uče­šće u ovom zlo­dje­lu pre­da­ti Ha­škom tri­bu­na­lu gdje su osu­đe­ni na naj­vi­še ka­zne. U Sr­bi­ji i BiH tra­ju su­đe­nja ve­li­kom bro­ju sa­u­če­sni­ka u ovom zlo­či­nu. Ko­nač­no, po­li­tič­ki vrh Sr­bi­je i Srp­ske iz vre­me­na zlo­či­na smi­je­njen je, uhap­šen i is­po­ru­čen Ha­škom su­du ko­ji na­ža­lost svoj za­da­tak ni­je oba­a­vio ni pra­ved­no, ni po­šte­no, ni do­bro.
Ka­da su 1990. ju­go­slo­ven­ske re­pu­bli­ke ko­nač­no po­šle pu­tem ma­kar for­mal­ne de­mo­kra­ti­je, otvo­re­no je i pi­ta­nje ve­li­kih i te­ških zlo­či­na ko­ji su nad srp­skim na­ro­dom iz­vr­še­ni u da­na­šnjoj Hr­vat­skoj i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Na­ža­lost, ta­da ni­ko­ga ni­je bi­lo bri­ga za srp­ske žr­tve. Po­seb­no mu­sli­man­sko-bo­šnjač­ko vođ­stvo i nje­go­vi sa­ve­zni­ci u Evro­pi ne sa­mo da ni­su bi­li sprem­ni da se su­o­če sa uče­šćem mu­sli­ma­na u en­de­ha­zij­skoj i na­ci­stič­koj vla­sti, već si­ste­mat­ski po­ti­sku­ju tu či­nje­ni­cu i pred­sta­vlja­ju se kao naj­ve­će žr­tve Dru­gog svjet­skog ra­ta me­đu ju­go­slo­ven­skim na­ro­di­ma. Dio od­go­vor­no­sti za Sre­bre­ni­cu le­ži i u tom sta­vu da zlo­či­ni ko­je pre­tr­pi srp­ski na­rod ne zna­če ni­šta i u naj­bo­ljem slu­ča­ju pred­sta­vlja­ju sa­mo isto­rij­sku či­nje­ni­cu ko­ja ima aka­dem­ski, ali ne i po­li­tič­ki zna­čaj. Za­to su Hr­vat­ska i Bo­sna i Her­ce­go­vi­na 1992. pri­zna­te bez­u­slov­no, za­to je Ja­se­no­vac je­di­ni lo­gor u Evro­pi oko ko­ga je naj­va­žni­je do­ka­za­ti da je u nje­mu stra­da­lo što ma­nje za­to­če­ni­ka (da su stra­da­li sa­mo Sr­bi vje­ro­vat­no bi bio pot­pu­no sru­šen i srav­njen), za­to su sva ona pra­va za ko­ja su se le­gi­tim­no bo­ri­li dru­gi na­ro­di - što je Ju­go­sla­vi­ju i do­ve­lo do po­ste­pe­nog ne­stan­ka - si­ste­mat­ski ospo­re­na Sr­bi­ma. Sa­ma Sre­bre­ni­ca (srez) ima­la je 1931. srp­sku ve­ći­nu, Sr­bi su u Dru­gom ra­tu u tom kra­ju tri pu­ta vi­še stra­da­li od mu­sli­ma­na. U Pr­vom svjet­skom ra­tu srp­sko sta­nov­ni­štvo su pro­go­ni­le hr­vat­sko-mu­sli­man­ske pa­ra­voj­ske, za­ro­blje­ni srp­ski ofi­cir je 1914., iako ra­njen, jav­no bio spa­ljen u va­ro­ši...
Ko­nač­no, oni ko­ji bi že­lje­li da uz po­moć re­zo­lu­ci­je bri­tan­skih mr­zi­te­lja ka­zne sva­kog onog ko iz­ja­vi da u Sre­bre­ni­ci 1995. ni­je po­či­njen i ge­no­cid, ko­ji bi že­lje­li da me­đu­na­rod­nim pre­su­da­ma uga­se srp­ske dr­ža­ve, vi­so­kim od­šte­ta­ma ih do­ve­du do ban­kro­ta i ostva­re na­ci­o­nal­ne i dr­žav­ne ci­lje­ve uz po­moć SAD, Bri­ta­ni­je i Nje­mač­ke- tre­ba da zna­ju da da­nas, po­sle svih su­o­ča­va­nja i po­ni­že­nja, prav­du za­slu­žu­ju sve žr­tve. Sr­bi su u Sre­bre­ni­ci u ovom ra­tu mno­go ma­nje stra­da­li od Bo­šnja­ka, ali su i oni gi­nu­li i bru­tal­no ubi­ja­ni. Nji­ho­va pat­nja ni­je pri­mi­je­će­na, nji­ho­ve žr­tve su pot­ci­je­nje­ne... Na ni­vou Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne Sr­bi su stra­da­li sra­zmjer­no svom udje­lu u sta­nov­ni­štvu, pa ipak u Ha­gu ni­je osu­đen ni­je­dan Bo­šnjak za zlo­či­ne nad Sr­bi­ma. U sre­bre­nič­kom kra­ju vi­še od hi­lja­du, ne­ki ka­žu čak dvi­je hi­lja­de Sr­ba po­gi­nu­lo je ili je ubi­je­no za vri­je­me ra­ta. Ve­li­ki broj njih su bi­li ci­vi­li. Ubi­ce im se zna­ju. Dok se srp­skim pred­sjed­ni­ci­ma, ge­ne­ra­li­ma, voj­ni­ci­ma i dže­la­ti­ma su­di u Ha­gu, Sa­ra­je­vu, Be­o­gra­du, ko­man­dant sre­bre­nič­kih mu­sli­ma­na, ko­ji se do­vo­di u ve­zu sa sto­ti­na­ma ubi­sta­va, oslo­bo­đen je u Ha­gu i go­di­na­ma mu ne su­de iako svje­do­ci go­vo­re o ubi­stvi­ma Sr­ba i Bo­šnja­ka, o po­gu­blje­nji­ma, kla­nju, va­đe­nju oči­ju... Bo­šnjač­ki sve­do­ci go­vo­re i o že­lji ta­da­šnjeg vođ­stva iz Sa­ra­je­va da od Sre­bre­ni­ce na­pra­vi žr­tvu.-a O po­tre­bi da „bu­du po­kla­ne hi­lja­de“ da bi žr­tva oprav­da­la agre­si­ju NA­TO na Re­pu­bli­ku Srp­sku, o za­mi­sli da Sre­bre­ni­ca bu­de za­mi­je­nje­na za Vo­go­šću (što se u prak­si mo­žda i bez na­mje­re do­go­di­lo)... A šta je sa stran­ci­ma? Sa Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma ko­je su spri­je­či­le spro­vo­đe­nje po Bo­šnja­ke po­volj­ni­jeg Ku­ti­lje­ro­vog pla­na? Sa „za­šti­će­nom zo­nom“ iz ko­je su hi­lja­de bo­šnjač­kih rat­ni­ka na­pa­da­le srp­ska se­la i ma­sa­kri­ra­le ci­vi­le?
Do­sta je sa po­li­tič­kom zlo­u­po­tre­bom. Zlo­čin­ce tre­ba ka­zni­ti, sve. Ne po­sto­je ge­no­cid­ni na­ro­di - ako to već ni­su En­gle­zi, ne mo­že bi­ti ni­ko. Ko­nač­no, po­sle pre­se­da­na Ko­so­va sva­ko ko mo­že de­mo­krat­ski svo­ju že­lju da do­ka­že ima pra­vo i na ne­za­vi­snost.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)