Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


„Lek si / du­blje tim le­ka mi ne“. Ovaj dvo­stih Mom­či­la Na­sta­si­je­vi­ća mo­gao bi se uze­ti kao te­melj to­tal­ne po­e­zi­je. To­tal­no otvo­re­ne po­e­zi­je. To­tal­na otvo­re­nost ko­ri­jen je po­e­zi­je. Usa­gla­še­nost sa Pu­no­ćom - pu­no­ćom eg­zi­sten­ci­je.
Po­zna­to je da tek ma­li, su­vi­še ma­li pro­ce­nat od na­pi­sa­ne po­e­zi­je, osta­je po­e­zi­ja. Na ne­ki na­čin, sa­ma po­e­zi­ja vr­ši tu se­lek­ci­ju, to vred­no­va­nje. A kad ka­žem da sa­ma po­e­zi­ja vr­ši to vred­no­va­nje, mi­slim, na sam ži­vot. Ži­vot ko­ji po­sta­je po­e­zi­ja ili - ži­vot ko­ji uvi­đa da je po­e­zi­ja nje­gov te­melj.
Go­vo­rio sam mo­jim pri­ja­te­lji­ma, pje­sni­ci­ma - ne pi­ši­te po­e­zi­ju, ži­vi­te, ži­vi­te po­e­zi­ju. Ži­vi­te po­e­zi­ju, a on­da će se ona sa­ma is­pi­sa­ti. Ni­je­su me po­slu­ša­li mo­ji pri­ja­te­lji pje­sni­ci, mi­sle­ći da i sa­mo pi­sa­nje (po­e­zi­je?) do­no­si ne­ki ži­vot. Mi­sle­ći da se mo­žda ti du­blji od­no­si iz­me­đu pi­sa­nja i ži­vlje­nja ne­će uoči­ti. Ra­ču­na­ju­ći još mo­žda na pu­nu kon­fu­zi­ju ko­ja vla­da (na­šim) vre­me­nom, vri­jed­no­sti­ma i uvi­di­ma. To­tal­no za­mra­če­nje du­bi­ne i is­ho­da svih po­te­za u (na­šem) vre­me­nu am­ne­sti­ra nas od du­bljeg ra­zu­mi­je­va­nja?
S Ko­stom Nin­ko­vi­ćem je­di­no sam imao te du­blje, usa­gla­še­ne raz­go­vo­re. Usa­gla­še­ne, u smi­slu vi­đe­nja Jed­nog-istog, vječ­no pri­sut­nog, vječ­no dje­lu­ju­ćeg. Isti­na, to pje­snič­ko vi­đe­nje (iako ni­je­smo raz­go­va­ra­li na ovu te­mu) ne­ka­da sam ja­sno vi­dio i u ne­kim pje­sma­ma Ili­je La­ku­ši­ća. Ge­te je to na­zvao, „gor­lji­vo, vječ­no-žen­stve­no“. Ne bih re­kao da se ta ener­gi­ja mo­že smje­sti­ti u je­dan pol. Pri­je bih re­kao da je ta ener­gi­ja i mu­ška i žen­ska, i to sje­di­nje­nje da­je joj moć­nu ek­sta­zu, uvi­jek po­le­mič­nu i isto­vre­me­no žed­nu har­mo­ni­je? Ovo što pi­šem sad, na­rav­no, za­mje­na je za ži­vi raz­go­vor s pri­ja­te­lji­ma, pje­sni­ci­ma. Gle­da­ju­ći, ne bi li po­e­zi­ja osta­la me­đu na­ma, ne sa­mo na­pe­čat­ne pje­snič­ke knji­ge. Po­e­zi­ja je ve­li­ka od­go­vor­nost pred Tvor­cem po­e­zi­je. Ona­ko ka­ko je to Nje­goš vi­dio. Ne­ma­mo dru­gog obra­sca. Ne, što ne­ma­mo, ne­go kroz ovaj obra­zac si­ja ži­vot, Po­e­zi­ja.
„Lju­be­ći /šta li to ubi­jam, šta li bu­dim?“(M.Na­sta­si­je­vić). Do­i­sta na ne­ko­li­ko elep­tič­nih Na­sta­si­je­vi­će­vih sti­ho­va mje­ri­će se srp­ska po­e­zi­ja dva­de­se­tog vi­je­ka, i do da­nas. Da, upra­vo tim bes­te­žin­skim sti­ho­vi­ma, ko­ji su uhva­ti­li pr­vo­bit­ni Zrak. „Po­gled je/ za­sle­pi me/ i nem“ Da, to je ta naj­ma­nja mje­ra!
Od­ne­dav­no je kod nas na­pi­sa­no mno­gio re­li­gij­ske, „bi­blij­ske po­e­zi­je“. Mno­go imi­ta­ci­ja, mno­go od­su­stva ži­ve mje­re. Ne­ki neo­pit­ni po­po­vi i pje­sni­ci sklo­ni su da pje­sme Se­li­mi­ra Ra­du­lo­vi­ća vo­zgla­ša­va­ju ve­li­kom „bi­blij­skom po­e­zi­jom“.
Ne­po­sre­dan raz­log što pi­šem ove re­do­ve je­ste po­ja­va no­vih pje­snič­kih knji­ga, pje­sni­ka Vlaj­ka Ću­la­fi­ća „Kad svi­je­tom pro­mi­je­nim“, Ra­do­mi­ra Ulja­re­vi­ća „Ško­la od­u­ča­va­nja“ i An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća „Bi­je­la pče­la Vol­ta Vit­me­na“. Da, i nji­ma sam go­vo­rio da ne pi­šu po­e­zi­ju u ovom vre­me­nu, ne­go da je ži­ve. I po­slu­ša­li su me, i ni­je­su me po­slu­ša­li. Po­slu­ša­li su se­be, i ni­je­su po­slu­ša­li. I sad ima­mo, što ima­mo. Ima­mo pje­sme, na ko­ji­ma se vi­de sjen­ke na­mje­re da bu­du na­pi­sa­ne. Ima­mo sjaj­ne pje­sme, ko­je ni­je­su mo­gle da uni­šte te sjen­ke.
Vlaj­ko je vi­dio svi­jet (i se­be u nje­mu), za­tvo­ren u smr­ti - ali imao je i „ži­žak“ po­e­zi­je, „što ni­šta sa sve­tom ne jed­na­či“ (Dra­go­mir Braj­ko­vić). Is­pi­sao je po­e­zi­ju, pu­nu gor­kog osmi­je­ha i vr­to­gla­vog po­i­gra­va­nja, gle­da­ju­ći se­be i sve u svi­je­tu na­pad­nu­to alom smr­ti. Ali, taj „ži­žak“, ču­do na­dah­nu­te ri­je­či, go­ri u pje­sni­ku i u pro­sto­ru smr­to­no­snog svi­je­ta. Vlaj­ko svje­do­či da ni u ta­kvom pro­sto­ru ni­je nam od­u­ze­ta ra­dost, jer, tu je – ži­žak po­e­zi­je.
Ra­do­mir Ulja­re­vić, već u pr­vim knji­ga­ma, na­pi­sao je re­fren­ski stih „do­la­zim sa one stra­ne“. Iako uvi­jek lu­ci­dan, to­kom svog pje­snič­kog vi­je­ka, uvi­jek je po­ma­lo „hra­mao“ do­la­ze­ći sa „one stra­ne“. U po­sled­njoj knji­zi „Ško­la od­u­ča­va­nja“, oslo­njen po­naj­vi­še na pri­su­stvo ta­jan­stve­ne lič­no­sti Ko­sta Nin­ko­vi­ća, ko­ji je, do­la­ze­ći „sa one stra­ne“, go­vo­rio u pa­ra­dok­si­ma, i svje­do­čio ov­dje, to što je vi­dio „ta­mo“. Ra­do­mir je sad is­pi­sao po­e­zi­ju ko­ja je do­bi­la no­vu di­men­zi­ju, - „onu stra­nu“. Sad, ona dje­lu­je kao osno­va „ove stra­ne“, i neo­p­hod­nost ra­zu­mi­je­va­nja za­go­net­ke ko­ju ži­vi­mo.
Gle sad pje­sni­ka An­dri­ju Ra­du­lo­vi­ća i nje­go­vu no­vu knji­gu „Bi­je­la pče­la Vol­ta Vit­me­na“. On ne mo­že a da se u sti­ho­vi­ma ne dru­ži sa ve­li­kim pje­sni­ci­ma. Nji­ho­ve svje­tlo­sne pu­ta­nje su or­jen­ti­ri nje­go­ve pje­snič­ke re­li­gi­je. Ako po­sto­ji Po­e­zi­ja, u što Ra­du­lo­vić bez re­zer­ve vje­ru­je, on­da je stvar­ni svi­jet, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko se pra­vi va­žan, ubi­ta­čan i sli­jep za po­e­zi­ju – u ve­li­koj opa­sno­sti da se ob­ru­ši u ni­šta. Dok je Volt Vit­men osje­ćao du­hov­nu nad­moć nad re­al­nim svi­je­tom, po­i­gra­va­ju­ći se in­ge­ni­o­zno stva­ri­ma „ovo­ga svi­je­ta“, An­dri­ja Ra­du­lo­vić vje­ru­je „Da svi pu­te­vi /Iz nje­go­ve kne­že­vi­ne /Vo­de na ne­bo“(po­e­zi­je) - bez ob­zi­ra na za­tvo­re­nost, ću­tlji­vot i ubi­tač­nost ovog svi­je­ta i su­mo­r­ne sud­bi­ne „čo­vje­čulj­ka“ u nje­mu.
Po­e­zi­jo - lek si, du­blje tim le­ka nam ne.
(Autor je knji­žev­nik)