Da je te­ško, te­ško je. Pro­ži­vlja­va­mo sve du­blju kri­zu, dok nam se ne­pre­kid­no go­vo­ri o pro­gre­su ko­ji ni­ko ne vi­di i ne osje­ća. Si­ro­ma­šni smo svi, a ne­ki su naj­si­ro­ma­šni­ji. I upo­re­do sa vla­da­ma ra­znih ze­ma­lja ko­je se bo­re pro­tiv bes­kuć­ni­ka po­sta­vlja­njem ši­lja­ka pro­tiv spa­va­nja po klu­pa­ma ili uba­ci­va­njem kon­tej­ne­ra pod ze­mlju da bi bi­li ne­do­stup­ni ne­volj­ni­ci­ma – ra­ste i kon­tra­trend ne­vla­di­nih po­ku­ša­ja zbri­nja­va­nja naj­u­gro­že­ni­jih di­je­lo­va dru­štva. Ta­ko su na­sta­li kon­cep­ti ko­mu­nal­nih re­sto­ra­na u ko­ji­ma ra­de šti­će­ni­ci cen­ta­ra za pru­ža­nje po­mo­ći, ko­mu­nal­nih pro­dav­ni­ca ko­je pro­da­ju sta­re stva­ri i pri­hod da­ju u do­bro­tvor­ne svr­he, ulič­nih no­vi­na i štan­do­va na ko­ji­ma se mo­že pre­u­ze­ti či­sta odje­ća i obu­ća.
Pro­lje­će je
za­po­če­lo s ku­kom
Po­sled­nji pri­mjer pri­mije­nje­ne kre­a­tiv­no­sti u Sr­bi­ji su KU­KE DO­BRO­TE, ko­je je ne­ko po­kre­nuo i pro­ši­rio po ci­je­loj ze­mlji, a ču­jem da je i Ba­nja Lu­ka do­bi­la pr­ve ku­ke. Za one ko­ji ni­su u to­ku, to je ak­ci­ja ka­če­nja im­pro­vi­zo­va­nih ku­ka po zi­do­vi­ma i po dr­ve­ću uz nat­pi­se KU­KE DO­BRO­TE, na ko­je je pred­vi­đe­no da gra­đa­ni, za­in­te­re­so­va­ni da bu­du do­bri, osta­vlja­ju ke­se sum­nji­vog sa­dr­ža­ja, u ko­ji­ma se na­la­ze raz­ne na­su­mič­no svr­sta­ne po­trep­šti­ne, a ko­je će “oni ko­ji­ma je to naj­po­treb­ni­je” na­ći i uze­ti.
Stvar­no tre­ba bi­ti ge­ni­je pa smi­sli­ti po­seb­no iz­dva­ja­nje đu­bre­ta na KU­KE DO­BRO­TE, za raz­li­ku od obič­nih ku­ka na kon­tej­ne­ri­ma na ko­je gra­đa­ni i ina­če sva­ko­dnev­no, u či­nu ne po­seb­no hu­ma­ni­tar­nog ba­ca­nja đu­bre­ta, iz­dva­ja­ju hljeb i upo­tre­blji­ve ostat­ke hra­ne. Gra­đa­ni već po­seb­no odva­ja­ju i upo­tre­blji­ve sta­re stva­ri i osta­vlja­ju ih ured­no slo­že­ne po­red kon­tej­ne­ra, a od­ba­če­ni na­mje­štaj i krup­ni ot­pad “pr­ve su­bo­te u mje­se­cu, osim ka­da vre­men­ski uslo­vi to ne do­zvo­lja­va­ju”.
Da­kle, KU­KE DO­BRO­TE već po­sto­je. To znam i iz lič­nog is­ku­stva, za­to što sam mno­go pu­ta osta­vlja­la, ali i uzi­ma­la stva­ri sa uli­ce i ko­ri­sti­la ih, a sva­ki stan u ko­me sam ži­vje­la opre­ma­la sam kom­bi­na­ci­jom po­zajm­lje­nog, po­klo­nje­nog i na­me­šta­ja sa uli­ce.
Ko­pi­raj­te­ri na kre­ku
Ne za­ni­ma me da li je KU­KE DO­BRO­TE iz­mi­sli­la ili is­ko­pi­ra­la po me­đu­na­rod­nom uzo­ru ne­či­ja ba­ba, ne­či­ji kre­a­tiv­ni di­rek­tor ili ne­ka Era­zmus stu­dent­ki­nja. Naj­bo­lje je da nji­ho­vi auto­ri za­u­vi­jek osta­nu ano­nim­ni. Pri­je nekoliko go­di­na sam po­kre­nu­la has­htag #copywri­ter­son­crack, in­spi­ri­sa­na upra­vo su­lu­dim slo­ga­ni­ma kao što su “Sve što na­vi­jač mo­že da po­že­li” za jed­nu vr­stu bri­ja­ča u to­ku sport­skog pr­ven­stva, ili “Neo­do­lji­va sna­ga men­to­la” u re­kla­mi za žva­ke, ali i opo­me­nom uz ga­zi­ra­no pi­će opo­rog uku­sa ko­ja gla­si “Za že­ne, ne za dje­voj­ke”. Pri­mje­ra je bez­broj, ku­ke su sa­mo po­sled­nji i naj­bol­ni­ji.
Od ka­da su ku­ke in­sta­li­ra­ne, po­ja­vi­le su se cr­no­hu­mor­ne ša­le sa aso­ci­ja­ci­ja­ma na vje­ša­nje. Do­bro, ko ra­di taj i gri­je­ši. Ali KU­KE? DO­BRO­TE? Ko­pi­raj­te­ri, sa­be­ri­te se, kraj­nje je vri­je­me.
Ka­ko smo sti­gli do ku­ke?
Je­dan od pro­je­ka­ta ko­ji je bio uzor na­šim “ku­ka­ma” je ide­ja Stre­et Sto­re, na­sta­la 2014. u Ju­žnoj Afri­ci u sa­rad­nji sa MC Sa­atchi, ali se po prin­ci­pu Open So­ur­ce is­ku­stva pro­ši­ri­la na 263 gra­da u ci­je­lom svi­je­tu, gde se otva­ra­ju pop-ap štan­do­vi za slo­bod­no pre­u­zi­ma­nje obu­će i odje­će, a po­ne­kad i hra­ne. U srod­ne uz­o­re spa­de i iran­ski Wall of Kind­ness iz de­cem­bra 2015, ko­ji je uz slo­gan “Osta­vi ako ti ne tre­ba, uzmi ako ti tre­ba” u sank­ci­ja­ma po­go­đe­nom Ira­nu otvo­rio ne­ko­li­ko punk­to­va za osta­vlja­nje zim­ske odje­će na zid­nim vje­ša­li­ca­ma.
Vje­ru­jem da su na­še ko­pi­raj­te­re na lo­šem kre­ku zbu­ni­le te sli­ke vje­ša­li­ca i slo­gan Hang up Help Out, či­ji je čak i bu­kval­ni pre­vod Oka­či, po­mo­zi! opet bo­lji od na­šeg muč­nog KU­KE DO­BRO­TE. Ne­ću da cje­pi­dla­čim s je­zi­kom, ni­ti ti­me što je naš slo­gan opi­snog ka­rak­te­ra i is­ti­če u pr­vi plan do­bro­tu do­bro­či­ni­o­ca, dok ori­gi­nal­ni do­zi­va/po­zi­va na ak­ci­ju, od­no­sno po­moć ne­ko­me. Za­ne­ma­ri­ću i to što je ko­pi­ra­nje pro­je­ka­ta ko­ji su se una­pri­jed od­re­kli vla­sni­štva nad tom ide­jom i da­li je svi­ma ši­rom svi­je­ta na ko­ri­šće­nje idi­o­ti­zam svo­je vr­ste. Ali ne­ću i ne mo­gu da pre­va­zi­đem ig­no­rant­ski pri­stup ko­ji za­ne­ma­ru­je in­fra­struk­tu­ru po­treb­nu za iz­vo­đe­nje ove ide­je po­mo­ći.
La­žu, ni­je la­ko bi­ti fin.
Raz­o­ča­ra­ću vas na­vo­de­ći oči­gled­no, ali ni­je do­volj­no oka­či­ti ku­ku i po­sta­ti do­bar. U ori­gi­nal­noj ak­ci­ji li­je­po pi­še da je po­treb­no oku­pi­ti tim vo­lon­te­ra, da je za ku­ke od­no­sno za štan­do­ve na ko­ji­ma se ro­ba di­je­li po­treb­no do­bi­ti do­zvo­le, od­no­sno uklju­či­ti u ak­ci­ju bar lo­kal­nu vlast… Da bi se ne­ko­me ko je si­ste­mat­ski uni­šten od idi­o­ta, ko je obes­pra­vljen, osi­ro­ma­šen ili oča­jan za­i­sta po­mo­glo, ni­je do­volj­no po­sla­ti SMS po­ru­ku, klik­nu­ti na pe­ti­ci­ju, ili udi­je­li­ti di­nar is­pred cr­kve. Na­zva­ti osta­vlja­nje ra­znih osta­ta­ka u ke­sa­ma na na­su­mič­nim mje­sti­ma hu­ma­ni­tar­nom po­mo­ći, za­i­sta vri­je­đa do­sto­jan­stvo i in­te­li­gen­ci­ju sva­ke oso­be, a po­go­to­vo onih ko­ji­ma je to naj­po­treb­ni­je. Ide­ja da je mo­gu­će po­mo­ći iko­me bez do­dat­nog tru­da je mar­ke­tin­ški trik i iz­mi­šljo­ti­na vr­ste ‘’De­da Mraz (ma­da u prin­ci­pu ne­mam ni­šta pro­tiv De­da Mra­za).
Ku­ka, ali za ko­ga?
Uko­li­ko ne­ko ni­je spo­so­ban ili ne že­li da ne­ko­me po­mog­ne ka­če­njem ke­se na dr­vo, sla­njem SMS po­ru­ke i dru­gim tren­di ob­li­ci­ma po­mo­ći, to je sa­svim u re­du. Dr­ža­va, mar­ke­ting agen­ci­je ili pro­jekt me­na­dže­ri na pri­mjer, umje­sto što se šlih­ta­ju svo­jim krup­nim po­re­skim ob­ve­zni­ci­ma/kli­jen­ti­ma/nad­re­đe­ni­ma ko­ji pro­iz­vo­de hljeb, mli­je­ko, vo­du, so­ko­ve ili no­vac, tre­ba da ih mo­ti­vi­šu (či­taj: na­tje­ra­ju na ovaj ili onaj na­čin) da dio svo­jih za­li­ha ko­je se mje­re to­na­ma, usmje­re na “one ko­ji­ma je to naj­po­treb­ni­je”, a ne da me­dij­ski ši­ka­ni­ra­ju po­šten svi­jet ko­ji na sva­ku ke­su pe­le­na, kon­zer­vu ili fla­šu vo­de ko­ju ustu­pi ne­ko­me ko­me je to po­treb­ni­je, još do­dat­no pla­ća PDV dr­ža­vi i pu­ni ka­su ko­ja tu po­moć sva­kim da­nom sve vi­še uki­da.
Ne­ma po­tre­be da se sva­ki po­šte­ni, ali osi­ro­ma­še­ni gra­đa­nin ko­ji s vre­me­na na vri­je­me za­vi­ri u kon­tej­ner “da vi­di šta ima” osje­ća lo­še, jer ni­je u mo­guć­no­sti da po­mog­ne bi­lo ko­me, bi­lo ka­ko.
Na kra­ju, uvje­re­na sam da KU­KE DO­BRO­TE je­su na­mi­je­nje­ne oni­ma ko­ji­ma je to naj­po­treb­ni­je, ali ta­ko­đe mi­slim da to ni­su naj­u­gro­že­ni­ji slo­je­vi dru­štva, već re­dom: oni ko­ji su te ku­ke iz­mi­sli­li, oni ko­ji ih sli­ka­ju po­što na njih oka­če ke­se i svi osta­li ko­ji su uvje­re­ni da je “nji­ho­vo ma­lo ne­ko­me sve”. Naj­u­gro­že­ni­ji će kao i do­sad na­sta­vi­ti da se ba­ve opro­ba­nim me­to­da­ma uzi­ma­nja iz kon­tej­ne­ra gdje je to mo­gu­će, ali i ku­di­ka­mo do­sto­jan­stve­ni­jim na­či­ni­ma sna­la­že­nja, kao što je sa­ku­plja­nje se­kun­dar­nih si­ro­vi­na i nji­ho­va za­mje­na za no­vac, rad u re­sto­ra­ni­ma ko­ji za­po­šlja­va­ju ugro­že­ne gru­pe, pro­da­jom ulič­nih no­vi­na, sta­rim do­brim nad­ni­če­njem, pa čak i pri­nud­nim ra­dom, ka­da ih vlast ili ne­ko ko ima “svo­je ma­lo i nji­ho­vo sve” po­zo­ve. Zi­mi, ka­da nas sni­jeg iz­ne­na­di, či­šće­njem sni­je­ga, lje­ti bra­njem vi­ša­nja uz cr­ve­ne tra­ke, ali to smo valj­da već ela­bo­ri­ra­li.
Pe­šča­nik.net

Autor: Ma­ri­ja Rat­ko­vić