Ni­sam od onih ko­ji la­ko i ra­do obe­ća­va­ju. Ne za­to što ni­sam si­gur­na da li ću is­pu­ni­ti ne­či­ja oče­ki­va­nja i da li ću bi­ti do­sled­na, već za­to što mi­slim da su obe­ća­nja ne­ka vr­sta iz­go­vo­ra, neo­d­luč­no­sti i ne­si­gur­no­sti u od­re­đe­nom tre­nut­ku. Vi­še vo­lim da iz­ne­na­dim i ob­ra­du­jem dra­ge lju­de (pa i one dru­ge) bez po­seb­nog raz­lo­ga i bez bi­lo ka­kve uver­ti­re.
E, pa dra­ga mo­ja dru­ga­ri­ce, go­vo­ri mi unu­tra­šnji glas, ti mi­sliš ta­ko, i mi­sli, sla­žem se, ali oni ko­ji ni­ka­ko ne mi­sle kao ti, i ko­ji će na sve mo­gu­će na­či­ne po­ku­ša­ti da te raz­u­vje­re su, a ko bi dru­go, ne­go po­li­ti­ča­ri. I ne sa­mo te­be, već i tvoj na­rod. Znam ja to od­lič­no (brec­nuh se na svo­je dru­go ja) i upra­vo za­to moj stav će osta­ti ne­pro­mi­je­njen, a vr­lo je mo­gu­će da sam ga jed­nim di­je­lom ta­kvim i for­mi­ra­la, upra­vo go­di­na­ma slu­ša­ju­ći pred­iz­bor­ne baj­ke.
Zna mo­ja pod­svi­jest da se ne­će­mo da­lje ‘’nad­mu­dri­va­ti’’ i da se ov­dje pre­ki­da naš ‘’di­ja­log’’, pa ustuk­nu i uću­ta. A, ja ona što ne umi­je da ću­ti kad ne tre­ba i ona što mo­ra da na­pi­še i kad joj se ću­ti, že­lim da to ura­dim i ovog pu­ta.
Da­kle, bli­že se iz­bo­ri u Sr­bi­ji. Još de­se­tak da­na pred­iz­bo­r­ne kam­pa­nje, još de­se­tak da­na pred­iz­bor­nih (či­taj la­žnih) obe­ća­nja, mar­ke­tin­ških tri­ko­va, na­šmin­ka­nih bil­bor­da, na­fra­ka­nih i vje­štač­kih osmi­je­ha, svih onih ko­ji u ovoj pred­sta­vi uče­stvu­ju. Ima tu ( i pra­vih glu­ma­ca) i spor­ti­sta i pje­va­ča. Zna­ju po­li­tič­ke ‘’nju­ške’’ da se nji­ma ipak vi­še vje­ru­je, i da će na­rod (k’o na­rod) gle­da­ju­ći svog omi­lje­nog li­ka iz ne­kog fil­ma, ili sa sport­skog te­re­na, ili s mu­zič­ke sce­ne, mno­go lak­še i br­že, pa i bez­bol­ni­je, pri­mi­ti neo­p­hod­nu „ane­ste­zi­ju’’. Pri­je će ga opi­ti slat­kor­je­či­vi i pje­snič­ki na­dah­nu­ti hva­lo­spje­vi nji­ho­vih ju­na­ka, i ta­ko uljulj­ka­ni ući će u još je­dan du­bo­ki če­tvo­ro­go­di­šnji san.
Ni­sam ni­ka­da vo­lje­la da vi­dim lju­de od svog pro­fe­si­o­nal­nog za­na­ta u bi­lo ko­joj re­kla­mi, mi­mo nji­ho­ve pro­fe­si­je, a još ma­nje u po­li­tič­koj kam­pa­nji. Sma­tram da se ti­me mno­go vi­še uma­nju­je nji­ho­va stvar­na vri­jed­nost, da ti­me mno­go vi­še od­ma­žu svom re­no­meu, ne­go što mo­gu do­ni­je­ti do­bra i od­re­đe­nim po­li­tič­kim stran­ka­ma i svi­ma na­ma. Mo­žda je do­bro nji­ho­vom bu­đe­la­ru (ne sum­njam da ni­je), ali šta zna bu­đe­lar šta je čast? Šta zna čast šta je vlast? Šta zna vlast i šta ga uop­šte bri­ga za nas? Baš ni­šta. Ni­sam ja ni od onih ko­ji mi­sle da ne tre­ba gla­sa­ti, ni­ti od onih ko­ji mi­sle da su svi po­li­ti­ča­ri isti. Na­pro­tiv, mo­ra se vje­ro­va­ti da ni­su, i oba­ve­zno se mo­ra ima­ti vi­zi­ja ka­ko i s kim da­lje, i za­što baš da­je­mo svoj glas ono­me za ko­ga smo se od­lu­či­li. Jer, sva­ko od­u­sta­ja­nje, sva­ka vr­sta ne­za­in­te­re­so­va­no­sti i ma­lo­du­šno­sti, ne­će ni­šta dru­go uči­ni­ti, već nas još vi­še učvr­sti­ti u kan­dža­ma onih od ko­jih že­li­mo ute­ći. Ali, ka­da je ri­ječ o pred­iz­bor­nim obe­ća­nji­ma, sva mo­ja vo­lja, na­da i vje­ra, svje­sno osta­ju po stra­ni, vr­lo re­zer­vi­sa­ne, ili tač­ni­je -smi­šlje­no rav­no­du­šne. Uspa­va­ne.
Ka­da sam već kod uspa­vlji­va­nja, pro­či­tah ne­dav­no da je­dan od­bor­nik svo­ju če­tvo­ro­go­di­šnju ćer­ku već du­že vri­je­me uspa­vlju­je či­ta­njem pred­iz­bor­nih obe­ća­nja. Ovaj op­štin­ski ru­ko­vo­di­lac, ko­ji je već ci­je­lu de­ce­ni­ju na če­lu vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je u toj op­šti­ni, ka­že ka­ko je sa­svim slu­čaj­no ot­krio da pred­iz­bo­r­ni go­vo­ri uspa­vlju­ju nje­go­vo di­je­te. Umje­sto baj­ki ko­je joj či­ta sva­ko ve­če, gre­škom joj je pro­či­tao go­vor ko­ji mu je ostao u ru­ka­ma po­sle otva­ra­nja obi­lje­že­nog kru­žnog pre­la­za. Dje­voj­či­ca je za­spa­la već kod pr­ve re­če­ni­ce: ‘’Dra­gi gra­đa­ni, ko­a­li­ci­ja ko­ju pred­vo­dim uči­ni­će sve da ži­vot svih lju­di u ovom mje­stu, uči­ni do­stoj­nim za ži­vot…’’
Ka­kva baj­ka, dra­gi mo­ji! Bo­lju to di­je­te, si­gur­na sam, do­tad ni­je ču­lo. Pred­iz­bor­na obe­ća­nja su, za­pra­vo, ide­al­no šti­vo, jer su po kva­li­te­tu mno­ga od njih pre­va­zi­šla baj­ke, ko­je po­la­ko iz­la­ze iz mo­de. Naš po­zna­ti psi­ho­log i struč­njak Žar­ko Tre­bje­ša­nin, du­ho­vi­to, ali s dru­ge stra­ne i tu­žno i isti­ni­to kon­sta­tu­je da je ovo ja­san sig­nal svim igra­o­ni­ca­ma da tre­ba da ot­pu­ste ani­ma­to­re i za­po­sle po­li­ti­ča­re.
Da­kle, pred­iz­bor­na obe­ća­nja su uspa­van­ke, pri­če za ma­lu dje­cu, ali na­ža­lost, li­ko­vi ni­su iz­mi­šlje­ni, na­pro­tiv, vr­lo su stvar­ni i pre­po­zna­tlji­vi. Re­do­sled pri­če je uvi­jek isti, s tim što dra­ma­tur­gi­ja ne do­sti­že svoj vr­hu­nac na kra­ju, već po­sle nje­nog za­vr­šet­ka. Ka­da se za­tvo­ri knji­ga (gla­sač­ka ku­ti­ja), sva pred­iz­bor­na obe­ća­nja po­sta­ju na­ša noć­na mo­ra. A baj­ki vi­še ne­ma.
Za­to, ne vje­ruj­te li­je­pim či­ka­ma i te­ta­ma što vam ma­šu ovih da­na sa svih pred­iz­bor­nih stra­na. Vje­ruj­te svom bu­đe­la­ru, svo­joj svi­je­sti i svom ra­zu­mu. Ja sam na toj li­sti. I ja i moj bič. Jer pred­iz­bor­na obe­ća­nja su kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da PEter­nek