Iz­gu­bi­ću iz­bo­re, znam, re­al­no je, do­sta mi je sve­ga, a opet – za­što bih iz­gu­bio iz­bo­re, ni­je re­al­no, nek iz­gu­be ne­ki dru­gi, evo pre­u­ze­ću od­go­vor­nost za nji­hov loš iz­bor­ni re­zul­tat ako tre­ba, što ja da iz­gu­bim kad ni­šta ni­sam ura­dio?!
Mi­slim, ura­dio sam mno­go, mo­žda i pre­vi­še, vje­ro­vat­no naj­vi­še u isto­ri­ji ra­da, ali iz­gu­bi­ću, osje­ćam, na­rod ne vo­li one ko­ji ra­de i ne go­vo­re o to­me, ali šta ću – ne vo­lim ka­me­re, ne vo­lim pa­žnju jav­no­sti, ner­vi­ra­ju me po­li­ti­ča­ri ko­ji za so­bom vo­de auto­bus no­vi­na­ra i po­ka­zu­ju ne­ka­kve li­va­de na ko­ji­ma pa­se sta­do ova­ca, a oni ubje­đu­ju na­rod ka­ko će tu bi­ti fa­bri­ka za pro­iz­vod­nju ka­me­na te­me­lja­ca za bu­du­će fa­bri­ke čim ubi­je­di­mo ov­ce da pre­da­ju svo­je za­htje­ve u pi­sa­noj for­mi, ra­zi­đu se u mi­ru i sa­če­ka­ju još sa­mo dvi­je go­di­ne do...
Ne mi, već ti ko­ji vu­klja­ju si­ro­te no­vi­na­re, za­što bih ja ras­tje­ri­vao ne­či­je ov­ce, po­bo­gu, jer jed­na­ko drh­tim nad sud­bi­nom sva­ke od njih, baš kao i lju­di, ali lju­di su pro­blem, šte­ta što ov­ce ne gla­sa­ju iako ne­ki tvr­de da...
Ma iz­gu­bi­ću, to je sa­svim iz­vje­sno, ne­ma me do­volj­no u me­di­ji­ma, pre­vi­še ra­dim, usta­jem dok svi još spa­va­ju – ne­ma kad na­rod ni da me vi­di, upo­zna, ču­je, ura­di ma­ji­ce, šo­lji­ce i po­ste­lji­nu s mo­jim li­kom!
Evo, pri­je ne­ki dan is­tr­čim na se­kund iz Vla­de do pe­ka­re po po­ga­či­ce i ni­ko da me pro­pu­sti, a red ko ino­stra­nih in­ve­sti­to­ra pred mo­jim ka­bi­ne­tom! Pi­tam ba­ki­cu is­pred me­ne mo­gu li pre­ko re­da jer Sr­bi­ja ne mo­že da če­ka, a ona mi od­go­vo­ri: „Ni­si ti Vu­čić, ma­li, pa da te pro­pu­sti­mo! Stoj i če­kaj, gdje žu­riš, da ne­ćeš mo­žda na po­sao, su­vi­še si mlad da bi ga uop­šte imao, a i da si u pen­zi­ji, ne bi imao za pe­ka­ru, ha-ha-hah!”
Ni­sam že­lio da se ras­pra­vljam, ni­je ba­ki­ca kri­va što ne zna ko sam?! Ne­ma šta, u dr­ža­vi gdje svi zna­ju za Zma­ja od Ši­po­va ne­ma mje­sta za čo­vje­ka mo­jih ide­ja, vi­zi­je, ener­gi­je, po­sve­će­no­sti, vred­no­će, po­šte­nja, skrom­no­sti...
Mo­žda da ras­pi­še­mo iz­bo­re za no­vi na­rod, maj­ku mu? Da l’ je po Usta­vu, ma­da ne znam za­što ne bi bi­lo kad je po nje­mu i Ko­so­vo dio Sr­bi­je, ha-ha-ha...
Uza­lud me tje­še dru­ga­ri iz agen­ci­ja za is­tra­ži­va­nje jav­nog mnje­nja – ka­kva cr­na 52 od­sto, ni­sam ni bli­zu cen­zu­sa, ali ne kri­vim ni­kog: „sam pao – sam se ubio”, ne mo­gu pro­tiv sud­bi­ne iako je do­bri moj Ne­boj­ši­ca obe­ćao da će uhap­si­ti i nju ako tre­ba i do­ka­za­ti da ra­di za taj­ku­ne, za­pad­ne am­ba­sa­de i Paj­ti­ća!
Šta li je uop­šte s mla­dim Ne­boj­šom iz Be­o­gra­da?! Da li je di­je­te uspje­lo u ži­vo­tu, da li je ne­ko pre­po­znao nje­gov po­ten­ci­jal ili je si­ro­ma’ mo­rao za man­da­ta „žu­tih” da se od­li­je u ino­stran­stvo kao i to­li­ki mo­zgo­vi pri­je nje­ga?
Da sam ostao u onoj lon­don­skoj gvo­žđa­ri da­nas bih uve­li­ko bio šef ma­ga­ci­na, ali ne, že­lio sam da se vra­tim, da uči­nim ne­što za svo­ju dr­ža­vu i na­rod, a sad sam na pra­gu po­ra­za, jer pre­zi­rem po­pu­li­zam, pra­zna obe­ća­nja, fan­tom­ske uspje­he, po­ja­vlji­va­nje u vre­men­skoj prog­no­zi, go­sto­va­nja kod Lee Kiš, sa­zi­va­nja kon­fe­ren­ci­ja za štam­pu ka­ko bih sa­op­štio da ne­mam šta da sa­op­štim, ali da je i to isto­rij­sko sa­op­šte­nje...
Šta je tre­ba­lo da ura­dim?! Da se pri­ja­vim za onaj šou „Tvo­je li­ce zvu­či po­zna­to” da bih imi­ti­rao Si­na­na Sa­ki­ća, re­ci­mo, ne bih li se do­pao gla­sač­kom ti­je­lu?! Nek on­da gla­sa­ju za Đo­šu, eto im ga, pa nek ih on od­ve­de do ću­pa na kra­ju du­ge, a zna se ko je do­veo du­gu u Sr­bi­ju i sve­ča­no je otvo­rio, no...
Ne, iz­gu­bi­ću, znam, mo­žda je bo­lje da se na vri­je­me po­vu­čem i pre­pu­stim li­stu Zo­ra­nu Ba­bi­ću – on ba­rem mo­že da iz­dr­ži do kra­ja kam­pa­nje bez od­la­ska u to­a­let, a i di­vi se iz­bo­ri­ma men­tal­no i fi­zič­ki. Sre­ćan je k’o di­je­te kad do­bi­je one ša­re­ne pa­pi­ri­će na gla­sač­kom mje­stu i kad mu na­pr­ska­ju pr­stić onim spre­jom, po­ka­zu­je ga k’o di­je­te kad iz­va­di krv pa tri da­na ne mo­že da čač­ka no­sić njim...
Su­vi­še sam otvo­rio du­šu ovom na­ro­du, za­to ću i iz­gu­bi­ti, sa­svim si­gur­no, tre­ba­lo je da se dr­žim is­klju­či­vo fa­bri­ka, tu­ne­la, ko­smo­dro­ma, ku­la i gra­do­va na vo­di, ali...
Ma ne bi mi bi­lo žao da iz­gu­bim od bo­ljeg, ali od se­be, a to­li­ko sam se pu­ta pro­mi­je­nio da vi­še ne znam je­sam li u kam­pa­nji pro­tiv se­be ili po­dr­ža­vam sve što ra­dim za Sr­bi­ju, no...
Iz­gu­bi­ću, ok, po­mi­rio sam se s tim, vi­di­mo se u “ne­kom dru­gom fil­mu”, sa­mo da otvo­rim no­vi po­gon za re­ži­se­re, sce­na­ri­ste, sta­ti­ste i du­ble­re.
Glav­nog glum­ca imam...
wwwne­del­jnik.rs

Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca