Što svi­jet br­že od­mi­če kroz tre­ći mi­le­ni­jum, nje­go­va eg­zi­sten­ci­ja i op­sta­nak po­sta­ju sve ne­iz­vje­sni­ji. No­vi svjet­ski po­re­dak sam se­be sta­vlja na go­le­ma is­ku­še­nja. Ne­tr­pe­lji­vost i su­ko­bi, za­sad ne pla­ne­tar­nih, to­tal­nih raz­mjer mno­že se. Iako re­la­tiv­no lo­kal­ni, ti su­ko­bi no­se i osta­vlja­ju tra­gič­ne po­sle­di­ce. Po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški si­ste­mi, re­li­gi­o­zni si­ste­mi, pri­rod­na sta­ni­šta i kli­mat­ski pro­ce­si, sve su ugro­že­ni­ji. Mo­žda ne­ki no­vi rat svjet­skih raz­mje­ra ni­je mo­guć. Ovo po­naj­pri­je zbog pri­su­stva ogrom­ne ko­li­či­ne nu­kle­ar­nog oruž­ja u voj­nom ar­se­na­lu mno­gih ze­ma­lja. Ta skla­di­šta ubo­ji­tog oruž­ja, i kod naj­ve­ćih umo­bol­ni­ka, a ko­ji upra­vlja­ju da­na­šnjim svi­je­tom, ne­gdje u nji­ho­voj svi­je­sti ili pod­svi­je­sti, upa­le lam­pi­cu i upo­zo­re da je nu­žno pri­ko­či­ti. I pod­sje­ti ih da su­vi­še agre­siv­no i bez­um­no po­na­ša­nje ne do­no­si ni­ko­me ni­šta do­bro. Do­no­si sa­mo op­šti ne­sta­nak. Pro­mo­vi­še smrt za go­spo­da­ra. Bez na­de u no­vo ra­đa­nje. Bez na­de u vas­kr­se­nje. Ni­ka­da, či­ni se, ni­je­su vi­še bi­le u upo­tre­bi ri­je­či kao što su: de­mo­kra­ti­ja, slo­bo­da, hu­ma­ni­zam, ljud­ska pra­va i sl., kao što je to slu­čaj da­nas. Iz­go­va­ra­ju ih naj­če­šće sil­ni, moć­ni, ja­ki. Uz to, i ve­o­ma ra­to­bor­ni. Oni pod či­jom či­zmom pla­ne­ta Ze­mlja bol­no je­či. I klju­ča „na hi­lja­du ste­pe­ni“. I či­jom za­slu­gom po­to­ci lju­di, po­to­ci očaj­ni­ka, lu­ta­ju ze­malj­skim bes­pu­ći­ma. Na pu­tu u bez­na­đe. A dže­lat se, po ko zna ko­ji put u isto­ri­ji, ba­ška­ri u ulo­zi žr­tve. Svo­ju lu­dač­ku ko­šu­lju je ski­nuo i na­vu­kao je onoj pra­voj žr­tvi. Taj nad­re­al­ni pre­o­bra­žaj dže­lat je za­šti­tio i in­sti­tu­ci­o­nal­no (svo­jim su­do­vi­ma, svo­jim tu­ži­o­ci­ma, svo­jom ru­kom is­kre­i­ra­nim jav­nim mnje­njem, te dru­gim la­žnim i si­le­džij­skim sred­stvi­ma). To na­ci­fa­ši­stič­ko uče­nje, ta Ge­rin­go­va ide­o­lo­gi­ja i Ge­bel­so­va pro­pa­gan­da, ugra­đe­ni su u no­vi „fi­lo­zof­ski i na­uč­ni pra­vac“. A či­ji bi rad­ni na­slov mo­gao bi­ti: „Ka­ko auto­de­struk­ci­jom do sa­mo­u­ni­šte­nja“. Po­če­tak pro­lje­ća u SR Ju­go­sla­vi­ji (Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri), 1999. go­di­ne. Pro­lje­će ko­je je, ka­ko bi to pje­snik nad pje­sni­ci­ma Bran­ko Milj­ko­vić re­kao, te go­di­ne „za­bo­ra­vi­lo da cvje­ta“. Sa Za­pa­da, iz cen­tra No­vog svjet­skog po­ret­ka, u SR Ju­go­sla­vi­ju sti­že „Mi­lo­srd­ni an­đeo“. Pod svo­jim kri­li­ma no­sio je ne­ke naj­cr­njih da­ro­va ko­je po­zna­je svjet­ska isto­ri­ja ra­to­va­nja. Taj umo­bol­ni „an­đeo“ za­po­čeo je na pro­sto­ru Sr­bi­je, ali i Cr­ne Go­re, ne obi­čan, kon­ven­ci­o­nal­ni, već pra­vi atom­ski rat. Bi­o­lo­ški i he­mij­ski rat. Se­dam­de­set osam da­na, taj su­ma­nu­ti „an­đeo“ or­gi­jao je, na naj­be­sti­jal­ni­ji na­čin, nad mo­jom div­nom otadž­bi­nom. Nad nje­nim ne­vi­nim lju­di­ma. Nad bilj­nim i ži­vo­tinj­skim svi­je­tom. Nad nje­nim, ne ma­lim, i ne bez­vri­jed­nim, kul­tur­nim i ci­vi­li­za­cij­skim te­ko­vi­na­ma. Tog zlog pro­lje­ća, an­đeo – sa­ta­na, de­mon­stri­rao je nad mo­jom ze­mljom te­ro­ri­zam bez za­dr­ške. Bez mi­lo­sti i bi­ra­nja ci­lje­va. Bio je to te­ro­ri­zam do po­sled­nje ka­pi ne­vi­ne kr­vi. Do po­sled­njeg sun­če­vog zra­ka, do po­sled­njeg mi­ri­sa cvi­je­ta, trav­ke, pla­nin­skog iz­vo­ra, ka­pi ro­se. Te­ro­ri­zam do po­sled­nje pti­ce na dr­ve­tu, kro­vu, ži­ci te­le­graf­skoj. Do po­sled­nje ću­pri­je i mo­sta ve­le­lep­nog. Sve ta­mo do pla­ča no­vo­ro­đen­ča­di u in­ku­ba­to­ru. Do bez­bri­žnog dje­te­ta na no­ši. Ri­ječ­ju, bio je to to­tal­ni kr­sta­ški te­ro­ri­stič­ki po­hod. Obez­lju­đe­ni ju­riš do sa­mog kra­ja. Do pe­pe­la, pa i da­lje, ako se mo­že.
Ne­gdje uoči do­li­je­ta­nja „Mi­lo­srd­nog an­đe­la“ u SR Ju­go­sla­vi­ju, pro­či­tao sam stav ame­rič­kog slo­bo­do­mi­sle­ćeg in­te­lek­tu­al­ca, Maj­kla Pa­ren­ti­ja: „Vla­da­ju­ća kla­sa Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va vo­di bor­bu za no­va tr­ži­šta i pro­fit. Oni že­le bu­kval­no sve. Že­le da na­pra­ve pro­fit iz svih ljud­skih ak­tiv­no­sti. Sva­ka čo­vje­ko­va ak­tiv­nost, sve što se do­ga­đa u jav­nim sek­to­ri­ma, tre­ba da po­sta­ne iz­vor pro­fi­ta za njih. Oni že­le i kon­tro­lu nad svim ko­mu­ni­ka­ci­o­nim mre­ža­ma, nad svim ide­ja­ma, svim knji­ga­ma. Že­le da kon­tro­li­šu sve to ka­ko bi na­pra­vi­li za­šti­će­ni svi­jet za se­be. Ako po­sto­ji na­čin da za­ra­de ti­me što bi vam oči is­ko­pa­li, vje­ruj­te mi da bi i to ura­di­li“.
Vje­ro­va­li smo ti i ta­da, a i sa­da, go­spo­di­ne Pa­ren­ti. Upra­vo iz „utro­be“ SAD iza­šao je onaj „an­đeo“ iz 1999. go­di­ne. I svi „an­đe­li“ ko­ji od tog zlog ju­go­slo­ven­skog pro­lje­ća pa do da­nas po­sje­ću­ju mno­ge ze­mlje i na­ro­de. I tje­ra­ju im pro­lje­će, ne da „za­bo­ra­vi da cvje­ta“, već da mu se ime za­tre za vje­ko­ve una­pri­jed. U sla­vu osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma, ma­njih ili ve­ćih atom­skih pu­nje­nja (bom­bi). U sla­vu za­ro­blje­nog i opo­ga­nje­nog uma čo­vje­ko­vog. A sve u ko­rist ko­smič­ke ka­ta­kli­zme. I ko­nač­ne po­bje­de mo­ral­nih na­ka­za i mo­ral­nih in­kvi­zi­to­ra da­na­šnji­ce. I sju­tra­šnji­ce.

Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić