Autor: Mi­lan Ru­žić


U Sr­bi­ji, ze­mlji gdje se do pri­je sa­mo ne­ku de­ce­ni­ju ci­je­ni­la pa­met, za­vla­da­la je pot­pu­na glu­post. Ka­da čo­vjek za­đe po in­sti­tu­ci­ja­ma i kre­ne da pri­ča s oni­ma ko­ji su po­sta­vlje­ni na nji­ho­vo če­lo, dje­lu­je mu kao da ti lju­di ni­su sa ove pla­ne­te i kao da ne pri­ča­ju istim je­zi­kom. S nji­ma se mo­že raz­go­va­ra­ti o vre­me­nu, o to­me ko je sa kim u ko­a­li­ci­ji, ko­li­ko je nov­ca na­ba­vlje­no ili iz­gu­blje­no, a da se u ci­je­lom tom raz­go­vo­ru ne ka­že ama baš ni­šta. Obi­la­zim ta­ko ovu na­šu ze­mlju i za­pa­žam ogro­man broj tih lju­di iz­gu­blje­nih u ne­ka­kvim ci­fra­ma, ko­a­li­ci­ja­ma, po­zi­ci­ja­ma, opo­zi­ci­ja­ma i vre­men­skoj prog­no­zi. Po­ne­kad ih upi­tam i za po­ro­di­cu, ali mi dje­lu­je da su oni tu ka­te­go­ri­ju, usled one po­li­tič­ke, pot­pu­no za­bo­ra­vi­li i da vi­še ne zna­ju ni ka­ko im se zo­vu uku­ća­ni. Ne ka­žem ja za se­be da sam pre­pa­me­tan, pa da ni­ko ne mo­že da pri­ča sa mnom. To pro­sto ni­je tač­no. Evo, ko mi ne vje­ru­je ne­ka sam pro­ba da raz­go­va­ra s ne­kim ko se do­če­pao bi­lo ka­kve fo­te­lje, pa ne­ka je to i ona uprav­ni­ka pi­ja­ce. Ti lju­di nas gle­da­ju sa ta­kve vi­si­ne, a opet ni­su svje­sni da su u in­te­lek­tu­al­nom po­no­ru.
I ni­je me­ni žao me­ne što ne mo­gu na­ći sa­go­vor­ni­ka ko­ji će me ob­ra­do­va­ti i s ko­jim je raz­go­vor mo­guć, već mi je žao Sr­bi­je. Ti lju­di ko­ji­ma iz dže­pa vi­re raz­ne di­plo­me na ko­ji­ma još uvi­jek sto­ji neo­d­li­je­plje­na ci­je­na, da­kle isti oni ko­ji pri­ča­ju o vre­me­nu, oni ve­dre i obla­če Sr­bi­jom. Ka­ko je mo­gu­će da ze­mlja Te­sle, Pu­pi­na i Mi­lan­ko­vi­ća da­nas ne­ma sko­ro ni­ko­ga ko bi, ne sa­mo ra­zu­mio nji­ho­ve te­o­ri­je, već znao ko su ti lju­di? Ot­kud su se od­jed­nom ro­di­li ma­gi­stri i dok­to­ri ma­te­ma­ti­ke ko­ji ne zna­ju za Mi­ku Ala­sa, a što je još go­re, ne zna­ju ni ko­li­ko je dva i dva? Ka­ko ova jad­na ze­mlja da se na­da da će joj bi­ti bo­lje ako di­rek­to­ri kul­tur­nih in­sti­tu­ci­ja kul­tu­rom sma­tra­ju sve ono što je ne­kul­tur­no? Če­mu prav­nik (onaj ko­ji je to za­i­sta i za­vr­šio) da se na­da ka­da ra­di za bi­jed­nu pla­tu u kan­ce­la­ri­ji jed­nog ko­ji, me­đu osta­lih pet, ima i di­plo­mu Prav­nog fa­kul­te­ta i ko­ji je­di­ni do­bro za­ra­đu­je, a ne ra­di go­to­vo ni­šta? Ko­me da­ti Sr­bi­ju da je opi­sme­ni? Na­ša ze­mlja da­nas ima 42 od­sto (po ne­kim is­tra­ži­va­nji­ma) ne­pi­sme­nog sta­nov­ni­štva! Ne­ka mi opro­ste iz­u­ze­ci, ali či­ni mi se da nam tih 42 od­sto kro­je sud­bi­nu.

Ovih da­na mo­že­te pri­mi­je­ti­ti i to da do­bri i za­i­sta obra­zo­va­ni pro­fe­so­ri pro­se na uli­ca­ma ili ra­de u tra­fi­ka­ma. Da­kle, sva­ko ko za­vr­ši dr­žav­ni fa­kul­tet, a da­le­ko bi­lo uz to i dok­to­ri­ra, taj ne­ka zna da će sta­rost do­če­ka­ti is­pru­že­ne ru­ke u Knez Mi­haj­lo­voj. Ovo ne pri­čam na­pa­met, već sam upo­znao mno­ge od tih ko­ji pro­se, a upo­znao sam ih ta­ko što sam s nji­ma imao o če­mu pri­ča­ti. Još jed­na stvar mi se uvu­kla u mi­sli, a to je da sve vi­še ta­len­to­va­nih ima na uli­ca­ma, dok se me­dij­ski pro­stor da­je pro­sta­ci­ma i ma­lo­um­ni­ci­ma ko­ji su po­ku­plje­ni ko zna oda­kle, pa se od njih pra­ve zvi­je­zde.
Ko će od tih lju­di do­ni­je­ti do­bro ovoj ze­mlji? Što Sr­bi­ja da no­si to ime kad ona već odav­no ni­je to što je bi­la? Ne ka­žem, ima i lju­di ko­ji ra­de na to­me da nam bu­de bo­lje, ali se oni ne vi­de. Ka­da me­ne ne­ko pi­ta šta je to či­me se po­no­sim u svo­joj dr­ža­vi, mo­gu re­ći da sam po­no­san na to što sam dr­ža­vlja­nin ze­mlje ko­ja ima ta­kvu isto­ri­ju i knji­žev­nost ko­ju sla­bo ko­ja ze­mlja mo­že do­sti­ći. Mo­gu i da do­dam da mi je za­i­sta čast što sam iz ze­mlje ko­ja ima (za­dr­ža­ću se na mla­đi­ma) No­va­ka Đo­ko­vi­ća, Ne­ma­nju Ra­du­lo­vi­ća, pa i mno­ge dru­ge da ih sad ne na­vo­dim, jer bi to tra­ja­lo. Oni pu­ne pro­sto­re po ino­stran­stvu, dok će u Sr­bi­ji jed­na star­le­ta (da je ta­ko na­zo­ve­mo) pri­je da na­pu­ni trg ili dvo­ra­nu ne­go njih dvo­ji­ca. Ra­du­je me što se lju­di, valj­da za­si­će­ni glu­po­šću, po­no­vo vra­ća­ju pra­vim vri­jed­no­sti­ma, ali to će da tra­je. Tra­ja­će, jer u me­di­ji­ma pred­nost ima­ju me­di­o­kri­te­ti. Valj­da je ne­ko od onih sa pla­će­nim di­plo­ma­ma uvi­dio da ri­je­či „me­di­ji“ i „me­di­o­kri­te­ti“ li­če, pa ih je spo­jio.
Ne bih se ču­dio da oni ko­ji ku­pu­ju di­plo­me ima­ju ne­ka­kva oku­plja­nja na ko­ji­ma se tak­mi­če u to­me ko ih ima vi­še. Oni to vje­ro­vat­no ra­de na ni­vou na ko­jem su dje­ca ne­ka­da mi­je­nja­la sli­či­ce fud­ba­le­ra.
Vje­ru­jem da ti raz­go­vo­ri iz­gle­da­ju ova­ko:
–Imam. Imam. Imam. Sta­ni! Daš mi di­plo­mu eko­nom­skog iz Tu­ti­na za ovu Fi­lo­lo­škog iz Be­o­gra­da!
–Ot­kud te­bi iz Be­o­gra­da?
–Dao mi je čo­vjek za tri hlje­ba.
–Zna­či, po­sku­pje­la?
Če­mu Sr­bi­jo mo­ja naj­dra­ža, da se na­daš? Ko­me da se po­ža­liš? Po­če­la si da ži­viš od glu­po­sti, a pa­met za­ti­ru i pro­ga­nja­ju pro­sje­ci i oni is­pod nje­ga. Kad kod dru­gih za­vla­da glu­post, obič­no se svi ve­se­le, ali kod nas ima još uvi­jek onih sa ko­ji­ma se mo­že pri­ča­ti i ko­ji ne mo­gu ta­ko la­ko da se oda­ju glu­po­sti i na­pra­sno se raz­ve­se­le. Za me­ne je naj­stra­šni­ja ta sli­ka na­še bu­duć­no­sti u ko­joj će svi bi­ti fa­kul­tet­ski obra­zo­va­ni, a ni sa kim se ne­će mo­ći pro­go­vo­ri­ti, jer će svi bi­ti ne­pi­sme­ni, pa sa­mim tim će sva­ki Sr­bin ima­ti ne­ku funk­ci­ju.
wwwi­skra.co