Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Re­žim je 24. ok­to­bra 2015. go­di­ne uči­nio sve da uga­si ži­žak ko­ji je tre­pe­rio nad Cr­nom Go­rom u vi­je­ku u kom se bru­tal­nom upo­tre­bom si­le na­sto­je upro­pa­sti­ti na­še ve­li­ke ide­je i sno­vi o slo­bod­noj i sreć­noj dr­ža­vi. Ži­žak svo­jim po­stup­ci­ma po­ku­ša­va­ju uga­si­ti i oni ko­ji su bi­li u oba­ve­zi, zbog gra­đa­na ko­ji su im da­li glas na iz­bo­ri­ma, da se pri­dru­že pro­te­sti­ma umje­sto što su po­šli uz sku­te re­ži­ma i ta­ko po ko zna ko­ji put spa­si­li bo­le­sni­ka ko­ji je če­kao sud­nji dan pri­ka­čen na in­fu­zi­ju. Ka­ko je Đu­ka­no­vi­ću uspje­lo da se i ovog pu­ta spa­si si­gur­nog od­la­ska u po­li­tič­ku pro­šlost za me­ne ni­je iz­ne­na­đe­nje, jer je na sve spre­man onaj ko­ji je po­čet­kom 90-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, po­red osta­log, slao svo­je gra­đa­ne u “rat za mir”, a na­kon fa­ze sa­zri­je­va­nja iz­vr­šio sto­pro­cent­nu auto­lo­bo­to­mi­ju i to sve za­rad za­do­bi­ja­nja i oču­va­nja vla­sti. Ba­nal­nost je ono što no­se u se­bi cr­no­gor­ski vla­sto­dr­šci li­še­ni čo­vječ­no­sti, du­hov­no­sti i ele­men­tar­nog po­što­va­nja isto­rij­ske pro­šlo­sti. Nji­ho­vo ido­lo­po­klo­nič­ko rop­stvo stra­nom go­spo­da­ru is­po­lja­va se kao je­zi­vo, pa­to­lo­ško go­spo­da­re­nje nad na­ma kroz bez­um­nu laž, kra­đu, mr­žnju, stra­ho­vla­du i bi­jes. Oni bo­le­sno že­le da bu­du sve. Po­li­ti­ka de­ma­go­gi­je i po­pu­li­zma za­hva­ti­la je sve po­re dru­štva. No, dok gra­đa­ni Cr­ne Go­re ne po­sta­nu po­li­tič­ki pi­sme­ni i raz­vi­ju po­li­tič­ku kul­tu­ru ko­ja je pred­u­slov da ima­mo de­mo­krat­sko dru­štvo, bi­će­mo tu gdje smo – na pu­tu ka vra­ća­nju u sred­nji vi­jek. Ovaj re­žim ne za­ni­ma ni­šta osim pro­da­je imo­vi­ne Cr­ne Go­re i nje­nih na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. Bi­li smo ko­nač­no svje­do­ci, iako su mno­gi mi­sli­li da taj dan ni­ka­da ne­će do­ći, ka­ko onaj dru­gi po na­lo­gu onog pr­vog s li­si­ca­ma na ru­ka­ma po­zi­ra fo­to­re­por­te­ri­ma na pu­tu ka spu­škom za­tvo­ru... Kao što smo bi­li svje­do­ci ka­ko i Ran­ko, po dik­ta­tu še­fa re­ži­ma, uz naj­pri­zem­ni­je „udar­ce’’ ko­je su mu upu­ti­li on i nje­go­vi po­slu­šni­ci, bez­volj­no od­la­zi s funk­ci­je pred­sjed­ni­ka par­la­men­ta. To bi mo­gao bi­ti do­bar znak da će i šef re­ži­ma i nje­go­vi ja­ta­ci i po­slu­šni­ci br­zo za­vr­ši­ti u ro­po­tar­ni­ci sta­rog bes­ko­ri­snog ot­pa­da. Sa­mo je pi­ta­nje na ko­ji na­čin. Da li s li­si­ca­ma na ru­ka­ma ili će po­bje­ći gla­vom bez ob­zi­ra da tra­že spas od sop­stve­nog na­ro­da kod onih za či­je su in­te­re­se i po či­jim su na­lo­zi­ma de­ce­ni­ja­ma po­ni­ža­va­li Cr­nu Go­ru i nje­ne gra­đa­ne... Oni sa ovo­ga svi­je­ta i s vla­sti ne­će po­ći kao osta­li lju­di. Za­to se če­sto pi­tam- ka­da smo si­stem­ski uru­ši­li sve po­lu­ge dru­štva ko će gra­di­ti dru­štvo mo­ral­nih i etič­kih vri­jed­no­sti, ali i vje­ru­jem da ži­žak upa­ljen 24. ok­to­bra 2015. go­di­ne... Još uvi­jek go­ri kod onih gra­đa­na ko­ji su hra­bro i od­luč­no iza­šli na uli­ce Pod­go­ri­ce da tra­že ostav­ku Vla­de... Vje­ru­jem da po­red njih ima još onih ko­ji su sprem­ni da za­jed­no gra­di­mo Cr­nu Go­ru svih nas.