Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Ne­ki do­ga­đa­ji pre­va­zi­đu sa­mi se­be, pa se ni­ka­kvim ri­je­či­ma ne mo­gu opi­sa­ti. Ne­ma tog maj­či­nog si­na ko­ji bi na­šao na­čin da po­je­di­ne ljud­ske glu­po­sti ne­ka­ko ob­ja­sni, obra­zlo­ži ih i po­sta­vi ih kao nor­mal­ne. Zbog to­ga ne­ću da raz­bi­jam gla­vu i ula­zim u mo­zak onih ko­ji HTZ opre­mu i rad­nič­ke či­zme tre­ti­ra­ju kao voj­ni in­ven­tar. To je slič­no kao kad bi za FAP-a 13 tvr­di­li da je tenk ili pro­tiv­a­vi­on­ski si­stem S-300.
Uz svu lu­dost po­li­ci­je i in­spek­to­ra ko­ji od­u­zi­ma­ju rad­nič­ku opre­mu, uz istu je išla i ot­prem­ni­ca, ured­no iz­da­ta fak­tu­ra, ca­rin­ska de­kla­ra­ci­ja i ra­čun. Zna­či ni­ko vi­še u Cr­noj Go­ri ne­će smje­ti da ku­pi či­zme, a da ne pri­ja­vi po­li­ci­ji. Šta će cr­ni ko­sci ra­di­ti kad kre­nu sad na ka­tu­ne? Či­zme im tre­baju da ih ne za­pu­ne zmi­ja, a eto ne smi­ju ih ku­pi­ti. Ako ne pri­ja­ve da su ku­pi­li ko­su i ko­si­šte, sva­ki će u za­tvoru za­vr­ši­ti. Be­le­đi­ju ne smi­ju ima­ti zbog za­bra­ne no­še­nja hlad­nog oruž­ja. A ku­pi li ne­ki do­ma­ćin sje­ki­ru, ne bi li dr­va pri­pre­mio za zi­mu, ka­kav od­nos po­li­ci­ja ima pre­ma to­me, le­lek­nu­će mu maj­ka, jer ga Bog Otac za­tvo­ra spa­si­ti ne­će. Pa­ra­no­i­ci ko­ji se pla­še sve­ga i sva­če­ga od mo­bil­nih te­le­fo­na umi­sli­li su da je oruž­je, pa ih od­u­zi­ma­ju kao naj­bo­lje ‘’mag­nu­me 357’’. Da ni­je ža­lo­sno, ono što se ra­di u po­li­ci­ji, tu­ži­la­štvu i su­do­vi­ma ove ma­le i na­pa­će­ne ze­mlje bi­lo bi smi­je­šno. Ali ne­ma raz­lo­ga za smi­jeh. Cr­nom Go­rom vla­da re­pre­siv­ni apa­rat i ho­bot­ni­ca zva­na ,,moj­ko­vač­ki klan’’. Na­rav­no, se­be na­zi­va­ju po­li­ti­ča­ri­ma i po­li­caj­ci­ma, ali to ni­je­su. Du­ško Mar­ko­vić ve­dri i obla­či Cr­nom Go­rom. Čak je i Mi­lo Đu­ka­no­vić ma­ri­o­ne­ta u ru­ka­ma tog čo­vje­ka. Po­sta­vio je svog di­rek­to­ra po­li­ci­je, di­rek­to­ra ANB-a, ko­man­di­re po­seb­ne i SAJ-a i svih po­gra­nič­nih je­di­ni­ca. Svi oni su tu sa de­be­lim raz­lo­gom i pu­nih dže­po­va. Ne mo­gu se od pla­te ko­man­di­ra po­seb­ne ili na­čel­ni­ka nik­šić­kog MUP-a no­si­ti naj­sku­plji „ro­leks’’ sat, ku­po­va­ti no­vi „audi’’ i pra­vi­ti vi­le. Ne, to je no­vac za­ra­đen šver­com, ne­le­gal­no, uz amin Du­ška Mar­ko­vi­ća i Ve­se­li­na Ve­ljo­vi­ća. To su ko­mand­ni ka­dro­vi ko­ji po­li­ci­ju pre­tva­ra­ju u kri­mi­nal­nu or­ga­ni­za­ci­ju.
Da bi se nji­ma otvo­ri­la mje­sta, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na su mla­de na­čel­ni­ke, ina­če spo­sob­ne i ško­lo­va­ne ka­dro­ve, po­sla­li u pen­zi­ju. Ta­da im je od­u­zi­ma­no i tro­fej­no oruž­je. Za te mom­ke se ne mo­že re­ći da ni­je­su vo­lje­li Cr­nu Go­ru, šta­vi­še bi­li su sprem­ni da gi­nu za nju, ali su ima­li i naj­va­žni­je, a to je po­šte­nje. Ko­li­ko se god ne sla­gao ide­o­lo­ški s nji­ma, ne mo­gu im ospo­ri­ti ot­ka­zi­va­nje po­slu­šno­sti u tim ne­ča­snim rad­nja­ma i to im ci­je­nim. Da li se iko u cr­no­gor­skoj po­li­ci­ji pi­ta šta je sa tri­sta či­nov­ni­ka ko­ji na­ja­vlju­ju štrajk zbog ot­prem­ni­na i pri­je­vre­me­nog od­la­ska u pen­zi­ju. Taj štrajk je do­sad ne­ko­li­ko pu­ta spri­je­čio sam pre­mi­jer. Zna­či, oni ko­ji su po­šte­no htje­li da ra­de svoj po­sao, da spro­ve­du na te­re­nu ono za šta su ob­u­ča­va­ni, ni­je­su mo­gli, jer ni­je­su bi­li lo­jal­ni. Moj­ko­vač­ki klan je uveo si­stem vri­jed­no­sti da je do­bar po­li­ca­jac sa­mo ko­rum­pi­ran po­li­ca­jac. Na­rav­no, iz­u­zi­mam ča­sne mom­ke ko­ji ra­de u ovoj usta­no­vi i po­li­caj­ce na ni­žim funk­ci­ja­ma. Oni su Du­šku ne­va­žni.
Sa­mim tim, ni­je kri­mi­nal uli­ce pro­blem Cr­ne Go­re. Kri­mi­nal­ci ži­ve po svom ko­dek­su ča­sti i ne­kad su ča­sni­ji od ne­mo­ral­nih lju­di ko­ji po­štu­ju za­kon­ske nor­me. Pro­blem su kri­mi­nal­ci u vr­hu dr­ža­ve, u tu­ži­la­štvu, SAJ-u, po­seb­noj u ANB-u. Pro­blem su oni ko­ji su na­pu­ni­li dže­po­ve od si­ro­ti­nje i ko­ji od HTZ či­za­ma vi­de ba­jo­ne­te, a od re­da­ra DF-a pa­ra­voj­nu for­ma­ci­ju. Ti mom­ci su tu ne kao pa­ra­voj­ska već da se ni­kad vi­še ne po­no­vi 24. ok­to­bar i sce­na­rio u re­ži­ji kri­mi­na­la­ca u po­li­cij­skim uni­for­ma­ma. Ni­ko se vi­še ne­će iži­vlja­va­ti nad obič­nim na­ro­dom ma ko­li­ko mu to za­do­volj­stvo pri­či­nja­va­lo. Vrh po­li­ci­je i upra­va že­le da sa­kri­ju svo­je pr­lja­ve rad­nje op­tu­žu­ju­ći na­su­mi­ce pri­pad­ni­ke sed­mog ba­ta­ljo­na i re­da­re DF-a, pla­še­ći na­rod ne­kim glu­po­sti­ma. Že­le da sa­kri­ju svo­je tra­go­ve i pu­te­ve šver­ca dro­ge i ci­ga­re­ta kao dr­žav­nog bi­zni­sa. Naj­lak­še im je skre­ta­ti pa­žnju ta­ko što će panj­ka­ti po ofi­ci­ri­ma voj­ske Ju­go­sla­vi­je i od he­ro­ja pra­vi­ti kri­mi­nal­ce. Na­rav­no, to je ne­mo­gu­će, kao što je ne­mo­gu­će pre­va­ri­ti po­šte­ni i ča­sni na­rod Cr­ne Go­re. On je već od­lu­čio. Lju­di su sprem­ni za pro­mje­ne i je­dva ih če­ka­ju. Vo­lja, na­da, upor­nost i lju­bav će po­bi­je­di­ti ovu ne­sre­ću i zlo. Po­bi­je­di­će že­lja za slo­bod­nim dru­štvom i dr­ža­vom. Za ži­vo­tom do­stoj­nim čo­vje­ka. Za bo­ljom i ve­dri­jom Cr­nom Go­rom. Slo­bo­da će do­ći br­zo i svi će pla­ti­ti svoj ra­čun. Ra­čun ko­ji se mo­ra pod­ni­je­ti na­ro­du, ra­čun ko­ji mo­ra bi­ti po­šten i čist i ra­čun ko­ji će slo­bo­do­um­ni lju­di u Cr­noj Go­ri pri­hva­ti­ti i ko­nač­no svrg­nu­ti tru­li re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. S či­zma­ma ili bez njih.