Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Si­gur­ni gla­so­vi! O, ka­ko to gor­do zvu­či. Imaš čo­vje­ka, po­li­ti­ča­ra, s ime­nom i pre­zi­me­nom, imaš mu lik i dje­lo, pa se od­va­ži i gla­saj, va­lja li ili ne va­lja, za­slu­žu­je li ži­vje­ti na tvo­joj gr­ba­či ili ne. Do­du­še, ma­lo pla­ši ko­jim bi se sve kri­te­ri­ju­mi­ma vo­di­li pri ocje­nji­va­nju, ma bo­lje i ta­ko ne­go da nam sa­mo stran­ke kro­je ga­će i odi­je­lo, pa da ni­ko za­do­vo­ljan ni­je.
Sve su to prob­ni ba­lo­ni, po­u­zda­ni iz­vo­ri, te­o­ri­ja pu­sta, a da se te­o­re­ti­ča­ri ni po­tru­di­li ni­su ba­ci­ti po­gled da­lje od svog no­sa. Da je­su, put bi ih od­veo ba­rem do pr­ve bir­ti­je, ali one pra­ve, u ko­joj se od ka­fan­skog di­ma ne vi­di vi­še ni­šta, ali se za­to do­bro ču­je ka­ko na­rod po­li­ti­ku bi­stri. U iole va­lja­nom ka­fi­ću eto ti po­vrat­ne in­for­ma­ci­je va­lja li bi­ra­ti čo­vje­ka ili stran­ku, ili pra­vog čo­vje­ka, pa sve da je i u kri­voj stran­ci. Ta­ko to ulju­đe­ne ze­mlje či­ne. Ma, u nas je i taj li­je­pi obi­čaj son­di­ra­nja bi­rač­kog ti­je­la oti­šao do đa­vo­la.
Da stvar ni­je ni­ma­lo be­za­zle­na, svje­do­či i uče­sta­lo no­vin­sko spo­mi­nja­nje ko­je­ka­kvih tri­ko­va po­mo­ću ko­jih po­ku­ša­va­ju na­rod vra­ti­ti u po­šte­ne bir­ti­je, a ne da se sa­mo vi­ken­dom sli­ka za po­tre­be ša­re­nih ma­ga­zi­na i Fej­sbu­ka. Nu­di­ti knji­gu u ze­mlji u ko­joj ni­šta za­htjev­ni­je od SMS po­ru­ke ne­ma pu­bli­ku, rav­no je sa­mo­u­bi­stvu. A opet, ako je knji­ga pod ru­kom dok se is­pi­ja ka­kav pe­har mu­dro­sti, ako se slu­čaj­no umje­sto žen­skih ča­so­pi­sa pod pr­sti­ma na­đe ka­kav mu­dar kla­sik, mo­žda se ču­do i de­si. Mo­žda ar­ši­ni vred­no­va­nja sve­ga oko nas bu­du dru­ga­či­ji, mo­žda se uđe u po­le­mi­ku s ko­le­gom za su­sjed­nim sto­lom ko­ji sve zna bo­lje, jer je dva pi­ća i dvi­je knji­ge u pred­no­sti, i mo­žda nas ob­u­zme ta­las op­ti­mi­zma umje­sto ove utu­če­no­sti. Knji­gom do go­sta, knji­gom do bi­rač­kog ti­je­la ko­je će uči­ni­ti na­por pa te­sti­ra­ti se­be me­đu svi­je­tom, ona­ko ka­ko ma­lo ko se­be da­nas te­sti­ra! Zvu­či pre­do­bro, da bi se tek ta­ko oži­vo­tvo­ri­lo.
Dru­ge su se ne­ke ka­fa­ne do­sje­ti­le dru­gom ne­kom tri­ku, pa ne va­be knji­gom ni dis­kont­nom ci­je­nom pi­va, već pi­ješ ko­li­ko ti dra­go, a pla­ćaš ono­li­ko se­kun­di, mi­nu­ta i sa­ti ko­li­ko si u ka­fi­ću pro­bo­ra­vio. I tu je na­mje­ra ple­me­ni­ta. I tu se ra­ču­na na to da lju­di do­la­ze u ka­fa­ne, ka­fi­će i bir­ti­je da bi se dru­ži­li, raz­mi­je­ni­li mi­šlje­nja, na­ša­li­li se, ana­li­zi­ra­li po­li­ti­ku i utak­mi­ce. Kraj­nje je to ro­man­ti­čar­ski pri­stup, drag i sim­pa­ti­čan, ko­ji ra­ču­na na čo­vje­ka ko­ji je dru­štve­no bi­će. Je­ste da ži­vi­mo u dru­štvu, ali da smo dru­štve­ni i ni­smo. Raz­go­vor je odav­no za­mr­la ka­te­go­ri­ja, raz­mje­na mi­šlje­nja ne po­sto­ji, a ako išta ovaj ži­vot či­ni la­god­nim, on­da je to na­še be­ne­vo­lent­no pri­sta­ja­nje na jed­no­u­mlje sva­ke vr­ste, pa što nam na­re­de mi ra­do i ra­di­mo. Ina­če, ovaj se ugo­sti­telj­ski obje­kat po­zi­ci­o­ni­rao ta­man ta­mo gdje bi bi­lo za oče­ki­va­ti da će rad­nič­ka kla­sa, po­šte­na in­te­li­gen­ci­ja i ono što se od mi­lja još uvi­jek zo­ve sred­nji sloj ma­lo na­vra­ti­ti na po­vrat­ku s po­sla ku­ći.
Da su sa­mo ova dva svi­je­tla pri­mje­ra, bi­lo bi do­volj­no za kon­sta­ta­ci­ju ka­ko nam je zdrav ka­fan­ski ži­vot bu­kval­no i li­te­rar­no mr­tav. A bo­ljeg in­di­ka­to­ra po­sve­ma­šnjeg ja­da i če­me­ra za­pra­vo i ne­ma, po­go­to­vo ne u ze­mlji ko­ja se ne­kad di­či­la svo­jim ka­fan­skim igra­či­ma, pje­sni­ci­ma, umjet­ni­ci­ma, ori­đi­na­li­ma, in­te­lek­tu­al­ci­ma, po­li­ti­ča­ri­ma, ko­ji su i ta­ko zna­li pri­ći bli­že se­bi i dru­gi­ma. Sva­ki se euro pre­vr­će sto­put u dže­pu, sva­ka ide­ja pre­i­spi­ta sto pu­ta u gla­vi, sva­ka re­če­ni­ca u se­bi sto­put po­no­vi ta­man da vi­še ne vri­je­di ni­šta ni euro, ni ide­ja ni ri­ječ kad se ko­nač­no po­ka­že, iz­rek­ne. 
A kad je ta­ko, on­da ne­ma ni one kri­tič­ne ma­se ko­ja će od­o­zdo, iz ba­ze sig­na­li­zi­ra­ti mu­dro­me vođ­stvu je­su li im po­te­zi što ih vu­ku va­lja­ni, ili pot­pu­no ne­va­lja­ni. Ne­ma ono­ga ko će bi­ti ko­rek­tiv br­lja­voj dru­ži­ni ko­ja ono što ni­je od­ra­di­la to­kom pu­ber­te­ta sa­da na­dok­na­đu­je kan­ce­la­ri­ja­ma s ka­da­ma, sku­pim auto­mo­bi­li­ma i atrak­tiv­nim se­kre­ta­ri­ca­ma. 
Što god da nam se ovo do­ga­đa, zva­li mi to li­be­ral­nim ka­pi­ta­li­zmom ili dru­ga­či­je, uspje­lo mu je da nas otu­đi i na­u­či da je dru­že­nje štet­no. Po­vra­tak u ka­fa­ne, ali one pra­ve, ne u ove ki­ča­ste ka­fi­će bio bi za­to naj­bo­lji znak opo­rav­ka. No, ka­ko smo od tog opo­rav­ka mi­lja­ma da­le­ko, kad vi­še ni knji­ga ne vri­je­di ka­fe, on­da nam se va­lja ra­do­va­ti do­brim vi­je­sti­ma iz bi­je­lo­ga svi­je­ta. U Lon­do­nu ta­ko po­sto­ji re­sto­ran u ko­jem slu­že sa­mo hra­nu iz kon­zer­ve. Re­sto­ran je, da ne bi bi­lo za­bu­ne, u elit­nom kvar­tu, a je­di­no što vas tu mo­že di­je­li­ti od dru­gih je eks­tra sa­la­ta ko­ju vam, ako baš ho­će­te, sta­ve uz kon­zer­vu. Tu su svi isti, ku­sa­li sar­di­nu ‘’Po­sti­ra’’, pa­sulj cr­ve­ni ili me­sni na­re­zak. Rav­no­prav­nost, de­mo­kra­ti­ja, tran­spa­rent­nost, sve je tu. Otvo­re­nje slič­nog objek­ta kod nas se s ne­str­plje­njem če­ka. Jer, bu­de­mo li ku­sa­li iz slič­nih šo­lji­ca, mo­žda se dr­zne­mo pa za­poč­ne­mo raz­go­vor, a on­da iz raz­go­vo­ra mo­žda pro­i­za­đe sve­ga, za­što ne i re­al­ne ocje­ne tog pre­sud­nog pred­sto­je­ćeg gla­sa­nja. Uz­dra­vlje!