piše: vuk vuković


Odje­ća ni­je pro­sti na­sta­vak ti­je­la, ona je samȏ ra­zu­mi­je­va­nje ti­je­la, jed­no od umi­je­ća na ko­je se ti­je­lo do­ga­đa iz­van se­be. Me­đu­tim, post­do­ba je pro­sto pre­ma ti­je­lu (ti­je­lo je sve ma­nje eks­pli­cit­no!), i sve što či­ni ni­je dru­go do pri­bli­ža­va­nje ko­je pro­la­zi kroz ti­je­lo: sport­ski, mu­zič­ki, per­for­ma­tiv­no. Ta­ko ra­stu afe­re u spor­tu (kao, iz­me­đu osta­log, i afe­re u me­di­ci­ni), naj­no­vi­je se po­ve­zu­ju sa ru­skim spor­ti­sti­ma, ko­ji oči­gled­no osje­ća­ju re­pre­si­ju isu­vi­še po­li­ti­zo­va­ne Olim­pi­ja­de.
Este­ti­ka od­bi­ja da se ma­te­ri­ja­li­zu­je, po­vla­če­ći se u ne­do­dir­lji­vost te­o­ri­je. Tra­ga­ju­ći umjet­nost iza dje­la, este­ti­ka je kraj­nje ne­pri­stu­pač­na, njen ge­nij se ne po­du­da­ra sa re­al­no­šću. Ta­kva estet­ska stvar, ni­je pred­o­dre­đe­na za isu­vi­še tje­le­snu umjet­nost.
Mod­ni an­gan­žman (pod kru­nom za­sta­klje­ne Evro­pe) ne­u­tra­li­še sek­su­al­nu ener­gi­ju, u pr­vom re­du sce­nom ko­ja po­bu­đu­je lje­po­tu otu­đe­no­sti. Po­sto­ji ono iz­van-ti­je­le­sno što mo­da sve vi­še pri­sva­ja u svoj pro­gram. Njen ide­al bi bio – teh­nič­ki lo­ok, me­ha­nič­ki staj­ling! Ra­za­ra­ju­ći osje­tlji­vost ukra­sa, sva­ki iz­raz ko­ji ni­je ko­zme­ti­ka­ci­ja bi­je­le, tim pri­je mo­da dje­lu­je kao po­ja­va bez spo­lja­šno­sti. Mo­del, su­štin­ski gle­da­no, ne mo­že bi­ti za­vo­dljiv, za­lo­žen za ide­ju iz­ra­ču­na­te pra­zni­ne, to je ap­strak­ci­ja bo­ja i kom­bi­na­ci­ja ko­je ne pra­te lo­gi­ku uku­sa i me­sa.
Bli­ska ze­le­noj is­hra­ni u ko­joj je sve is­po­šće­no do po­to­nje ka­lo­ri­je (to je­ste osvi­je­šće­na hra­na, ona ko­ja je je­din­stve­ni skup bio-mul­ti­pli­ka­ci­ja), mo­da ocr­ta­va gra­ni­cu u či­ji po­sjed ti­je­lo ne mo­že stu­pi­ti. U tom smi­slu, pod­vrg­nu­ti ovom eks­pe­ri­men­tu bilj­nih me­di­ka­me­na­ta, šum­skih kap­su­la, va­zdu­šno pro­re­đe­nih vodȃ i fa­ta­mor­gan­skih od­no­sa, od­vi­ka­va­mo se od ti­je­la uz po­moć jed­ne re­flek­siv­ne mo­de.
Ra­zu­mi­je­mo: ti­je­lo već sad pri­pa­da pro­šlo­sti! Ono što, da­kle, ne mo­že bi­ti sa­stav­ni dio mo­de, je­ste, sva­ka­ko, ti­je­lo. Te­a­tar je re­al­ni­ji od re­al­nog (i još – te­a­tar je so re­al­nog), to je pre­na­gla­še­na re­al­nost iz­gu­blje­na u se­bi, kao što je mo­da na­gla­sak na ne­sta­nak ti­je­la. (Po­sta­vi­mo stva­ri ova­ko: te­a­tar sto­ji is­pred re­al­no­sti, isto kao što mo­da po­sto­ji bez ti­je­la. Sli­je­pa pre­ma se­bi, re­al­nost tu­ma­ra kroz te­a­tar; mo­da, pri­ka­za­na bez ti­je­la, op­či­nja­va sa­mom mo­guć­no­šću da se mo­že bi­ti pri­vla­čan iako se do­ga­đa­mo iz­van se­be. Kod mo­de ne­ma de­ta­lja, ri­ječ je o či­sti­ni ko­ja ma­ni­fe­stu­je moć u nje­noj ima­gi­na­ci­ji.)
Vir­tu­al­no je svu­gdje jer ni­je ni­gdje, što je sud­bi­na ovog ti­je­la ko­je vi­še ne pu­tu­je, da bi se pu­to­va­lo kroz nje­ga. Još uvi­jek si­rov i or­gan­ski, per­for­mans je di­valj, ri­tu­a­lan, is­klju­čiv, na­bi­jen pri­mi­tiv­nim zo­vom ero­ti­ke, ne za­do­vo­lja­va za­vo­đe­nje ko­je se do­ga­đa u te­o­ri­ji, nje­gu­ju­ći stro­gu ap­strakt­nost ko­ju ni­je mo­gu­će na­jed­nom iz­lo­ži­ti.
Tač­nost mo­de, na­pro­sto je ne­u­mo­lji­va, bu­du­ći da je iz se­be is­tre­bi­la i naj­ma­nji pri­zvuk jed­no­stav­no­sti, le­žer­no­sti, pa i pre­po­zna­tlji­vo­sti. Mo­da je sve vi­še kognitivna! Ne­pri­la­go­dlji­va, mo­da je naj­ma­nje mo­der­na, jer je mo­der­na, tra­gič­no, re­zul­tat isto­ri­je. Iz­van to­ko­va, mi­sli­mo je kao pre­sa­đi­va­nje či­ste eg­zakt­no­sti, a ne ne­što što do­pu­nja­va stva­ri u jed­nom iz­la­ga­nju.
Ako mo­da u svom pro­gra­mu ne­što ne­gi­ra, on­da je to raz­mno­ža­va­nje... Uvi­jek već za este­ti­ku mi­nu­sa, mo­da je druk­či­ja vi­zi­ja bu­duć­no­sti u ko­joj će po­sto­ja­ti sa­mo ovje­re­ni mo­de­li. Ti­je­lo kao pro­iz­vo­đač otpada, za­i­sta ni­je eko­no­mič­no; po­sta­ju­ći sve ma­nje ze­mlja­na (kao plod pro­gra­ma i sig­nal pre­no­sa), mo­da je trans-sup­stan­ci­jal­na. Ona ni­šta ne po­kri­va, kao što ni­šta i ne ot­kri­va, upu­će­na na sa­mu se­be, osta­je bit­no unu­tra­šnji do­ga­đaj.
Mo­du u nje­nom be­žič­nom rješenju uni­for­mi­sa­no­sti, kro­ji ide­ja isto­pol­no­sti; tek kad raz­li­ka iš­če­zne, ge­o­me­tri­ja ču­la bi­će ri­go­ro­zno sve­de­na, ope­ra­tiv­na, jed­no­lič­na.
Sve od bi­je­le i/ili cr­ne, ato­nal­no, izo­lo­va­no, jest a-ge­net­ska mo­da, klon, pro­te­za. To je, da, – me­di­ci­na mo­de, njen uzo­rak ko­ji na­ja­vlju­je: sa­mo ono što se ne­sme­ta­no po­na­vlja, je­ste mo­da ko­ja će baš po­put pri­ro­de bi­ti gra­ni­ca iz­van ko­je se ne mo­že dru­gdje. Jed­na­ko to­me, pro­gra­mi­ra­nje men­ta­li­te­ta stvar je mo­de.
Mo­da se ne ob­ja­vlju­je spo­lja­šno­sti, šta­vi­še, ona je za nju ne­raz­lu­či­va. Spo­lja­šnost je bez­lič­na sve do onog tre­nut­ka kad je presijeca mo­da, to jest, an­ti-de­talj. Taj an­ti-de­talj upra­vo je po­stav­ka iz­vr­nu­te lo­gi­ke, ko­ja je ni­šta ma­nje jed­na­ko za­vo­dlji­va; mo­da je ta­ko, u jed­nom du­bljem smi­slu, este­ti­ka što po­ni­šta­va per­cep­ci­ju osta­vlja­ju­ći je bez pred­me­ta su­sre­ta.
Pop-art nas je za­veo svo­jim kvan­ti­te­tom, mo­da, pak, svo­jim kva­li­ta­tiv­nim ne-iz­u­zet­kom.