autor: jakob augstein


Ako bi­smo jed­nom ri­ječ­ju mo­ra­li da opi­še­mo naš svi­jet to bi bi­la ri­ječ – pre­op­te­re­će­nost. Pre­vi­še sve­ga. Pre­vi­še in­for­ma­ci­ja isto­vre­me­no. Pre­vi­še pro­ti­vr­ječ­no­sti. Pre­vi­še za­htje­va. Ba­ton ruž, Ni­ca, Is­tan­bul, Virc­burg, Min­hen. Sve se de­ša­va isto­vre­me­no. Sve iz­i­sku­je sa­o­sje­ća­nje, raz­mi­šlja­nje, od­luč­nost i – pa­žnju. Pre­vi­še. Ali stvar­nost ne zna za mi­lost. Mo­ra­mo na to da se na­vik­ne­mo. Kao što se čo­vjek ko­ji do­la­zi sa se­la na­vi­ka­va na grad­sku bu­ku. Sa sa­mo jed­nom raz­li­kom: za nas ne­ma po­vrat­ka na se­lo.
U SAD po­li­ci­ja ubi­ja Afro­a­me­ri­kan­ce. Go­vo­ri­mo o po­li­cij­skom na­si­lju i ra­si­zmu. On­da Afro­a­me­ri­kan­ci ubi­ja­ju po­li­caj­ce. Re­a­gu­je­mo na to i ras­pra­vlja­mo o opa­sno­sti­ma ko­je vre­ba­ju u dru­štvu ko­je se ras­pa­da. U Ni­ci čo­vjek ka­mi­o­nom ubi­je vi­še od 80 lju­di. Na­šu pa­žnju po­no­vo usmje­ra­va­mo ka Evro­pi i bri­ne­mo zbog islam­skog te­ro­ri­zma. U Virc­bur­gu je­dan se­dam­na­e­sto­go­di­šnjak, iz­bje­gli­ca iz Av­ga­ni­sta­na, na­pa­da put­ni­ke u vo­zu i ubi­ju ga. Ras­pra­vlja­mo o raz­li­ka­ma iz­me­đu te­ro­ri­zma i po­stu­pa­ka po­re­me­će­ne oso­be, o iz­bje­glič­koj po­li­ti­ci i tvi­tu Re­na­te Künast. A tu je još i Tur­ska, dr­žav­ni udar, pa pro­tiv­u­dar. A sa­da i Min­hen. I ju­tro? A gdje je kraj?
Ima­mo no­vo ra­ču­na­nje vre­me­na. Pr­vu br­zu go­di­nu smo ima­li pri­je sa­mo pet go­di­na. Bi­la je to 2011. Sje­ća li se to­ga još ne­ko? Od­la­zak zbog pla­gi­ja­ta nje­mač­kog mi­ni­stra od­bra­ne Gu­ten­ber­ga, re­vo­lu­ci­je u Egip­tu i Li­bi­ji, ma­sa­kr An­der­sa Be­hrin­ga Brej­vi­ka, cu­na­mi u Ja­pa­nu i ka­ta­stro­fa u Fu­ku­ši­mi, te nje­mač­ko od­u­sta­ja­nje od atom­ske ener­gi­je. Sve se to od­i­gra­lo u sa­mo jed­noj go­di­ni, a da­nas nam se či­ni kao ljet­nji pro­gram. Ali nas osje­ćaj pre­op­te­re­će­no­sti još od ta­da ne na­pu­šta.
Ni­ko ne­ma to­li­ki ra­spon pa­žnje i to­li­ko sa­o­sje­ća­nja ko­li­ko nam je da­nas po­treb­no. Sa­o­sje­ća­nje ni­je ne­is­crp­no. Po­treb­no je vri­je­me da se ono ob­no­vi. Pot­pu­no emo­ci­o­nal­no pra­žnje­nje sli­je­de emo­ci­o­nal­na is­cr­plje­nost i rav­no­du­šnost. I uža­snu­tost, mo­žda i sram zbog nas sa­mih.
Sve se ubr­za­va. Ta­kva tvrd­nja iz­ne­se­na u eri br­zog ži­vo­ta sa­ma po se­bi dje­lu­je be­smi­sle­no. Ali je ona tač­na. Br­zi­na se po­ve­ća­va i gu­bi se kon­tro­la. Na grč­kom je ‘’kyber­ne­tes’’ oso­ba ko­ja upra­vlja, ko­ja se sta­ra da osta­ne na kur­su. Ki­ber­ne­ti­ka je na­u­ka o upra­vlja­nju si­ste­mi­ma. Na­ša stvar­nost je ki­ber­net­ska ka­ta­stro­fa. Na­ša spo­sob­nost da za­dr­ži­mo pra­vac opa­da sa ubr­za­njem tem­pa ko­ji nam je na­met­nut. Koč­ni­ce ni­su ot­ka­za­le, jer ih ni ne­ma. Van­red­no sta­nje je na­še nor­mal­no sta­nje.
S ubr­za­njem ra­ste i strah. Ni­je slu­čaj­no što se isto­vre­me­no ši­re te­ro­ri­zam i po­pu­li­zam. Oba fe­no­me­na ži­ve od stra­ha. Strah je naj­ve­ća pri­jet­nja ci­vi­li­za­ci­ji, a nje­go­va kon­tro­la je naj­ve­će do­stig­nu­će ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je. Ali ne­ko ko se već bo­ji, zna da je to la­ko re­ći.
Ži­vje­ti da­nas ni­je ni­ma­lo la­ko. Svje­sni smo da glo­ba­li­za­ci­ja i in­ter­net ne­će ne­sta­ti. Haj­de da se pri­la­go­di­mo, da na­u­či­mo. Tre­nut­no mo­že do­sta to­ga da se na­u­či o dru­štvu i lju­di­ma. Slu­ti­mo da je Hel­mut Šmit bio u pra­vu ka­da je još 1997. na­pi­sao: “Bez bri­ge o gra­đan­skim vri­jed­no­sti­ma na­še dru­štvo će po­sta­ti po­li­tič­ki pli­jen raz­li­či­tih in­te­re­sa”. To je, s ob­zi­rom na raz­je­di­nje­na za­pad­na dru­štva, bla­go re­če­no. Sa­vez je kr­hak, jer bli­je­di ono što nas je po­ve­zi­va­lo.
Za­što je to ta­ko? Mo­žda za­to što je i de­mo­kra­ti­ja smrt­na. Ako ona ne is­pu­ni svo­ja obe­ća­nja, za­mi­je­ni­će je ne­što dru­go. Za­pad ni­ka­da ni­je obe­ća­vao jed­na­kost. Ali prav­du je­ste. Lju­di su pre­va­re­ni. U fi­lo­zo­fi­ji po­zna­je­mo “pri­rod­ni po­gre­šan za­klju­čak”: sa­mo to da ne­što po­sto­ji ne zna­či i da je ono do­bro. Ali po­sto­ji i mo­ral­ni po­gre­šan za­klju­čak: sa­ma či­nje­ni­ca da mi ne­ku oso­bi­nu sma­tra­mo po­zi­tiv­nom, ne zna­či da je ona pri­rod­na. Mo­žda je po­gre­šan mo­ral­ni za­klju­čak vje­ra da svi lju­di že­le da bu­du ra­zum­ne i do­bre de­mo­kra­te. Mo­žda ima pri­li­čan broj onih ko­ji že­le da bu­du ni­ko­go­vi­ći.
Fi­lo­zof i biv­ši bri­tan­ski ve­li­ki ra­bin Džo­na­tan Saks pod­sje­tio nas je jed­nom da op­ti­mi­zam i na­da ni­su isto. Op­ti­mi­zam je vje­ra da će bi­ti bo­lje. Na­da je vje­ra da će­mo za­jed­no uči­ni­ti sve da bu­de bo­lje. Op­ti­mi­zam je pa­siv­na, a na­da ak­tiv­na vr­li­na. “Ne mo­ra­te bi­ti hra­bri da bi­ste bi­li op­ti­mi­sta”, re­kao je Saks, “ali vam je po­treb­no pu­no hra­bro­sti da bi­ste se na­da­li”.
Pre­veo
Mi­ro­slav Mar­ko­vić
pe­šča­nik.net