Pi­še: Če­do­mir An­tić


Hr­vat­ski sud je re­ha­bi­li­to­vao kar­di­na­la Aloj­zi­ja Ste­pin­ca. Jed­ni su pro­tu­ma­či­li ovu pre­su­du kao re­vi­zi­ju isto­ri­je, dru­gi kao do­pri­nos ka­no­ni­za­ci­ji vjer­skog ve­li­ko­do­stoj­ni­ka ko­ga je pa­pa pri­je go­to­vo dvi­je de­ce­ni­je pro­gla­sio bla­že­nim. Mi, Sr­bi, ima­mo i tre­će tu­ma­če­nje, ko­je is­ti­ču ne­ki me­đu na­šim gra­đa­ni­ma. Oni ka­žu da je lo­gič­no da po­sle Slo­bo­da­na Mi­ha­i­lo­vi­ća i ge­ne­ra­la Mi­ha­i­lo­vi­ća bu­du re­ha­bi­li­to­va­ni kar­di­nal Ste­pi­nac, a po­tom i An­te Pa­ve­lić i, ra­zu­mi­je se, Hi­tler.
Re­ha­bi­li­ta­ci­ja Ste­pin­ca ne mo­že se po­re­di­ti sa re­ha­bi­li­ta­ci­jom ge­ne­ra­la Mi­ha­i­lo­vi­ća. Ste­pi­nac je bio po­gla­var cr­kve u jed­nom na­ro­du ko­ji je li­stom stao uz re­žim od­go­vo­ran za ge­no­cid nad Sr­bi­ma, Je­vre­ji­ma i Ro­mi­ma. Bez ka­to­lič­ke cr­kve ne bi bi­lo Pa­ve­li­će­vog re­ži­ma. Ste­pi­nac je taj re­žim po­dr­žao i ostao mu je odan. Da... On ni­je di­rekt­no uče­stvo­vao u ge­no­ci­du, ali ni­je ni ustao pro­tiv nje­ga, on je kri­ti­ko­vao na­si­lja, ali tek ka­da su mu Njem­ci ubi­li ro­đe­nog bra­ta. Isti­na je, on je spa­sa­vao – ali taj­no, lič­nom in­ter­ven­ci­jom. Ta­ko­đe, ako ni­je ba­cio pro­klet­stvo na pa­kle­ni usta­ški re­žim, mo­gao je da iz­op­šti sto­ti­nak uko­lji­ca me­đu fra­tri­ma i sve­šte­ni­ci­ma ko­ji­ma je bio nad­re­đen. Ni­ka­da to ni­je uči­nio. U kraj­njoj li­ni­ji, Ste­pi­nac sim­bo­li­zu­je jed­no vri­je­me i cr­kvu ko­ja je po­mo­gla Pa­ve­li­ću i nje­go­vim do­glav­ni­ci­ma, je­di­nim Hi­tle­ro­vim sa­ve­zni­ci­ma ko­ji ga ni­su iz­da­li, da po­bjeg­nu u ino­stran­stvo.
Me­ne je iz­ne­na­di­la re­ha­bi­li­ta­ci­ja Aloj­zi­ja Ste­pin­ca. Ne sam čin, ne­go vri­je­me ka­da je on iz­vr­šen. Ne­sum­nji­vo je da po­sto­ji slič­nost me­đu svi­ma ko­ji­ma su če­tr­de­se­tih godi­na su­di­li ko­mu­ni­sti – to su bi­la ne­po­šte­na su­đe­nja. Tuđ­man je bio na vla­sti sko­ro de­set go­di­na. Nje­go­vi na­sled­ni­ci – ra­zum­ni Sa­na­der, za­gri­že­na Ja­dran­ka Ko­sor i za­tu­ca­ni Ka­ra­mar­ko – ni­su bi­li na vla­sti da svje­do­če o re­ha­bi­li­ta­ci­ji oso­be ko­ja sim­bo­li­zu­je hr­vat­stvo i an­ti­ko­mu­ni­zam dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka?! „Ra­zum­nu“ i „is­prav­nu“ stra­nu Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske, ko­ja se hr­vat­skom na­ro­du ve­ćin­ski ni­je smu­či­la ni za­hva­lju­ju­ći Ar­tu­ko­vi­ću, Lu­bur­ću, Vrn­ba­nu, ni Ste­pin­če­vom pod­re­đe­nom ko­le­gi fra Sa­ta­ni... Za raz­li­ku od Sr­ba, Hr­va­ti su mno­go do­bi­li od ko­mu­ni­zma. Ne­ki me­đu nji­ma su te­ško stra­da­li, ali na­ci­ja je od Sta­lji­na i Ti­ta do­bi­la da­le­ko vi­še ne­go od Hi­tle­ra i Pa­ve­li­ća. Sr­bi ni­su do­bi­li ni­šta. Ja­sno im je re­če­no da Ju­go­sla­vi­ja ni­je nji­ho­va, od­u­ze­te su im ze­mlje i pra­va, na­met­nu­ta kri­vi­ca ko­ja se ne dâ po­re­di­ti sa tu­ma­če­njem kri­vi­ce usta­ša... Pa, ipak, hr­vat­ske eli­te pri­hva­ti­le su na­sle­đe ko­mu­ni­zma bez ža­ra ko­jim ga se dr­že srp­ske. Upr­kos ne­ga­tiv­nom jav­nom od­no­su pre­ma ko­mu­ni­zmu, iz ne­kih raz­lo­ga ni­su žu­ri­le da po­ni­šte pre­su­du Ste­pin­cu.
Za­ni­mlji­vi su i mo­ti­vi sa­vre­me­ne Hr­vat­ske. Bi­lo bi lo­gič­no da vre­me­nom, po­sle niz po­bje­da ko­je je sa­ma, ali i uz po­moć SAD i SR Nje­mač­ke po­sti­gla, nje­no dru­štvo po­sta­ne sve ma­nje i ma­nje ra­di­kal­no. To, me­đu­tim, ne sa­mo da ni­je slu­čaj, već po­sle stu­pa­nja Re­pu­bi­ke Hr­vat­ske u EU sre­di­nom 2013. za­po­či­nje nje­na ra­di­ka­li­za­ci­ja. Do­volj­no je sa­mo pre­bro­ja­ti do­ga­đa­je iz pro­te­klih mje­se­ci: pr­vi boj­kot Sr­ba i Je­vre­ja zva­nič­nog obi­lje­ža­va­nja go­di­šnji­ce pro­bo­ja ja­se­no­vač­kih lo­go­ra­ša, ne­ko­li­ko blo­ka­da in­te­gra­ci­ja Sr­bi­je u EU, za­tva­ra­nje gra­ni­ca, pro­gon ći­ri­lić­nog pi­sma, ver­bal­ni su­ko­bi dvi­je vla­de, raz­mje­ne pro­test­nih no­ta...
Hr­vat­ska dr­ža­va ima­la je je­din­stve­nu pri­li­ku da se pro­te­klih go­di­na odvo­ji od jed­nog vre­me­na i na­ra­ti­va. Da poč­ne da rje­ša­va unu­tra­šnje pro­ble­me, umje­sto da ih iz­vo­zi... Umje­sto što ži­vi na lo­vo­ri­ka­ma je­di­nog ra­ta ko­ji je do­bi­la pod svo­jim ime­nom i u sta­tu­su ne­za­vi­sne dr­ža­ve – ma­da uz ne­se­bič­nu i ogrom­nu po­moć naj­ve­ćih si­la svi­je­ta i uz ne­u­tral­no dr­ža­nje Sr­bi­je i Cr­ne Go­re - ona bi tre­ba­lo da ko­nač­no, na­o­ru­ža­na svim pred­no­sti­ma ko­je ima po­sle 1945. go­di­ne, hra­bro po­đe pu­tem bu­duć­no­sti. Hr­vat­ske eli­te su oda­bra­le da to ne uči­ne.
Sr­bi­ji i nje­nim eli­ta­ma osta­je da ra­ci­o­na­li­zu­ju ova pi­ta­nja i po­seb­no ulo­gu Ste­pin­ca. Ste­pi­nac ni­je sa­mo hr­vat­ski fe­no­men. Naj­ve­ća vjer­ska za­jed­ni­ca u isto­ri­ji ljud­skog ro­da – Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva - ni­je ka­no­ni­zo­va­la sa­mo jed­nog pa­pu ko­ji je to­kom pro­te­klih vje­ko­va sje­dio na pre­sto­lu Sv. Pe­tra. Ri­ječ je o Pi­ju Dva­na­e­stom, Ste­pin­če­vom sa­vre­me­ni­ku. Ipak, Va­ti­kan in­si­sti­ra na ka­no­ni­za­ci­ji Ste­pin­ca.
Od Sr­bi­je oče­ku­ju da zva­nič­no pri­mi pa­pu. Ka­ko da ga pri­mi­mo? Da li je osu­dio usta­ški re­žim, raš­či­nio, ma­kar post­hum­no, za­re­đe­ne uče­sni­ke u ge­no­ci­du? Pa­pa Jo­van Pa­vle Dru­gi bio je u Ba­nja­lu­ci, ali ni­je po­sje­tio Dra­ku­li­će, Mo­ti­ke... Zar ni­je sa­da­šnji pa­pa Fra­nja, dok je bio kar­di­nal, pri­mio raš­či­nje­nog ras­kol­ni­ka Mi­ra­ša De­de­i­ća? NA­TO ak­ti­vi­sti, evro­u­ni­ja­te i osta­li ka­žu nam da to ni­je va­žno... Da je pa­pa šef dr­ža­ve, da osta­vi­mo zlo­či­ne i cr­kvu pro­šlo­sti... Ipak, to­kom pro­te­klih dva­de­set go­di­na Sr­bi­ja ni­je ta ko­ja otva­ra sta­re te­me. Ne po­re­di Sr­bi­ja an­ti­fa­ši­ste i fa­ši­ste, već se od nas oče­ku­je da za na­ci­stu pro­gla­si­mo ono­ga ko je rat pro­veo u šu­mi i 1943. u Sr­bi­ji iz­vr­šio vi­še di­ver­zi­ja i na­pa­da na Njem­ce od par­ti­za­na... Ni­je Sr­bi­ja pla­ća­la ho­li­vud­ski film u ko­me je an­ti­fa­ši­zam ma­đa­r­skog kar­di­na­la Mind­sen­ti­ja sta­vljen u slu­žbu re­ha­bi­­li­ta­ci­je Ste­pin­ca (glu­mi nje­gov prak­tič­ni dvoj­nik sir Alek Gi­nis – pr­vi Obi van Ke­no­bi iz „Ra­to­va zvi­je­zda‘‘), ni­ti je pra­vo­slav­ni po­sla­nik u bri­tan­skom par­la­men­tu tvr­dio da je ne­ko ko je po­zdra­vio Hi­tle­ro­vu tvore­vi­nu bio an­ti­fa­ši­sta, a sve­šte­ni­ci na­ro­da ko­ji je pod­nio ge­no­cid bi­li fa­ši­sti...
Pred na­ma su te­ška vre­me­na. Bi­će još te­ža ako se ne bu­de­mo bo­ri­li za prav­du i slo­bo­du.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)