- Pi­še: Goj­ko Pe­ro­vić

U ovim da­ni­ma Apo­stol­skog po­sta, i oče­ki­a­va­nja sla­ve Sa­bo­ra sve­tih apo­sto­la ( u na­ro­du po­zna­te kao Pe­trov­dan ), mo­že­mo se za­pi­ta­ti: za­što je Bo­ži­ja ob­ja­va Je­van­đe­lja oti­šla te­škim, slo­že­nim i pri­lič­no ne­si­gur­nim pu­tem ljud­ske pro­po­vje­di? Zbog če­ga Go­spod ni­je tu bla­gu vi­jest sa­op­štio ne­kim ja­sni­jim i ne­po­sred­ni­jim na­či­nom? Re­ci­mo, da sva­ki od nas, do­bi­je po jed­nog vi­dlji­vog an­đe­la, ko­ji će nam, bla­go­vre­me­no sa­op­šta­va­ti šta i kako tre­ba da ra­di­mo. Ili da se to de­si­lo ma­kar jed­nom, ta ne­be­ska ob­ja­va na lič­nom pla­nu, sva­ko­me od nas – ko­li­ko bi ta­da bi­lo lak­še dr­ža­ti se Bo­ga, i ne skre­ta­ti sa pra­vog pu­ta. A ova­ko, isti­na ko­ju nam je ot­krio Sve­dr­ži­telj i Tvo­rac sve­ga, onaj ko­ji je Vje­čan i Sa­vr­šen - do­stup­nost te isti­ne za­vi­si od tru­da, uvjer­lji­vo­sti, sprem­no­sti na žr­tvu, nas smrt­nih i ne­sa­vr­še­nih lju­di.
Od­go­vor na ovo lo­gič­no pi­ta­nje sto­ji u ve­zi sa drev­nom du­hov­nom mak­si­mom, da ”ne mo­žeš re­ći da vo­liš Bo­ga ko­ga ne vi­diš uko­li­ko ka­žeš da mr­ziš bra­ta ko­ga vi­diš”. Mi smo lju­di svi pred Bo­gom jed­na­ki, i sve nas Go­spod pod­jed­na­ko vo­li, bez ob­zi­ra na oči­gled­ne i ve­li­ke raz­li­ke ko­je je sta­vio me­đu na­ma. Po­sta­vio nas je u naj­ra­zli­či­ti­je okol­no­sti ( pro­stor­ne, vre­men­ske, du­hov­ne ), i pot­pu­no ne­rav­no­mjer­no ras­po­re­dio da­ro­ve i sud­bi­ne, po sa­mo Nje­mu zna­noj sla­ga­li­ci i ko­nač­nom ra­ču­nu, - ali nas sve vo­li pod­jed­na­ko, i za­po­vje­da ja­ko­me da pa­zi na sla­bo­ga, li­je­po­me da se ne pre­u­zno­si nad ru­žnim, bo­ga­to­me da po­ma­že si­ro­ma­šno­ga….itd.
U tom smi­slu, On je i svo­ju ob­ja­vu, bez ob­zi­ra na broj­ne mo­guć­no­sti ko­je je imao na ras­po­la­ga­nju, ustro­jio na na­čin ko­ji će ja­ča­ti po­vje­re­nje me­đu lju­di­ma. Na­čin ko­ji će isto­vre­me­no po­ka­zi­va­ti Nje­ga, ali i po­ve­zi­va­ti nas, me­đu­sob­no. Hri­stos se vaz­nio na ne­be­sa, a po­slao apo­sto­le, pro­ste lju­de, Ga­li­lej­ce, ri­ba­re, da je­van­đe­lje pro­po­vje­da­ju ca­re­vi­ma, fi­lo­so­fi­ma, ve­le­po­sjed­ni­ci­ma…. Još ako se sje­ti­mo ka­kva je bi­la on­da­šnja mre­ža sa­o­bra­ća­ja i ko­mu­ni­ka­ci­ja me­đu lju­di­ma, - za­da­tak je iz­gle­dao mno­go te­žak, su­vu­še kom­pli­ko­van.


Za­jed­ni­ca i otu­đe­nje

Eto, Sve­mo­gu­ći bi sa­da, i bez po­mo­ći an­đe­la, mo­gao da ”kon­tak­ti­ra” sa sva­kim od nas pu­tem fej­sbu­ka ili vaj­be­ra, i da nam ona­ko, sve po­tan­ko iz­lo­ži, i o sud­bi­ni svi­je­ta i o na­šim lič­nim per­spek­ti­va­ma i du­žno­sti­ma. Ali, zar to ne bi upu­ći­va­lo na još ve­će za­tva­ra­nje i otu­đe­nje nas - jed­nih od dru­gih? Sva­ko od nas bi imao svo­ju lič­nu du­hov­nost, u ko­joj bi ovaj dru­gi bio iz­li­šan. ”Šta ti me­ni pri­čaš, ili šta ti to ra­diš, kad se me­ni Bog ja­vio lič­no”? – go­vo­ri­li bi­smo mi jed­ni dru­gi­ma. Ova­ko, ako Jan­ko ho­će da do­đe do Bo­ga, mo­ra vje­ro­va­ti Mar­ku, a Mar­ko, opet, ako ho­će da bu­de sre­ćan i za­do­vo­ljan isti­nom do­bi­je­nom od Bo­ga, mo­ra bi­ti upo­ran da, dje­lom i ri­je­či­ma, uvje­ri još ne­kog, eto baš Jan­ka, u tu isti­nu.
To se u pa­stir­skom bo­go­slo­vlju zo­ve ”mo­tiv unu­tra­šnje neo­p­hod­no­sti”. Ako sam se su­sreo sa Bo­ži­jom isti­nom, ja – po pri­ro­di stva­ri – ne mo­gu da je dr­žim sa­mo za se­be, ne­go že­lim da je po­di­je­lim sa dru­gi­ma. Ta­ko ko­smič­ki va­žna i to­li­ko bit­na te­ma, ne mo­že bi­ti sa­mo stvar mo­je in­ti­me. Za­to, dje­lje­nje i umno­ža­va­nje Bo­ži­je ri­je­či me­đu lju­di­ma i uz po­sred­stvo lju­di, či­ni se, da je, uz sve po­te­ško­će, naj­pro­duk­tiv­ni­ji i naj­plo­do­no­sni­ji me­tod Bo­ži­je ob­ja­ve. Jed­no­stav­no, Go­spo­du je dra­go ka­da čo­vje­čan­stvo vi­di na oku­pu, u za­jed­ni­ci, a ne da gle­da usa­mlje­ni­ke odvo­je­ne po za­seb­nim so­ba­ma i odje­lje­nji­ma.


Zlo i do­bro u svi­je­tu

Upr­kos či­nje­ni­ci da je ovaj na­čin če­sto do­vo­dio do di­o­ba, ra­to­va, sek­ta­še­nja, lo­ma­ča i bo­li, i ta­ko otvo­rio ve­li­ko pi­ta­nje ”po­sto­ja­nja zla u svi­je­tu ko­ji je stvo­rio Bog”, ne tre­ba smet­nu­ti sa uma da je ne­bro­je­no vi­še lju­di, ovim na­či­nom do­bi­lo sre­ću, utje­hu i bla­go­slov. Za ne­vo­lju i ne­sre­ću se mno­go br­že i lak­še ču­je, ne­go za sva­ko­dnev­nu sre­ću i utje­hu. A i na­ša ljud­ska psi­ho­lo­gi­ja je če­sto ta­kva da nam se pri­jat­ne i sreć­ne stva­ri ne­ka­ko ”pod­ra­zu­mi­je­va­ju”, na nji­ma ne umi­je­mo da bla­go­da­ri­mo, da se Bo­gu za­hva­li­mo, - dok kod ne­pri­jat­no­sti od­mah re­a­gu­je­mo, ili se usrd­ni­je mo­li­mo Bo­gu, ili se na Nje­ga lju­ti­mo. Za ”zlo i ne­sre­ću”- od­mah pi­ta­mo – ot­kud oni tu dok sre­ću če­sto i ne pri­mje­ću­je­mo ni­ti umi­je­mo bi­ti za­hval­ni što je ima­mo.
I do­bro je, što smo upu­će­ni jed­ni na dru­ge. Ta­ko se iz­gra­đu­je­mo, ta­ko bo­lje upo­zna­je­mo sa­mi se­be. Ako ne vi­diš sop­stve­ne sla­bo­sti, mo­žda ćeš ih lak­še vi­dje­ti kod dru­gog? Pa ćeš se mo­žda za­pi­ta­ti, - da ni­je­sam i ja ta­kav? A šta bih ja ura­dio da me ovo sna­đe? I obič­no bi­va da sam ”do­bar, hra­bar i po­šten”, - sve dok ne na­i­đu lju­di, dru­gi lju­di, sa svo­jim te­ma­ma. Dok ne uđu, re­al­no, u moj ži­vot. Ta­da su svi mo­ji kva­li­te­ti na ozbilj­nom te­stu. Da vi­di­mo ka­ko će dru­gi da do­ži­ve te mo­je ”kva­li­te­te”, i ka­ko će ko­nač­no mo­ja sa­vjest, da od­re­a­gu­je, na ne­ku si­tu­a­ci­ju, ru­žnu ri­ječ, li­je­pu ri­ječ… ko­ju do­bi­je­mo od dru­gih.
Još ako nam se dru­gi obra­ti za po­moć i po­dr­šku? Sva­ka­ko je ja­sno da ovaj ži­vot ne mo­že­mo pro­ve­sti kao za­tvo­re­ne mo­na­de, kao bi­ća ko­jih se ne do­ti­če ži­vot lju­di oko nas. A još je bo­lje, i naj­ljep­še, ako Bo­ga, - Ono­ga ko­ga, po de­fi­ni­ci­ji, sma­tra­mo ”Ocem svih”, ”Tvor­cem sve­ga” – ako da­kle Nje­ga, kao za­jed­nič­ku vri­jed­nost, - za­jed­nič­ki pro­po­vje­da­mo, ako mu za­jed­no slu­ži­mo, ako je­dan dru­go­ga, Nji­me, tje­ši­mo, kri­je­pi­mo i ja­ča­mo.
A opet, ni­je­smo ni na ka­kvom tak­mi­če­nju pred Bo­gom. Ne ži­vi­mo je­van­đel­ski i ne tru­di­mo se oko se­be i dru­gih, - sa­mo da bi­smo do­bi­li ne­ku na­gra­du! Ne po­sto­ji ta ta­be­la, i ne­ma tog bo­do­va­nje, ko­je bi nam bi­lo šta za­ga­ran­to­va­lo u tom smi­slu. Sav du­hov­ni trud čo­vje­kov, i u vla­da­nju, i u na­da­nju, i u mo­li­tvi, - ipak, na kra­ju, vr­hu­ni u onim ri­je­či­ma: ”Ne­ka bu­de vo­lja Tvo­ja”. Mi ne ”tr­gu­je­mo” sa Go­spo­dom, pu­tem na­ših do­brih dje­la, ni­ti ga mo­že­mo odu­še­vi­ti, ni­ti uci­je­ni­ti ne­kim na­šim po­stup­kom. Sve što pred Njim či­ni­mo, - či­ni­mo sa svije­šću da je u Bo­ži­jim ru­ka­ma sud i prav­da. I ni­ko nor­ma­lan, pred Bo­gom sto­je­ći, ne mo­že kal­ku­li­sa­ti svo­jim pla­no­vi­ma. Sve što bi­smo po­že­lje­li, i ku­da bi­smo se za­pu­ti­li, tre­ba­lo bi da bu­de za­po­če­to sa onim ”ako Bog da”. Jer, mo­žda ja igram od­lič­no, mo­žda imam uti­sak da sam ne­za­mje­njiv na te­re­nu, ili na po­zi­ci­ji na ko­joj sam, - ali tre­ner, ko­ji vi­di cio te­ren, ci­je­lu eki­pu, i mo­ju i pro­tiv­nič­ku, ipak ma­lo vi­še i bo­lje zna od me­ne. A ovaj ži­vot, ka­ko god ko shva­tao pri­ču o Bo­gu, je­ste jed­na vre­va i tr­ka raz­li­či­tih ”igra­ča” ko­ji, iz ra­znih mo­ti­va, tr­če na sve stra­ne.


Apo­stol­ska slu­žba

I da se vra­ti­mo apo­sto­li­ma. Isto­rij­ski, ljud­ski gle­da­no, Cr­kvu Hri­sto­vu su ustro­ji­li Hri­sto­vi apo­sto­li. Lju­di pro­sti, jed­no­stav­ni, sa vr­lo uoč­lji­vim ma­na­ma i ogra­ni­če­nji­ma. Če­sto ko­le­blji­vi, ne­si­gur­ni, sprem­ni na sva­đu, ljut­nju i po­vre­me­no oča­ja­nje. Da, za­i­sta – to ni­je­su bi­li an­đe­li, ne­go lju­di po mno­go če­mu slič­ni na­ma. Šta njih od­li­ku­je i po če­mu ih iz­dva­ja­mo od osta­lih? Dvije stva­ri. Sa­mo i je­di­no – dvi­je stva­ri. Pr­va – su­sre­li su se sa Ži­vim Bo­gom, vi­dje­li ga, upo­zna­li ga! I dru­ga – ni­šta ih ni­je mo­glo za­u­sta­vi­ti – ni unu­tra­šnje sla­bo­sti, ni spo­lja­šnje pre­pre­ke, - da pro­po­vije­da­ju, da lju­di­ma ob­ja­ve taj svoj su­sret sa Bo­gom! Onaj ko ima te dvi­je stva­ri, - ne­po­sred­nu i ja­snu vje­ru u Bo­ga, i od­luč­nost da ni­ka­da ne od­stu­pi od Nje­ga, - taj ne tra­ži uslo­ve ni sred­sta da bi pro­po­vje­dao. Taj sti­že svu­da, i ni­šta ga ne mo­že za­u­sta­vi­ti. Ta­ko su dva­ne­sto­ri­ca, pa po­tom se­dam­de­se­to­ri­ca apo­sto­la, ve­ći­nom pro­stih ri­ba­ra ju­dej­skih, upr­kos fi­zič­kim ogra­ni­če­nji­ma i pre­pre­ka­ma, upr­kos to­me što im po­li­tič­ki si­stem ni­je bio na­klo­njen, (na­pro­tiv – bi­li su pro­ga­nja­ni pod pri­jet­njom smrt­ne ka­zne), uči­ni­li da jed­na za­tvo­re­na ju­dej­ska pri­ča (obe­ća­ni Me­si­ja, is­pu­nje­nje pro­ro­šta­va, pas­hal­no jag­nje…itd.), po­sta­ne imo­vi­na Evro­pe i ci­je­log svi­je­ta. Uči­ni­li su ti lju­di bez for­mal­nog svjet­skog obra­zo­va­nja, bez po­dr­ške nov­ca, voj­ske i cen­ta­ra mo­ći, da hri­šćan­stvo po­sta­ne lič­no uvje­re­nje ro­mej­skog ca­ra, a da taj car, ta in­sti­tu­ci­ja, po­li­tič­ka i isto­rij­ska, ne­ko­li­ko vje­ko­va po­tom, kr­sti Slo­ve­ne, i mi, biv­ši mno­go­b­o­šci, po­sta­ne­mo sudi­o­ni­ci ju­deo-hri­šćan­ske ci­vi­li­za­ci­je.
A to, pre­ve­de­no na srp­ski je­zik, ov­dje u Cr­noj Go­ri, zna­či, da su pro­sti ga­li­lej­ski ri­ba­ri, i nji­hov trud, uz Bo­ži­ju po­moć, do­ve­li do Ok­to­i­ha, Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra, Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja, spa­sov­dan­ske bit­ke na Gra­hov­cu, đur­đev­dan­skog Za­ko­ni­ka knja­za Da­ni­la, ve­li­ko­go­po­jin­ske Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re…itd.
Di­van je Bog u sve­ti­ma svo­jim, i div­ni su lju­di kad se tru­de i dje­la­ju po Bo­ži­joj vo­lji!
(Autor je rek­tor Ce­tinj­ske
bo­go­slo­vi­je)