-Pi­še: dr Mi­li­ja Mi­mo­vić

Ka­ko pri­je iz­vje­snog vre­me­na re­če je­dan moj pri­ja­telj: „U Cr­noj Go­ri se vlast mi­je­nja­la dva pu­ta – jed­nom u Pr­vom svjet­skom ra­tu i dru­gi put u ... Dru­gom svjet­skom ra­tu.“ Iako iz­re­če­na to­kom opu­šte­ne i, na mo­men­te ša­lji­ve ras­pra­ve, ova op­ser­va­ci­ja mi se ure­za­la du­bo­ko u pam­će­nje, valj­da zbog tra­gi­ko­mič­ne isti­ne ko­ju no­si u se­bi. Te 1918. jed­na kru­na je za­mi­je­nje­na dru­gom, a 1945. go­di­ne na če­lo su do­šli ko­mu­ni­sti ko­ji su, iako pre­svu­če­ni to­kom de­ve­de­se­tih u sku­plja odi­je­la, na­ža­lost, i da­nas tu.
Ovu či­nje­ni­cu bi te­ško bi­lo ob­ja­sni­ti i u ne­koj raz­vi­je­noj ze­mlji vi­so­kog stan­dar­da gra­đa­na, ali je, sva­ka­ko, to još te­že ura­di­ti u ma­loj, opljač­ka­noj, osi­ro­ma­še­noj, kri­mi­na­li­zo­va­noj i du­bo­ko po­di­je­lje­noj ze­mlji ka­kva je Cr­na Go­ra. Da mi­ste­ri­ja bu­de još ve­ća, Cr­no­gor­ci su sa­vr­še­no svje­sni ko­me da­ju po­dr­šku i do­bro zna­ju da je i osi­ro­ma­še­na i opljač­ka­na, i du­bo­ko po­di­je­lje­na i kri­mi­na­li­zo­va­na baš od onih ko­ji­ma su, od iz­bo­ra do iz­bo­ra, po­kla­nja­li ve­ćin­sko po­vje­re­nje, bez ob­zi­ra na sve oprav­da­ne pri­mjed­be opo­zi­ci­je i na sve ma­ri­fe­tlu­ke, pre­va­re i zlo­u­po­tre­be od stra­ne vla­da­ju­će ve­ći­ne ko­jih smo se na­gle­da­li to­kom iz­bo­ra u po­sled­njih tri­de­se­tak go­di­na. Za­to će­te da­nas te­ško na­ći ne­kog ko će vas mir­no po­gle­da­ti u oči i re­ći: „Da, ja gla­sam DPS“.
Pa za­što on­da gla­sa­ju i da li će cr­no­gor­sko dru­štvo ika­da pri­hva­ti­ti de­mo­kra­ti­ju kao pu­to­kaz do bo­ljeg, po­šte­ni­jeg i mo­der­ni­jeg dru­štva?
Ko­li­ko smo sa­mo pu­ta ču­li od opo­zi­ci­o­nih bi­ra­ča, pa čak i od opo­zi­ci­o­nih čel­ni­ka da „ne­ma go­reg na­ro­da na svi­je­tu“ ili da „ovaj na­rod i ne za­slu­žu­je bo­lju vlast od ove“, ali da li je to za­i­sta ta­ko?! Kad ovo ka­žem, ne mi­slim na one lju­de ko­ji svo­jom po­dr­škom i an­ga­žma­nom u DPS-u ču­va­ju ne­za­slu­že­no ste­če­ne pri­vi­le­gi­je u svim seg­men­ti­ma na­šeg dru­štva, od pro­svje­te i zdrav­stva do kul­tu­re, bi­zni­sa i spor­ta. Kad ovo ka­žem, ne mi­slim na one lju­de ko­ji za sen­dvič i 300 eura mje­seč­no vi­se po­red kom­pju­te­ra i pi­šu ko­men­ta­re po in­te­r­net por­ta­li­ma i dru­štve­nim mre­ža­ma ili obi­la­ze rod­bi­nu i kom­ši­luk da­ju­ći la­žna obe­ća­nja da će im se opro­sti­ti na­go­mi­la­ni ra­ču­ni za stru­ju ili za­po­sli­ti ne­ko iz po­ro­di­ce. Ne mi­slim ni na one ko­ji „pe­ru“ svo­ju kri­mi­nal­nu pro­šlost oba­vlja­ju­ći pr­lja­ve po­slo­ve kad i ka­ko im se na­re­di, ni­ti na one ko­ji svoj glas pro­da­ju za 20 do 50 eura, vre­ću bra­šna ili dva me­tra dr­va. Za sve njih će se po­bri­nu­ti in­sti­tu­ci­je si­ste­ma ka­da za to do­đe vri­je­me. Ov­dje mi­slim na one lju­de ko­ji, si­gu­ran sam, pred­sta­vlja­ju ve­ći­nu u gla­sač­kom ti­je­lu DPS-a, a ko­ji kroz po­dr­šku toj stran­ci tra­že na­čin da pre­ži­ve ova te­ška vre­me­na i obez­bi­je­de svo­jim po­ro­di­ca­ma ka­kvu-ta­kvu eg­zi­sten­ci­ju i si­gur­nost. Du­bo­ko po­sti­đe­ni zbog ne­mo­ći da pre­u­zmu kon­tro­lu nad sop­stve­nim ži­vo­tom uvi­jek će vam ner­vo­zno re­ći da „ne gla­sa­ju ni za ko­ga“ i „da su svi isti“ ili će jed­no­stav­no pre­ću­ta­ti sva­ko va­še na­sto­ja­nje da ih uvu­če­te u pri­ču o po­li­ti­ci. Iza ta­kvih lju­di se uvi­jek kri­je ne­ko „di­je­te ko­je ra­di u Op­šti­ni, po­li­ci­ji ili Vo­do­vo­du“, ne­ko „obe­ća­no rad­no mje­sto“ na ko­je če­ka već de­se­tak go­di­na, ne­ki „čet­ni­ci ko­ji će mu sju­tra za­ku­ca­ti na vra­ta“, ne­ki put ko­ji „sa­mo što ni­su as­fal­ti­ra­li“, a ko­ji će po­ve­za­ti nje­go­vo se­lo sa svi­je­tom, ne­ki „ot­kup sto­ke“ ko­ji me­sne in­du­stri­je nu­de sa­mo po­li­tič­ki po­dob­nim se­lja­ci­ma, ne­ka „fa­bri­ka ko­ja tre­ba usko­ro da se gra­di“, a gdje će bi­ti mno­go no­vih rad­nih mje­sta... Ova li­sta je du­ga i pre­du­ga.
S dru­ge stra­ne, DPS je, isti­ni za vo­lju, sa svo­jim sa­te­li­ti­ma sve do sko­ro va­žio za je­di­nu po­li­tič­ku op­ci­ju po­dr­ža­nu i pri­hva­će­nu od stra­ne za­pad­nih ze­ma­lja, či­ji uti­caj je po­stao do­mi­nan­tan na ovom pro­sto­ru na­kon pa­da ber­lin­skog zi­da i pra­vo je pi­ta­nje za ta­da­šnju opo­zi­ci­ju: za­što je išla uz vje­tar i pa­siv­no ula­zi­la u una­pri­jed iz­gu­blje­ne bit­ke, svje­sno gu­ra­ju­ći svo­je član­stvo i sim­pa­ti­ze­re u izo­la­ci­ju, dok je DPS isto­vre­me­no sa­ra­đi­vao sa Za­pa­dom i pri­mao or­de­nje od Pu­ti­na? Sve to osta­je za ne­ku du­blju ana­li­zu i ras­pra­vu i na­dam se da će­mo jed­nog da­na sa­zna­ti isti­nu. Iz­mu­če­ni ra­tom i eko­nom­skim pro­pa­da­njem mno­gi od ovih lju­di su iskre­no vje­ro­va­li da će nas sa­mi ula­zak u Evrop­sku uni­ju svr­sta­ti u gru­pu ure­đe­nih, bo­ga­tih i so­ci­jal­no pra­ved­nih ze­ma­lja, pa su i bi­li sprem­ni da za­žmu­re kad je tre­ba­lo jer su do­bre od­no­se DPS-a sa za­pad­nim ze­mlja­ma do­ži­vlja­va­li kao ga­rant pri­bli­ža­va­nja i ula­ska u tu istu Evrop­sku uni­ju. Da­nas je i lju­di­ma u me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci, pa i ovoj ve­ći­ni me­đu gla­sa­či­ma DPS-a, sve ja­sni­je da lju­di ko­ji će taj po­sao oba­vi­ti ka­ko tre­ba ži­ve na ne­koj dru­goj adre­si.
Na kra­ju, ako opo­zi­ci­o­ni bi­ra­či osta­nu do­sled­ni se­bi, u ru­ka­ma ovih lju­di je ključ po­bje­de na svim na­red­nim iz­bo­ri­ma. Do­bro je što ih no­vi li­de­ri u opo­zi­ci­ji ne do­ži­vlja­va­ju vi­še kao ot­pad­ni­ke i ne­pri­ja­te­lje, već kao žr­tve ovog re­ži­ma ko­ji­ma je po­treb­no pru­ži­ti ru­ku i po­mo­ći u bor­bi za lič­nu slo­bo­du i vra­ća­nje sa­mo­po­što­va­nja. Sto­ga smo ovih da­na svje­do­ci nji­ho­vog, još uvi­jek opre­znog, ali sve uoč­lji­vi­jeg bu­đe­nja ši­rom Cr­ne Go­re. Oni po­sta­ju svje­sni ne sa­mo svo­je mo­ći da tra­si­ra­ju pra­vac da­ljeg raz­vo­ja ove ze­mlje, već i od­go­vor­no­sti, ka­ko pre­ma se­bi ta­ko i pre­ma svo­jim na­sled­ni­ci­ma i bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Sa­mo je pi­ta­nje da­na ka­da će ova po­ja­va uze­ti ma­ha i po­sta­ti ma­sov­na. Ne­dav­ni iz­bo­ri u Her­ceg No­vom, ka­da je oko 800 gla­sa­ča DPS-a pre­šlo na stra­nu opo­zi­ci­je, to naj­bo­lje po­tvr­đu­ju i pot­pu­no sam si­gu­ran da ne­će­mo mo­ra­ti da če­ka­mo Tre­ći svjet­ski rat da bi­smo pro­mi­je­ni­li ova­kvu vlast.