- Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

Na­uč­no do­ka­za­na či­nje­ni­ca je da je ro­đe­nim Pod­go­ri­ča­ni­ma naj­te­že do­ći do po­sla, jer u ro­đe­nom gra­du je­di­no mi ni­je­smo ni­či­ji ,,ze­mlja­ci", ro­đa­ci ni ku­mo­vi. Ipak, i za to ima rje­še­nje, a to je da ,,pu­caš na vi­so­ko''.
Idi na in­te­r­vjue za po­zi­ci­je u stra­nim, pro­fit­no ori­jen­ti­sa­nim fir­ma­ma, gdje će do iz­ra­ža­ja do­ći tvo­je ši­ro­ko obra­zo­va­nje, op­šta kul­tu­ra, elo­kven­ci­ja, gra­đan­ski ma­ni­ri, "uljud­ba" ka­ko to ka­žu u brat­skoj nam Hr­vat­skoj. Sve ovo ako baš ni­je­ste uspje­li da se do­ko­pa­te ka­kvog ino­stran­stva, ma­kar ono bi­lo i tu ,,pre­ko ba­re''.
To što znaš ve­za­ti kra­va­tu na tri na­či­na u pet uju­tro kad ne­ma stru­je,
žen­ski ekvi­va­lent bi valj­da bio ve­za­ti kor­zet i za­ka­či­ti na hal­te­re ča­ra­pe, sve pod istim uslo­vi­ma...
To što usta­neš ka­da žen­sko pri­la­zi sto­lu ili što se ko­no­ba­ri­ma obra­ćaš sa "Vi", to što znaš na­bro­ja­ti bar če­ti­ri al­bu­ma od ,,Stin­ga'' i Bo­u­vi­ja, a nije­dan od Ce­ce...
Sve ne­ke sit­ni­ce i fi­ne­se, ali na­go­mi­la ih se, a one či­ne raz­li­ku iz­me­đu Pod­go­ri­ča­ni­na i do­šlja­ka, sve pod ri­zi­kom da me mo­ji div­ni pri­ja­te­lji do­šlja­ci po­gre­šno shva­te, jer ni­je­su ni oni svi isti... Ve­ći­nu njih u Pod­go­ri­cu je do­ve­la de­vi­za tr­bu­hom za kru­hom, a ne svje­tla ve­le­gra­da, jer Pod­go­ri­ca to ni­je.
Vje­ruj­te mi, što je po­sao pla­će­ni­ji, to ove stva­ri igra­ju ve­ću ulo­gu. Na­rav­no, de­si­će se pa će pre­ko pu­ta te­be sje­di­ti ne­ki po­lu­pi­sme­ni s ve­zom, ali on­da je i bo­lje da ne pro­đeš i ne gle­daš ga sva­ki dan po osam sa­ti. Bi­lo bi to muč­no za či­tav niz go­di­na...
Za­bo­ra­vi po­slo­ve u dr­žav­noj slu­žbi, ta se slu­žba ne di­je­li po re­so­ri­ma, ne­go po ple­me­ni­ma i par­tij­skoj oda­no­sti.
Po­lu­pi­sme­ni­ma, opet čast iz­u­ze­ci­ma ko­je vo­lim, uvi­jek je bi­lo bit­no bi­ti "u dr­žav­noj slu­žbi" i do­bi­ti "pem­zi­ju".
Na kra­ju, pla­te su ta­mo ma­le (ogrom­ne su u od­no­su na spo­sob­nost upo­sle­nih), a i ra­di­ti ci­je­li ži­vot po­red me­di­o­kri­te­ta či­ji je IQ ma­nji od bro­ja nji­ho­vih ci­pe­la je ka­ta­stro­fal­no po men­tal­no zdra­vlje.
Uglav­nom, pi­ki­raj na stra­ne fir­me, tu imaš tak­tič­ku pred­nost. Ja­vljaj se na po­zi­ci­je ko­je su ti in­te­re­sant­ne bez ob­zi­ra ko­ji se faks tra­ži... Ja sam in­že­njer elek­tro­teh­ni­ke, a ra­dio sam mno­go vi­še van struke ne­go u stru­ci.
Bit­no je da oni zna­ju da si uni­ver­zi­tet­ski obra­zo­van.
Po­go­to­vu sa­da ka­da imaš ove "uni­ver­zi­te­te" u sva­kom cr­no­gor­skom gra­du i gra­di­ću, ve­ći­na će za mje­sto npr. "key ac­co­unt ma­na­ger" oda­bra­ti te­be, ne­go ne­kog "di­plom­ca fi­nan­sij­skog me­nadž­men­ta'', za ko­ji ni on sam ne zna šta zna­či. I, na kra­ju, ako ni to ne us­pi­je, po­sao pre­ko oke­a­na ili u EU te če­ka, a di­plo­mu mo­žeš oka­či­ti na zid i osta­vi­ti tvo­ji­ma da se zo­re njo­me. Eto, pa sreć­no!