Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


,,Tr­la ba­ba lan da joj pro­đe dan''. Ne za­mje­ram joj, ako se pod tom ra­bo­tom ne pod­ra­zu­mi­je­va gle­da­nje ri­ja­li­ti­ja ili, još go­re, sva­ko­dnev­no uklju­či­va­nje u ovaj ni­že­ra­zred­ni pro­gram. Me­đu­tim, ako je ba­ba sta­ra do­bra tka­lja i ako će ti­me ob­ra­do­va­ti i se­be i sva­ki sle­de­ći dan, ne­ka je ne­ka uži­va do mi­le vo­lje. Do­ži­vje­la je ona sva­šta u svom du­gom ži­vo­tu, bi­la je nje­na ma­šta sprem­na da mno­go to­ga is­pri­ča i da po­di­je­li sa dru­gi­ma.
Ne­go, la­ko ću ja za ba­bu, me­ne bri­nu i na­rav­no lju­te ovi ''ba­bi­ni unu­či­ći'' či­ji da­ni, a bo­ga­mi i no­ći pro­la­ze u to­tal­nom od­su­stvu i ma­šte i že­lje da se ona i pro­bu­di i pro­du­bi. Ni­je ple­ja­da ta­kvih, za­to što su (ka­ko oni mi­sle) ja­ki i sta­bil­ni, i što čvr­sto sto­je na no­ga­ma, već što ne­ma­ju ni spo­sob­no­sti ni umi­je­ća da u ba­šte ma­šte za­sa­de baš ni­je­dan cvi­jet, ča­ro­ban i li­jep. Za ta­kvo ne­što, bo­ga­mi se mo­ra ima­ti, pri­je sve­ga, lju­ba­vi i osje­ća­ja za li­je­po. Ba­šte ma­šte tra­že svi­je­tle du­še, svje­že i či­ste mi­sli, da­le­ke i du­bo­ke sno­ve. Ta­kve se ba­šte za­li­va­ju bi­strim ka­pi­ma sun­ca ko­je će uvi­jek te­ći, i ko­je će ne­pre­su­šno i ne­se­bič­no na­pa­ja­ti no­ve vi­di­ke.
Eh, ka­ko to ob­ja­sni­ti oni­ma ko­ji u svo­jim sta­kle­nim ba­šta­ma bez­i­dej­no­sti i po­vr­šno­sti ga­je sa­mo vje­štač­ko cvi­je­će. Te­ško, jer nji­ho­vi do­me­ti ne idu da­lje od ono­ga či­me su is­pu­nje­ni. A is­pu­nje­ni su su­vo­par­nom do­sa­dom i nje­nim pra­te­ćim kli­ca­ma.
''Sa­mo ti ma­štaj'', bio bi od­go­vor ovih ''tka­lja'' be­smi­sla na ono vi­zi­o­nar­sko, na­pred­no i kre­a­tiv­no, što po­sje­du­je duh ma­što­vi­tog čo­vje­ka. Su­vi­še je taj ''re­a­li­sta'' za­gli­bio u ži­vo bla­to sva­ko­dnev­nog ga­ca­nja, da bi mu po­gle­di mo­gli do­seg­nu­ti ,,ta­mo da­le­ko''.
Ka­ko ob­ja­sni­ti tom uko­ri­je­nje­nom do­sad­nja­ko­vi­ću da je ži­vot mno­go vi­še od ono­ga što mu on svo­jim ne­zna­njem ta­ko gru­bo i ola­ko pri­pi­su­je? Ne mo­že u tom pra­znom lon­cu ni­ka­da ni­šta da za­mi­ri­še. U nje­mu ne­ma krč­ka­nja, ne­ma za­či­na, jer nje­go­va ba­šta je za­kr­žlja­la ma­šta. ''Lju­di ko­ji ne zna­ju da ma­šta­ju su kao i oni ko­ji ne zna­ju za ša­lu''-da­kle do­sad­ni''-re­kla je kelt­ska bo­gi­nja, i ja se od sr­ca pri­dru­žu­jem ovoj či­nje­ni­ci, iako ni­sam ni ne­ka, a bo­ga­mi ni kelt­ska bo­gi­nja. Ne­ma­što­vi­tost ''da­sa'' kao i ne­ma­što­vi­tost ''da­ma'' pot­pu­no isto dje­lu­ju na me­ne. Da­kle, vr­lo sam od­luč­no sprem­na da ih ma­što­vi­to ras­pr­šim u ne­po­vrat. Da ne bi to ipak bi­lo bol­no, odu­va­ću ih kao ba­lon, ubi­je­đe­na da će (a šta dru­go), ne­go pu­ći. Ne le­ti se, bo­ga­mi, tek ta­ko, ne ba­ška­ri se u vi­si­na­ma ako su ti mi­sli u ni­zi­na­ma. Za­to se vri­je­di pre­pu­sti­ti sa­nja­re­nju, tra­že­nju, tra­ga­nju i vje­ro­va­nju da se ovaj svi­jet, a po­go­to­vo onaj u na­ma, sa­sto­ji od du­hom bo­ga­tih i mi­sli i že­lja.
Ma­šta ni­je ilu­zi­ja, ona ni­je ni­ti mo­že bi­ti ne­što za čim uza­lud tra­ga­mo. Ona je za­pra­vo po­kre­tač na­še vo­lje da ostva­ri­mo ono što smo na­u­mi­li i da se na nje­nim kri­li­ma osje­ća­mo si­gur­ni­je i sreć­ni­je. Ona nas usmje­ra­va i pod­sti­če ka no­vim stre­mlje­nji­ma, uli­va­ju­ći i sna­gu i vje­ru da uvi­jek mo­že­mo i bo­lje i da­lje. Sma­tra­ti ma­što­vi­tog za na­iv­nog i za­lud­nog mo­gu sa­mo oni ko­ji­ma je ono ma­te­ri­jal­no za­ro­bi­lo osi­ro­ma­še­ni duh. Ono­me ko­ji ne po­zna­je sna­gu ma­šta­nja sla­ba je utje­ha za­do­vo­lje­nje po­vr­šin­skim i ma­te­ri­jal­nim. Sa­mo ma­što­vi­ti lju­di su kre­a­tiv­ni, dok oni dru­gi do­sad­no i mo­no­to­no kre­i­ra­ju svo­je ži­vo­te.
Za­to, dra­gi mo­ji, u ba­šte va­še ma­šte usa­di­te du­bo­ke ko­ri­je­ne i ne do­zvo­li­te da ih ču­pa­ju oni či­je su mi­sli ogre­zle u ko­ro­vu. Ja znam da ma­šta mo­že sva­šta! I ja i moj bič. Jer čo­vjek bez ma­šte je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)