Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Po­što­va­ni go­spo­di­ne Hef­ner, vi­jest o Va­šoj iz­ne­nad­noj smr­ti za­te­kla me je na pu­tu, evrop­skom pu­tu na ko­jem ne­ma od­mo­ri­šta za ma­lu i ve­li­ku nu­ždu ka­ko bih za­stao, pu­stio su­zu i opro­stio se od Vas ka­ko do­li­ku­je, pa mo­ram ova­ko u tr­ku, ka­ko ina­če i spa­vam, je­dem, obe­ća­vam, ure­đu­jem i vo­dim de­se­tak emi­si­ja u ko­ji­ma po­zi­vam no­vi­na­re da me na­ja­ve i od­ja­ve, ako smi­ju da me od­ja­ve, na­rav­no…
Da­kle, pre­mi­nu­li ste dvi­je do dvi­je i po go­di­ne ra­ni­je, mal­te­ne pred sa­mo po­ve­ća­nje pen­zi­ja, mje­sec ili dva pri­je smje­ne Si­ni­še Ma­log, tek ko­ji dan pri­je pot­pi­si­va­nja ugo­vo­ra sa stra­nim in­ve­sti­to­ri­ma o in­ve­sti­ra­nju sa stra­ne, oti­šav­ši u le­gen­du ti­ho i mir­no, kao Vu­li­no­va tet­ka…
Imao sam po­tre­bu da Vam se obra­tim, ne sa­mo zbog to­ga što imam po­tre­bu da se obra­ćam po svim pi­ta­nji­ma, od dr­žav­nih do onih u „Sla­ga­li­ci”, već za­to što sam iz­u­ze­tan po­što­va­lac Va­šeg dje­la ko­je me je na­dah­nu­lo da bu­dem to što da­nas je­sam- Hju Hef­ner srp­ske po­li­tič­ke mi­sli.
Da ne bu­de za­bu­ne, ,,Plej­boj'' sam ku­po­vao sa­mo da bih imao u šta da sa­kri­jem „Đu­li­će” ka­ko me dru­ga­ri ne bi ze­za­li da sam ko Pe­ri­ca iz „Var­lji­vog le­ta” non- stop u bi­bli­o­te­ci, i tek bi mi se po­ne­kad oma­klo da ba­cim po­gled na du­ple­ri­cu, što mi je da­va­lo sna­ge da vi­zi­o­na­rim o Sr­bi­ji ka­kva že­lim da bu­de: go­la, čed­na, ma­zna, do­stup­na za stra­ne ula­ga­če, ali ne­do­sa­nja­na za ne­rad­ni­ke i koč­ni­ča­re re­for­mi, jer ona­kve rib… ovaj vi­zi­je mo­gli su da ima­ju sa­mo oda­bra­ni, po­sve­će­ni i od­va­žni.
Ta­ko, či­ta­ju­ći iz­no­va i iz­no­va Plej…”Đu­li­će” u me­ni je naj­pri­je ti­nja­la, a po­tom se i ras­plam­sa­la ide­ja- ja ću bi­ti srp­ski Hju Hef­ner, a Sr­bi­ja ze­či­ca ko­ju će svi že­lje­ti, ali je ni­ko­me ni­ka­da ne­ću da­ti, par­don, da­ću je kad pre­cvje­ta, na­bo­ra se i pre­đe s du­ple­ri­ce u či­tu­lje!
Da­kle, osta­vi­ću je bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma kao što ste Vi da­nas osta­vi­li ucvi­je­lje­nu udo­vi­cu, do­du­še bez di­na­ra i naj­vje­ro­vat­ni­je kao pod­sta­na­ra, ali sva­ka­ko kao po­no­si­tu udo­vi­cu ko­ja će svo­ju cr­ni­nu no­si­ti ta­ko da joj za­vi­de, a ne da je ža­le.
Ne­ću do­zvo­li­ti da bi­lo ko ža­li i sa­ža­lje­va Sr­bi­ju, jer iako je osta­ne tek za ša­ku, i ta će ša­ka bi­ti po­no­sno is­pru­že­na, pa ako ne­ko uba­ci ko­ji di­nar hva­la mu, ako ne- opet mu hva­la, jer sra­mo­ta je ukra­sti, a ne uči­ni­ti dr­ža­vu ubo­gim pro­sja­kom, ako ra­zu­mi­je­te šta ho­ću da ka­žem, jer ja ne ra­zu­mi­jem, ali sve će to li­je­po u in­fo­r­ma­tiv­nim emi­si­ja­ma upa­ko­va­ti da zvu­či kao još jed­na u ni­zu hi­sto­rij­ski mu­drih mi­sli i iz­re­ka čo­vje­ka ko­ji o se­bi go­vo­ri u tre­ćem li­cu jed­ni­ne, a bo­ga­mi i mno­ži­ne... Jer ja sam sva li­ca, svi pa­de­ži i sva­ka gla­sov­na pro­mje­na osim one ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va gu­blje­nje su­gla­sni­ka i vla­sti!
Da skra­tim, jer ne vo­lim da du­žim što se vi­di i po Sr­bi­ji da­nas, sve je kra­ća i kra­ća ka­ko bi što pri­je sti­gla do Evro­pe, jer lo­gič­no je da su ve­će šan­se da uđe u EU kao skup­šti­na sta­na­ra, a ne kao ne­ka me­ga­lo­man­ska dr­ža­ve­ti­na- ni­šta po­sle Va­šeg od­la­ska ne­će bi­ti isto, po­što­va­ni go­spo­di­ne Hef­ner!
Ra­ču­nao sam i na Va­šu po­moć i po­dr­šku u unu­tra­šnjem di­ja­lo­gu o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, a poj­ma ne­ma­te ka­kva bi tek to bi­la du­ple­ri­ca za ,,Plej­boj'', ra­ču­nao sam na Vas kao stra­nog ula­ga­ča i već po­lo­žio dva­de­se­tak ka­me­na te­me­lja­ca na ko­ji­ma bi mo­gle da po­zi­ra­ju ze­či­ce za ne­ke no­ve bro­je­ve što bi upo­sli­lo 200.000 mla­dih, da ih gle­da­ju ba­rem dok če­ka­ju na po­sao... Ra­ču­nao sam na Vas da bu­de­te pri­mjer pen­zi­o­ne­ri­ma ka­ko se i u “tre­ćoj mla­do­sti” mo­že ži­vje­ti do­sto­jan­stve­no, a ne sa­mo ku­ka­ti nad po­lu­pra­znim kon­tej­ne­ri­ma i pen­zi­ja­ma od ko­jih ne mo­gu da ku­pe ni sta­re bro­je­ve ,,Ero­ti­ke'' na bu­vlja­ku, a ka­mo­li ,,Plej­boj''... Ra­ču­nao sam na Vas kao na ne­ko­ga ko će usta­ti i re­ći: “Lju­di, po­gle­daj­te onu div­nu dr­ža­vu na br­do­vi­tom Bal­ka­nu- pa nju ko ze­či­cu…tre­ti­ra­ju s pa­žnjom, lju­ba­vlju i nje­žno­šću”, ali…
Oti­šli ste ti­ho, re­koh, ko Vu­li­no­va tet­ka, na­ma je osta­la žal, ne­pre­bol, ne­što ,,Plej­bo­ja'' sa­kri­ve­nih is­pod Usta­va i osta­lih glu­po­sti…htje­doh re­ći dr­žav­nih spi­sa, i upla­ka­ni dr Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić, ko­ji je na vi­jest o va­šoj smr­ti di­gao po­li­ci­ju i u su­za­ma se nad du­ple­ri­com za­kleo da će za dvi­je, naj­ka­sni­je dvi­je i po go­di­ne ot­kri­ti ko Vas je ubio, iako ste umr­li pri­rod­nom smr­ću, al' ne­ka­ko smo u Sr­bi­ji na­vi­kli da ne­ma pri­rod­ni­je smr­ti od ubi­stva, a ovi što sa­mi umru to su sla­bi­ći, pe­ta ko­lo­na, koč­ni­ča­ri re­for­mi i oni ko­ji­ma sme­ta sva­ki na­pre­dak Sr­bi­je, pa umi­ru ka­ko ne bi do­če­ka­li dan kad bi za­hva­lju­ju­ći me­ni bi­lo bo­lje, pa da umru ko lju­di…
Zbo­gom, go­spo­di­ne Hef­ne­re!
Sve što bih Vam re­kao sta­lo je u „Đu­li­će”, „Đu­li­ći” u „Plej­boj'', a Sr­bi­ja na du­ple­ri­ci, i to po­lo­vi­ni, na ostat­ku je su­do­ku…

Oti­šli ste ti­ho, k`o Vu­li­no­va tet­ka, na­ma je osta­la žal, ne­pre­bol, ne­što ,,Plej­bo­ja’’ sa­kri­ve­nih is­pod Usta­va i osta­lih glu­po­sti…htje­doh re­ći dr­žav­nih spi­sa

Ra­ču­nao sam na Vas da bu­de­te pri­mjer pen­zi­o­ne­ri­ma ka­ko se i u „tre­ćoj mla­do­sti” mo­že ži­vje­ti do­sto­jan­stve­no, a ne sa­mo ku­ka­ti nad po­lu­pra­znim kon­tej­ne­ri­ma i pen­zi­ja­ma od ko­jih ne mo­gu da ku­pe ni sta­re bro­je­ve ,,Ero­ti­ke’’ na bu­vlja­ku, a ka­mo­li ,,Plej­boj’’