-Autor: Milan Ružić

Vidim da je sve više prisutna ideja o razgraničenju, a i sam termin nas je zaludio od onda kada su ga prvi put iskoristili. Evo, i ja sam za razgraničenje, ali druge vrste. Za ono sam razgraničenje kojim bismo vidjeli šta je ostalo i gdje je granica između Srbije i Srba. Mnogo je danas Srba koji Srbiju mrze i poriču da su ono što su i da su rođeni tamo gdje jesu.
Prvo da vidimo kome pripadaju zločini, kome mučeništvo, kome meci u tijelu, a kome vijenci na čelu. Da razgraničimo mučenike od mučitelja, Srbe od nesrba, iskrene od plaćenih patriota, nacionaliste od nacista, Miloševića od Hitlera i sve ostalo što se bez ikakvog smisla dovodi u vezu koja ne postoji i koja je odraz ludosti ili bezobrazluka.
Da se razgraniče kultura i nekultura, pošto su srasle i nose maske jedna druge. Onda nam ostaje da razgraničimo prijatelje od neprijatelja, ambasadore od podrivača i špijuna, ubice od ubijenih, logore od fabrika, pametne od glupih, rijalitije od realnosti i riječi od djela.
Posle toga bi bilo dobro razgraničiti državu i pokrajinu, pokradene i lopove, umjetnike i budale, tiraže i kvalitet, latinicu i ćirilicu i molbe i naredbe.
Valjalo bi razgraničiti šta je klečanje, a šta ponosno držanje, šta je dobro, a šta loše, šta je naše, a šta njihovo, šta je nebo, a šta je zemlja, šta je život, a šta smrt i šta je kredit, a šta ropstvo.
Kad sve ovo razgraničimo, neće ostati nikakva sumnja u ono ko je šta i šta je čije.
Posle svih razgraničenja, meni će ostati jedno, i to mogu da garantujem, a to je da sam Srbin i da su Kosovo i Metohija moja kolijevka i odgovor na pitanje ko sam i šta sam.
Da Sveti Sava ne bi rođen, da Ćirilo i Metodije ne radiše, da Lazar ne povede sve u boj, da Gavrilo ne ispali metke, da vojska ne pređe Albaniju, da ne pobijedismo, da ne bi Drugog svjetskog rata, da Andrić ne napisa sve što je napisao, da Njegoš pjevanjem ne otključa vaseljenu, da Vuk ne uradi šta je uradio, da Jefimija ne izveze vez, da Dušan Silni ne zađe onoliko, da nije bilo monarhije, da nije bilo rata u Bosni, da nije bilo bombardovanja, da nije bilo pogroma na Kosovu, pa da nije ni Kosova, da nije Tesle, da nije Ćopićevih ukrasa djetinjstva, da ne bi Isidore, da nije bilo Meše, da se ne rodi Milanković, da ne bi Dučićevih bisera, da nije grba – ne bi bilo ni Srbije, a ni mene ovako ponosnog na sve navedeno i nenavedeno, razgraničenog i zainaćenog u namjeri da budem ono što sam, a to je Srbin.
A da ja ne bih bio Srbin i okrenuo stranu, potrebno je da niko od gorenavedenih nije uradio ono što je uradio ili da ustane iz groba i sve porekne, što je, složićete se, nemoguće.
Zbog toga razgraničenje moramo započeti iznutra, pa kad se odvoji žito od kukolja i kad vidimo da ne možemo sijati kamen, a onda očekivati da žanjemo pšenicu, shvatićemo da ne možemo ni sjeći kako bismo sastavili cjelinu.
Ko god ovo shvati kao stav vezan za politiku, a ne za nacionalni identitet i sopstvo, taj mora da razgraniči politiku od života, mišljenje od opredjeljenja i glavu od zadnjice.
wwwiskra.co