Авганистански новинар Рамин Рахман (27) напустио је своју земљу у америчком војном авиону који је полетио са међународног аеродрома Хамид Карзаи у Кабулу, преноси Гардијан, Nova S.
Он је за овај британски медиј описао своје драматично искуство и како се све на крају завшило срећно по њега.
Ево како је он описао тај бијег:
Дан када су талибани преузели власт почео је са позивом мог пријатеља из Нјемачке. Рекао ми је да одем на аеродром јер ће тог дана потенцијално кренути авион за евакуацију њемачке амбасаде. Он је ставио моје име на њихову листу за евакуацију, јер је радио за њемачке медије, а ја сам био у процесу подношења захтјева за визу у претходној години.
Нисам имао више времена за размишљање. То је било спасоносно за мене као прогресивног, отвореног новинара. Узео сам лаптоп и телефон и ништа друго. Уплашио сам се чим сам изашао из куће, никада нисам осјетио толики притисак.
Када сам стигао на аеродром, почетни контролни пункт је био језив. Полиција је отишла, а војска је скоро цијела нестала. Постојала је само приватна безбједносна провјера за торбе. Нисам имао визу, па сам се уплашио да ме не одбију – али нисам могао да се вратим.
Када сам стигао на међународни терминал, био сам шокиран оним што сам видио и почео сам да се осјећам безнадежно. Било је на хиљаде људи – жена и мушкараца са бебама које су плакале, борећи се да ураде нешто. Плашили су се да долазе талибани. Сви ти људи, укључујући и странце, отишили су на аеродром не знајући шта ће се догодити.
Људи око мене су били у паници, јер су схватили да за њих можда нема авиона. Чак и да су имали карте, постојала је неизвјесност око тога да ли ће њихов лет полетјети. Уплашили су се.
Тако су људи почели да оштећују аеродром – прозоре и говорнице. Од тада се ситуација погоршала. Скривао сам се у ћошку, иако сам такође био у паници.
Гледајући кроз прозор, видио сам читаву сцену која се одвијала око авиона који покушава да крене за Турску. Авион је био преоптерећен, а људи су гурани са степеница како би авион могао да полети. Вриштали су тако гласно да смо их могли чути у унутрашњости аеродрома.
-Хоћемо да идемо или ћемо умријети - викали су неки. Само сам ужаснуто гледао док сам чекао, размишљајући о својој судбини.
Око 8.30 или девет увече, неко је викнуо да су талибани на аеродрому. Лјуди су почели да вриште и трче напоље на асфалт. Аеродром је био у хаосу и нико није имао контролу над ситуацијом. Чуо сам пуцњаву испред врата аеродрома, стално сам мислио да су талибани стигли.
Сви око мене су били уплашени и молили су се. Нико није знао шта да ради. Поново сам позвао пријатеља у Нјемачкој и рекао ми је да Нјемци неће почети евакуацију до сљедећег дана. Ово је била ужасна вијест и знао сам да морам да смислим шта даље.
Видео сам америчке трупе како воде малу групу људи на војни дио асфалта. Један од војника је рекао малој групи странаца: „Ово је америчко тло и талибани неће доћи овамо“. Почео сам да трчим за њима са гомилом других. Наставили смо да чујемо пуњаву која се чини веома близу.
У наредних неколико тренутака осјећао сам се као да је вријеме стало. Чуо сам само да су Американци рекли: „Идемо“.
Видео сам како поток људи улази у авион и пратио сам га. То је било све што сам у том тренутку могао да учиним. Пожурили су ме у авион са стотинама људи. Није било мјеста за сједење, сви су стајали. Лјуди су почели грчевито да се држе једни за друге и за своју дјецу. Нисам могао да дишем.
Амерички пилоти вриштали су да авион не може нигдје да полети јер је превише људи у њему. Један од њих је повикао: „Молим вас, изађите, молим вас изађите“. Затим су дошли војници који су почели да извлаче људе. Били смо у средини.
Било је хаотично, непријатно и стресно. Лјуди су се гурали, а ваздуха није било. Цијела сцена је била безнадежна, тужна и застрашујућа. Гледао сам мајке са новорођенчадима око себе и осјећао сам се тако кривим. Одлучио сам да сиђем како би авион могао да полети.
Али док сам се кретао према вратима, видио сам да америчке трупе круже око авиона. Један од војника ми је рекао да останем на мјесту јер су постојале пријетње. Прошло је још 20 минута. Одједном, Американци су рекли нама који смо стајали око врата да уђемо у авион. Ово је била једина шанса. Улетили смо у авион, а они су затворили врата.
Нисам могао да видим јер није било прозора, али у мојој глави су почели да се боре напољу. Авион је остао у приправности још сат. Све те различите мисли су ми пролазиле кроз главу о томе шта би сљедеће могло да се догоди. А онда без упозорења, авион је почео да се креће. Почео је да лети, полетјели смо.
Био је то један од најсрећнијих тренутака. Сви су пљескали и навијали. Постојао је осјећај захвалности према америчком пилоту који је полетио. У ваздуху је владало опште осјећање да бисмо вјероватно умрли да тај авион није дошао. Било смо тако срећни.
Али лет је био изазован. У авиону је било много беба, а родитељи су их држали изнад глава како би били сигурни да нико неће стати на њих. Сатима није било хране, воде или простора за дисање.
Слетјели смо у Катар на аеродром америчког војног ваздухопловства и пребачени смо у војну базу. Када смо стигли, осјетио сам неколико емоција истовремено – срећу, тугу, збуњеност, исцрпљеност и фрустрацију.
Покушао сам да помогнем људима који нису знали енеглески да објасне своје ситуације и да добију љекове.
Искористио сам прилику да промијеним свој живот из ситуације која би могла бити веома страшна. Једва чекам сљедеће кораке и оно што ће доћи. Тужан сам што сам све оставио. Тужан сам за Авганистан, али срећан сам што сам жив".
