Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


Sva­kog da­na se uz Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo kre­ću ko­lo­ne ne­volj­ni­ka. Pri­sti­žu s Le­van­ta, Si­rij­ci, Ira­ča­ni, Av­ga­ni­stan­ci, Kur­di, re­dom sve sa­mi Mu­sli­ma­ni. Kre­ću se u za­tvo­re­nim ka­mi­on­skim fur­go­ni­ma, u pre­tr­pa­nim kom­bi­ji­ma i po­kva­re­nim ce­stov­nim hlad­nja­ča­ma – svo­je­vr­snim du­še­gup­ka­ma, bez ven­ti­la­ci­je i bez svje­tla, ili pu­tu­ju u iz­van­red­nim že­lje­znič­kim kom­po­zi­ci­ja­ma, pre­ko evrop­skog di­je­la Tur­ske, kroz Grč­ku i Ma­ke­do­ni­ju, sve do ju­žne Sr­bi­je. Naj­spo­ri­je su to že­lje­zni­ce u Evro­pi, ne­upo­re­di­ve s onim nje­mač­kim ili fran­cu­skim, ali na kra­ju, ipak, sti­žu do po­sled­nje sta­ni­ce, do Vra­nja u ju­žnoj Sr­bi­ji. Po­sled­nja di­o­ni­ca od Ku­ma­no­va du­ga je 63 ki­lo­me­tra, ali njo­me se, po re­du vo­žnje, pu­tu­je dva sa­ta i pet mi­nu­ta, a u zbi­lji i pu­na tri sa­ta. U Vra­nju ti lju­di bi­va­ju uve­de­ni u azi­lant­ske pro­to­ko­le. Me­đu­tim, to je sa­mo for­mal­ni po­stu­pak, jer nji­ma ni­je na umu da osta­ju u Vra­nju ili u Sr­bi­ji. Nji­hov cilj je sr­ce Evro­pe: Nje­mač­ka, Fran­cu­ska, Dan­ska, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja…
Pre­ko Sr­bi­je opet na raz­li­či­te na­či­ne na­sta­vlja­ju put. Do Su­bo­ti­ce i do Hor­go­ša, do bes­kraj­ne rav­ni­ce kroz ko­ju je pri­je de­ve­de­set i šest go­di­na po­vu­če­na gra­ni­ca iz­me­đu rat­nih gu­bit­ni­ka i po­bjed­ni­ka: osa­mo­sta­lje­ne Ma­đar­ske i Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, mno­gi su sti­gli pje­ši­ce. Mu­škar­ci u naj­bo­ljim go­di­na­ma, nji­ho­ve že­ne, raz­ot­kri­ve­nih vra­to­va i li­ca, ko­sa i ru­ku – sve­ga onog što pra­vo­vjer­na mu­sli­man­ka ne bi tre­ba­la po­ka­zi­va­ti – i nji­ho­va dje­ca, što su se ra­đa­la od Le­van­ta do Ban­gla­de­ša i od Ale­pa do Ba­bi­lo­na, a ži­vje­će Bog zna gdje, tad kre­ću pre­ko te rav­ni­ce, u Ma­đar­sku, i u Evro­pu bez gra­ni­ca, da bi sti­gli u raj. U onaj isti raj na ko­ji su ra­ču­na­la slo­ven­ska ple­me­na, ka­da su se to­kom sto­lje­ća sed­mog, osmog ili de­ve­tog spu­šta­la pre­ko Ukra­ji­ne pre­ma ju­žnim mo­ri­ma.
Vik­tor Or­ban, ma­đar­ski post­de­mo­krat­ski pre­mi­jer, na­ja­vio je iz­grad­nju zi­da pre­ma Sr­bi­ji. Taj zid, vje­ro­vat­no, i ne bi bio pra­vi zid, ne­go bi na­li­ko­vao ogra­di u kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru. Dr­ve­ni ili me­tal­ni stu­po­vi, a iz­me­đu njih bo­dlji­ka­va ži­ca. Na sva­kih pet­sto­ti­nak me­ta­ra osma­trač­ni­ce s mi­tra­lje­skim gni­je­zdi­ma. Od če­ga, me­đu­tim, Or­ban bra­ni Ma­đar­sku ako ti lju­di ne­ma­ju na­mje­ru da se za­dr­že u nje­go­voj ze­mlji? Oni se, sa­svim si­gur­no, ne na­mje­ra­va­ju za­u­sta­vlja­ti do Austri­je. Osim to­ga, bri­sel­ska vi­so­ka por­ta već je od­lu­či­la da se Ma­đar­ska i Bu­gar­ska oslo­bo­de oba­ve­ze pri­hva­ta iz­bje­gli­ca. Bu­gar­ska zbog si­ro­ma­štva, a Ma­đar­ska? Zbog če­ga ona? Zbog spe­ci­fič­nog po­li­tič­kog ure­đe­nja, ko­ji je sam Or­ban pred An­ge­lom Mer­kel na­zvao – ne­li­be­ral­na de­mo­kra­ti­ja?
U od­bra­nu neo­li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je Vik­tor Or­ban će gra­di­ti zid, tač­ni­je ogra­du. Nje­zi­na stvar­na svr­ha ni­je, me­đu­tim, da se ze­mlja bra­ni od iz­bje­gli­ca s is­to­ka. Oni će na­la­zi­ti ru­pe u ogra­di, re­za­će bo­dlji­ka­vu ži­cu, uz­mi­ca­ti pred mi­tra­lje­skim ra­fa­li­ma, ili gi­nu­ti od njih. Evro­pa ne bro­ji mr­tve sa is­to­ka i ju­ga, kao što ne bro­ji ni ži­ve. Ta fa­mo­zna ogra­da, taj zid u stva­ri tre­ba da za­šti­ti Ma­đar­sku od nje­ne vla­sti­te slo­bo­de. Zi­dom se Or­ban pri­ka­zu­je kao za­štit­nik na­ci­o­nal­nih, vjer­skih i ra­snih vri­jed­no­sti unu­tar sa­me dr­ža­ve. Na­i­me, nje­gov mo­del neo­li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je, ko­ja pod­ra­zu­mi­je­va i an­ti­se­mi­ti­zam, i fa­ši­stič­ke mo­de­le oku­plja­nja na­rod­nog ko­lek­ti­va, i otvo­re­ne sim­pa­ti­je pre­ma Vla­di­mi­ru Vla­di­mi­ro­vi­ču Pu­ti­nu, i po­vi­je­sni re­vi­zi­o­ni­zam u od­no­su na Dru­gi svjet­ski rat, u po­sled­nje vri­je­me sve vi­še ugro­ža­va po­kret Jo­bik, ko­ji ne sa­mo da je naj­ja­ča neo­na­ci­stič­ka par­ti­ja u Evro­pi, ko­ja ima svo­je pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je, ko­je sva­ko ma­lo mar­ši­ra­ju ma­đar­skom pro­vin­ci­jom, pa­le rom­ska se­la i na­ja­vlju­ju ob­ra­ču­ne s pe­štan­skim Ži­do­vi­ma i ma­so­ni­ma, ne­go ima­ju i vr­lo ozbi­ljan i za­vo­dljiv plan o po­vrat­ku te­ri­to­ri­ja ko­je su Ma­đar­skoj od­u­ze­te Tri­a­non­skim ugo­vo­rom. Osim di­je­lo­va Ru­mu­ni­je, ci­je­le Voj­vo­di­ne i frag­me­na­ta uže Sr­bi­je, Jo­bik je ozbilj­no za­in­te­re­so­van za naj­ve­ći dio sje­ver­ne Hr­vat­ske, uklju­ču­ju­ći Za­greb, te na­rav­no, sta­ru ma­đar­sku lu­ku – Ri­je­ku. Iz­grad­njom zi­da i do­dat­nom fa­ši­za­ci­jom dru­štva Vik­tor Or­ban bi da se pred bi­ra­či­ma po­ka­že ra­di­kal­ni­jim od Jo­bi­ka. Ali ko zna ho­će li mu to us­pje­ti. Ka­da bi­ra­ju fa­ši­ste, gla­sač­ke se ma­se u pra­vi­lu od­lu­ču­ju za one ko­ji to je­su, a ne za one ko­ji glu­me fa­ši­zam. A u Ma­đar­skoj je ta­kva si­tu­a­ci­ja da se bi­ra is­klju­či­vo iz­me­đu Or­ba­na i Jo­bi­ka.
Or­ban bi da na­rod upla­ši na­di­ru­ćim mu­sli­ma­ni­ma. Duž pu­te­va ko­jim se kre­ću mi­gran­ti, po­sta­vlje­ni su go­le­mi bil­bor­di s nat­pi­si­ma: “Ako stig­neš do Ma­đar­ske, po­štuj na­še za­ko­ne” ili “Ako stig­neš do Ma­đar­ske, ne­moj uzi­ma­ti po­sao Ma­đa­ru”. Na­rav­no, nat­pi­si su na ma­đar­skom, a ne na arap­skom, kurd­skom, tur­skom ili, ba­rem, na en­gle­skom je­zi­ku. Ja­sno je ko­me su na­mi­je­nje­ni i šta bi tre­ba­li pro­iz­ve­sti.
Za­po­če­tu se­o­bu na­ro­da ni­je mo­gu­će za­u­sta­vi­ti. Ne po­sto­je pre­pre­ke, fi­zič­ke ni­ti me­ta­fi­zič­ke, po­li­tič­ke ni du­hov­ne, ne­ma ta­ko vi­so­kog ni ču­va­nog zi­da ko­ji bi da­nas mo­gao za­šti­ti­ti Evro­pu od lju­di ko­ji su se po­kre­nu­li i na­pu­šta­ju svo­je do­mo­vi­ne. Na­pu­šta­ju ih za­to što su ih voj­ne i po­li­tič­ke ak­ci­je Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i Evro­pe na to na­tje­ra­le. Sva­ki, ali baš sva­ki iz­bje­gli­ca ko­ji se da­nas kre­će pre­ko Ma­ke­do­ni­je i Sr­bi­je pre­ma Ma­đar­skoj, kao i sva­ki onaj nje­gov drug ko­ji se da­vi u mo­ru oko Lam­pe­du­ze, po­stao je iz­bje­gli­ca, jer mu je ta ista Evro­pa ži­vot u do­mo­vi­ni uči­ni­la ne­mo­gu­ćim. I to je ne­što što se ne mo­že do­volj­no pu­ta po­no­vi­ti. Ne bje­že ti lju­di u po­ho­du za bo­ljim ži­vo­tom i eko­nom­skim pro­spe­ri­te­tom, ka­ko go­vo­re pi­ja­ne bri­sel­ske bu­da­le, ne­go bje­že u po­tra­zi za bi­lo ka­kvim ži­vo­tom. Za­to su ta­ko ne­za­u­sta­vlji­vi, i ne­će ih za­u­sta­vi­ti pri­jet­nje smr­ću, pa ni sa­ma smrt.
Se­o­ba na­ro­da ni­je dnev­no­po­li­tič­ki do­ga­đaj. Ri­ječ je o ci­vi­li­za­cij­skom po­tre­su i pre­o­kre­tu ne­sa­gle­di­vih raz­mje­ra, ko­ji će iz­mi­je­ni­ti li­ce i bit Evro­pe. Pr­vo će se od­u­sta­ti od de­mo­krat­skih prin­ci­pa – kao što se već od­u­sta­lo od ne­do­dir­lji­vo­sti i ne­po­re­ci­vo­sti ljud­skih pra­va – za­tim će se na­ci­o­nal­na ve­ći­na pre­tvo­ri­ti u ma­nji­nu, re­li­gi­ja sta­ro­sje­di­la­ca bi­će po­ti­snu­ta re­li­gi­jom pri­do­šli­ca. Ali, ne­će to bi­ti po­sle­di­ca agre­siv­no­sti isla­ma, ni ori­jen­tal­nog fa­ta­li­zma, ko­ji lju­di­ma do­pu­šta da pre­la­ze gra­ni­ce vla­sti­tog ži­vo­ta. Se­o­bu na­ro­da iza­zva­la je ne­za­ja­žlji­va pro­ždr­lji­vost Evro­plja­na i ne­za­si­tost li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma. Na­kon što su Evro­plja­ni sku­pa s Ame­ri­kan­ci­ma po­pljač­ka­li nji­ho­ve ze­mlje, na­kon što su pri­svo­ji­li nji­ho­va naft­na po­lja ili ih ze­le­na­ški kre­di­ti­ma do­ve­li do eko­nom­skog slo­ma, bi­lo je lo­gič­no da ti lju­di kre­nu da tra­že spas. A gdje bi ga dru­go na­šli ne­go u Evro­pi?
Za­sad, Euro­pa je po­nu­di­la sa­mo je­dan mo­del za­u­sta­vlja­nja te se­o­be: iz­grad­nja sa­bi­r­nih cen­ta­ra, ili­ti kon­cen­tra­cij­skih kam­po­va, iz­van Evrop­ske Uni­je: u Li­bi­ji, na Ko­so­vu ili u Sr­bi­ji, to je, za­pra­vo, sve­jed­no. To je ide­ja evrop­ske de­sni­ce i fa­ši­sta. Lje­vi­ca, pak, ne­ma ni­ka­kvu ide­ju, osim što la­men­ti­ra nad sud­bi­nom tih lju­di i sne­bi­va se nad bru­tal­no­šću de­sni­ce. Je­di­ni ko­ji zna što bi s tom ri­je­kom na­ro­da je Vik­tor Or­ban. On će ne­volj­ni­ke upo­tri­je­bi­ti za svo­je unu­tra­šnjo­po­li­tič­ke po­tre­be.
Na za­pa­nju­ju­ću ide­ju iz­grad­nje zi­da pre­ma Sr­bi­ji Bri­sel je re­a­go­vao kon­sta­ta­ci­jom ka­ko to ni­je do­bro, bi­va zi­do­vi i ogra­de ni­su do­bri, ali ka­ko te stva­ri ni­su u in­ge­ren­ci­ji za­jed­nič­kih evrop­skih in­sti­tu­ci­ja, ne­go su lo­kal­na ma­đar­ska stvar. Pro­gla­siv­ši svo­ju ne­na­dle­žnost nad bo­dlji­ka­vom ži­com i zi­do­vi­ma, Evro­pa od­u­sta­je od svih svo­jih nad­le­žno­sti, osim onih ko­je se ti­ču za­šti­te ban­kov­nog si­ste­ma.
I ta­ko se od Le­van­ta kre­ću lju­di i na­ro­di či­ja se vje­ra i na­da sve­la na jed­no: osvo­ji­ti sr­ce Evro­pe i za­ko­ra­či­ti u raj. Sret­ne­te li ih na nji­ho­vom pu­tu, bu­di­te do­bri pre­ma tim lju­di­ma, na­hra­ni­te ih i obo­dri­te. Oni su bu­du­ći Evro­plja­ni.
Pe­šča­nik.net