Pi­še: Vuk Vu­ko­vić



Sva­koj vla­sti, pri­je sve­ga, neo­p­hod­no je da utre put stvar­no­sti ka­ko bi do­pri­ni­je­la sce­ni utvar­no­sti.
Vlast se kre­će iz­me­đu po­zo­ri­šta, da­nas, da­kle, či­ste ido­la­tri­je ko­ja je ogo­lje­na na vri­sku i post-sek­su­al­nu blas­fe­mi­ju, i fik­tiv­nog ka­pi­ta­la ko­jeg pre­svla­či u leš nov­ca. Da bi se još mo­glo vje­ro­va­ti u po­sto­ja­nje ne­ka­kve mo­ći, za­i­sta je po­treb­no da se sa­ma moć ras­pr­ši kroz sve pred­sta­ve ba­nal­no­sti. Ka­da je, isti­nu go­vo­re­ći, moć ima­la ka­rak­ter ne­čeg nu­žnog i ti­me spa­so­no­snog?
Po­zna­to je da se Bo­dler s pra­vom di­vio šmi­ci, pri­kri­va­nju, pre­tva­ra­nju... Bio je to maj­stor me­ta­mor­fo­za, sve­ga gnu­snog i gnji­log. Ne za­vi­si li, na dru­gom te­re­nu, moć od bo­tok­sa, pu­de­ra pre­ko fle­ke one­mo­ća­log ka­pi­ta­la či­ji je re­surs is­cr­pljen i od­već pli­tak?
Slu­čaj ka­kav je Ame­ri­ka, di­je­li se na de­hi­dra­ta­ci­ju i fluk­tu­a­ci­ju ekran­ske sli­ke. Svi­jet vi­še ne po­kre­će ni­ka­kav ne­za­mi­sli­vi ka­pi­tal, već sli­ka nje­go­vog kra­ja, upra­vo ona ide­o­lo­gi­ja bez po­li­tič­kog bi­ća i pro­gra­ma. Sli­ka se ta­ko od­mo­ta­va ne­gdje, ali ono što bi tre­ba­la da in­fi­ci­ra iz­o­sta­je.
Si­ro­vi­na mo­de, sva ova pro­iz­vod­nja ko­ja uve­li­ko pre­va­zi­la­zi mje­re sju­tra­šnji­ce, ni­je li ona baš usko po­ve­za­na sa sve br­žim sta­re­njem ka­pi­ta­la? Ni­je mo­gu­će da no­vac za­vo­di, pa ipak, ta utva­ra ubje­dlji­vi­je dje­lu­je ne­go li bi­lo šta dru­go. O to­me je već pla­stič­no go­vo­rio Marks, da bi taj dis­kurs ka­sni­je ob­ra­đi­vao De­ri­da u knji­zi „Mark­so­ve sa­bla­sti.“
Mo­ra se pri­zna­ti ka­ko je mo­da po jed­noj stva­ri vi­še ne­go iz­u­zet­na. Na­i­me, ona či­ni da bi­o­lo­gi­ja za­vo­di, da nas šar­mi­ra mo­to­ri­ka be­smi­sla, ko­ja je sna­žna ko­li­ko i br­za, is­pr­zna ta­man ko­li­ko i sjaj­na.
Ame­ri­ka kao im­plo­zi­ja slu­ži još sa­mo to­me ka­ko bi se svi­jet imao ne­čim za­ba­vlja­ti. Ki­ber­ne­tič­ki pa­met­ni ra­to­vi, re­li­gij­ski fil­mo­vi, de­mo­krat­ski re­kor­di: u ovo ča­ra­nje ni­ko vi­še ne vje­ru­je (iz pro­stog raz­lo­ga što je ova me­to­da iz svog pro­gre­siv­nog pro­gra­ma prog­na­la ilu­zi­ju!), što opet ni­po­što ne mo­ra da zna­či ka­ko u pa­u­zi stvar­no­sti ova­kav pre­dah ne pri­ja kao ka­kav osvje­ži­vač.
Na­pro­sto, ko se još pi­ta šta je to vri­jed­nost za no­vi svjet­ski po­re­dak? Da li je mo­gu­će u ova­kvom pro­to­ku vre­me­na još se pi­ta­ti o sta­tu­su vri­jed­no­sti; ili, da pre­for­mu­li­še­mo: da li vri­jed­nost i vri­je­me tr­pe jed­no dru­go?! Vri­jed­nost je, sve su pri­li­ke – ne-is­pla­ti­va. Nje­na te­ži­na je­ste ne-is­pla­ti­va, pr­ven­stve­no, po plat­ni pro­met. U tom po­gle­du, op­šta i si­ste­mat­ska vi­tu­a­li­za­ci­ja pri­mje­nje­na na sva­ku po­ru, za­i­sta je na­ša po­to­nja ta­ble­ta, bez nje, na­glo ko­če­nje u obez­gla­vlje­nom ubr­za­nju do­pri­ni­je­lo bi da se glo­bal­ni si­stem ugru­va do kra­ja.
Isto ta­ko mo­da, šljo­ka­sti na­no­si, di­ja­mant­ska de­pi­la­ci­ja, uspo­ra­va­ju ti­je­lo pri stva­r­nom i otvo­re­nom su­sre­ta­nju sa so­bom.
Re­ci­mo ova­ko: no­vac je stva­ran u onoj mje­ri u ko­joj je to i ti­je­lo. Me­đu­tim, su­sret sa utvar­nim udje­lom u stva­ri, dra­ma­ti­čan je ko­li­ko i su­sret sa stvar­no­šću. U osno­vi, na tra­gu re­če­nog, re­kli bi­smo ka­ko je ka­pi­tal, su­štin­ski, jed­na – bes­tje­le­sna ide­ja!
Mo­da je, u to ne­ma ni­ka­kve sum­nje, po na­ra­vi gro­te­sko an­ti-ge­net­ska, dok smo mi, gur­nu­ti iz­me­đu su­ro­vog po­zo­ri­šta i ano­rek­sič­ne pi­ste, u stva­ri sa­mo želj­ni kr­vo­žed­ne are­ne i gru­be me­sne pre­ra­đe­vi­ne is­tre­ca­ne de­li­ri­ra­ju­ćim neo­ni­ma.
Ka­pi­tal je mr­tav! Nje­gov leš ur­gent­no tre­ba is­ko­pa­ti, ko­zme­tič­ki pre­pa­ri­ra­ti i po­tom osun­ča­ti. U su­prot­nom, iza ugla če­ka nas stvar­nost, ko­ju će, ovom pri­li­kom mo­ra­ti otje­lo­tvo­ri­ti čak i je­dan vi­še ne­go dje­vi­čan­ski li­be­ra­li­zam.