BI­JE­LO PO­LjE - Pot­pu­no bes­po­mo­ćan, te­ško obo­lje­li Ve­se­lin Mi­ro­vić iz Bi­je­log Po­lja ju­če je sa ma­lo­ljet­nom kćer­kom sta­jao is­pred zgra­de Op­šti­ne, ape­lu­ju­ći za po­moć. Mi­ro­vi­će­vo sr­ce ra­di sa sve­ga pet od­sto ka­pa­ci­te­ta, pa iako je nje­go­va te­ška si­tu­a­ci­ja po­zna­ta svi­ma, ni ju­če se ni­ko od nad­le­žnih ni­je udo­sto­jio da mu pru­ži ru­ku po­mo­ći. Ka­ko je is­ta­kao, nje­go­va kćer­ka ne mo­že da ide u ško­lu, jer ne­ma nov­ca da joj ku­pi knji­ge, zi­mu če­ka­ju bez dr­va za ogrev, a ne­ma nov­ca ni za hra­nu, ni za neo­p­hod­ne lje­ko­ve.
-Ne­mam ni cen­ta. Ja i mo­ja kćer­ka smo bi­li glad­ni, ali vi­še od to­ga me bo­li što ona ju­če ni­je kre­nu­la na na­sta­vu u sed­mi raz­red OŠ ,,Mar­ko Mi­lja­nov’’. Ni knji­ge ni­je­sam mo­gao da joj ku­pim, a o gar­de­ro­bi ili obu­ći da i ne go­vo­rim. Uz to, ona­ko glad­na i is­cr­plje­na, bo­re­ći se s mo­jom pre­te­škom sud­bi­nom, ni­je ni spo­sob­na za ško­lu – ka­že Ve­se­lin dok bri­še su­ze ko­je mu se sli­va­ju niz obra­ze.
On tvr­di da je ob­i­šao sve usta­no­ve od Op­šti­ne, pre­ko Cen­tra za so­ci­jal­ni rad do broj­nih pri­vat­nih i dr­žav­nih fir­mi, ali ni­ko gla­vu ni­je o­kre­nuo na nje­ga.
-Ne­ka ja umrem i ne­ka mi ne po­ma­žu, ali mo­joj kćer­ki tre­ba po­moć. Mo­ja Anja, s ob­zi­rom na to da je moj sin tre­nut­no kod su­pru­ge, od ko­je sam se ra­ni­je raz­veo, osta­la je sa mnom da pre­ži­vlja­va te­ške da­ne. Ni­je di­je­te za­slu­ži­lo ovo što nam se de­ša­va – is­ti­če Mi­ro­vić.
On na­gla­ša­va da ne tra­ži po­moć sa­mo od nad­le­žnih u Bi­je­lom Po­lju već ape­lu­je na do­bre lju­de iz či­ta­ve Cr­ne Go­re da po­mog­nu njego­vom dje­te­tu.
-Još u fe­bru­a­ru uki­nu­to mi je ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje, od­no­sno so­ci­jal­na po­moć, a u ma­ju i dječ­ji do­da­tak, uz obra­zlo­že­nje da po­sje­du­jem ne­ko­li­ko ari šu­me, bo­lje re­ći pra­šu­me u se­lu Pa­pe kod To­ma­še­va, ko­ja se vo­di na me­ne. To je isti­na, ali tu šu­mu ni­ko ne upo­tre­blja­va i od nje ne­ma­mo ko­ri­sti – is­ti­če Mi­ro­vić.
Sma­tra da bi nad­le­žni, s ob­zi­rom na nje­go­vu bo­lest i ne­ma­šti­nu, mo­gli da bu­du flek­si­bil­ni­ji kad je ri­ječ o so­ci­jal­noj po­mo­ći.
-Bo­lest sve vi­še na­pre­du­je, a ugro­že­na je eg­zi­sten­ci­ja mo­je po­ro­di­ce, s ob­zi­rom na to da ži­vi­mo bez ika­kvih pri­ma­nja. Pod­sta­na­ri smo i ne­ma­mo oda­kle da pla­ća­mo ki­ri­ju, pa smo do­bi­li ot­kaz. Naj­te­že mi pa­da što su mi uki­nu­li so­ci­jal­nu po­moć, i što je sve na kra­ju ami­no­va­lo Mi­ni­star­stvo ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja. S dvo­je dje­ce i ova­ko te­škom bo­le­šću te­ško je pre­ži­vje­ti od 50 eura na­dok­na­de na ime tu­đe nje­ge i po­mo­ći ko­ju mi je odo­bri­la lje­kar­ska ko­mi­si­ja – is­ti­če Mi­ro­vić.
On ob­ja­šnja­va da pi­je te­ra­pi­ju ko­ju mje­seč­no pla­ća 120 eura.
-Prak­tič­no sam do­ve­den na rub smr­ti. Ne pi­jem ta­ble­te već du­že vri­je­me i je­dva sam živ. Te­ško je i za­mi­sli­ti da ne­ko u ova­kvom sta­nju ne­ma pra­va na ma­te­ri­jal­nu na­dok­na­du. Imo­vi­nu ko­ju po­sje­du­jem ne mo­gu da ko­ri­stim, a ne že­li je ni­ko dru­gi. Ne­u­po­tre­blji­va je i za­to mo­lim da nad­le­žni u Op­šti­ni i dr­ža­vi raz­mo­tre moj slu­čaj- ape­lu­je Ve­se­lin Mi­ro­vić.
M.N.


Po­ma­že sa­mo Islam­ska za­jed­ni­ca

Mi­ro­vi­ću je neo­p­ho­dan no­vac i za od­la­zak u Beč ra­di tran­spla­ta­ci­je sr­ca. Ka­že da od Op­šti­ne i dr­ža­ve ni­je do­bio ni cent.
-Pre­ži­vio sam pet ope­ra­ci­ja sr­ca, a mo­je sta­nje je zbog stre­sa po­gor­ša­no na­kon što su mi uki­nu­li pri­ma­nja. Ni­ko ne­će da po­mog­ne. Ni dr­žav­ni, ni jav­ni sek­tor, ni ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, ni po­je­din­ci. Je­di­no od Islam­ske za­jed­ni­ce do­bi­jam hra­nu, a sa­ku­plja­ju i no­vac i je­di­no me oni ni­je­su za­bo­ra­vi­li– ka­že Mi­ro­vić.