Sin­di­kat Voj­ske Cr­ne Go­re (SVCG) in­sti­sti­ra­će na po­ve­ća­nju za­ra­da za­po­sle­nih u toj in­sti­tu­ci­ji, po­ru­čio je pred­sjed­nik SVCG Mla­den Bu­rić. On je u raz­go­vo­ru za „Dan” ka­zao da je SVCG pot­pi­snik spo­ra­zu­ma o za­ra­da­ma za­po­sle­nih ko­ji se fi­nan­si­ra­ju iz bu­dže­ta, a spo­ra­zu­mom je pred­vi­đe­no da će se, uko­li­ko re­al­ni rast bru­to do­ma­ćeg pro­iz­vo­da pre­đe 3,5 od­sto, po­kre­nu­ti pre­go­vo­ri po po­ve­ća­nju pla­ta za­po­sle­nih iz jav­nog sek­to­ra.
– In­si­sti­ra­će­mo da se spo­ra­zum is­po­štu­je i za­ra­de po­ve­ća­ju, a već su u tom prav­cu po­če­le od­re­đe­ne ak­tiv­ni­o­sti pre­ko Sa­ve­za sin­di­ka­ta Cr­ne Go­re či­ji smo mi član. In­si­sti­ra­će­mo na po­ve­ća­nju, a kao što spo­ra­zum pred­vi­đa o iz­no­su po­ve­ća­nja će­mo pre­go­va­ra­ti. Ne mo­že­mo pre­ju­di­ci­ra­ti ko­jim bi pro­cen­tom po­ve­ća­nja bi­li za­do­volj­ni – da li bi to bi­lo 15, 10 ili 5 od­sto. Kroz spo­ra­zum će­mo sa­gle­da­ti šta i ko­li­ko se mo­že, pa će­mo i pre­go­vo­re vo­di­ti na na­čin ka­ko je to de­fi­ni­sa­no – po­ru­čio je Bu­rić za „Dan”, ocje­nju­ju­ći ne­pri­hva­tlji­vom či­nje­ni­cu da je pro­sječ­na za­ra­da u Voj­sci i da­lje ni­ža od dr­žav­nog pro­sje­ka.
– Pro­sječ­na za­ra­da je ne­što ma­lo vi­ša od po­lo­vi­ne mje­seč­ne po­tro­šač­ke kor­pe i na pr­ste se mo­gu iz­bro­ja­ti za­po­sle­ni u VCG ko­ji se­bi mo­gu to da pri­u­šte. Mi Cr­nu Go­ri do­ži­vlja­va­mo kao jed­nu ve­li­ku fa­mi­li­ju, a ona li­je­po ži­vi i do­bro funk­ci­o­ni­še je­di­no ako je do­bar do­ma­ćin i ako su če­ljad ra­zum­na. To ne zna­či da jed­nom dje­te­tu mo­že­te ku­pi­ti bi­cikl, a dru­gom da­ti pra­znu kon­zer­vu da se igra. Ovo na­ga­la­ša­vam iz raz­lo­ga što se če­sto po­mi­nje dr­žav­ni bu­džet, fi­nan­si­ra­nje iz bu­dže­ta, ma­njak pa­ra... Ima­mo ra­zu­mi­je­va­nja i za te­ško­će u bu­dže­tu, ali za nas je ne­pri­hva­tlji­vo da sa jed­ne stra­ne u po­li­ci­ji, voj­sci i dru­gim slu­žba­ma ima­ju za­ra­de ka­kve ima­ju, a da su pla­te me­na­dže­ri­ma u fir­ma­ma ko­je su u sto­po­stot­nom dr­žav­nom vla­sni­štvu ili po­je­di­nim lo­kal­nim sa­mo­u­pra­va­ma ve­će od lič­nog do­hot­ka pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Taj dr­žav­ni ko­lač se mo­ra po­di­je­li­ti na rav­ne ča­sti – po­ru­ču­je Bu­rić.
On is­ti­če da na sin­di­kal­no do­pu­sti­ve i pri­hva­tlji­ve na­či­ne po­ku­ša­va­ju da se iz­bo­re za svo­ja pra­va. Bu­rić na­po­mi­nje da je SVCGpot­pi­snik jed­nog spo­ra­zu­ma gdje su se udru­ži­li sin­di­ka­ti bez­bjed­no­snih in­sti­tu­ci­ja (Sin­di­kat Voj­ske, Sin­di­kat MUP-a, Sin­di­kat Upra­ve po­li­ci­je, Sin­di­kat Agen­ci­je za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost (ANB) i Sin­di­kat Po­li­cij­ske aka­de­mi­je).
– Kao pot­pi­sni­ci tog spo­ra­zu­ma pri­je go­di­nu i vi­še po­kre­nu­li smo ini­ci­ja­ti­vu o iz­mje­na­ma Za­ko­na o pen­zij­skom i in­va­lid­skom osi­gu­ra­nju. Tra­ži­li smo da se zbog spe­ci­fič­no­sti po­sla pri­pad­ni­ci­ma ovih slu­žbi obez­bi­je­di od­la­zak u pen­zi­ju pod po­vla­šće­nim uslo­vi­ma. Ne mo­že­te oče­ki­va­ti od čo­vje­ka od 50 i vi­še go­di­na da iz­vr­ša­va va­lja­no za­htjev­ne fi­zič­ke za­dat­ke. Ta­da­šnji mi­ni­star ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja Pre­drag Bo­ško­vić od­go­vo­rio nam je da su ti na­ši pred­lo­zi ne­pri­hva­tlji­vi jer ne­ma pa­ra. Ne­po­sred­no po­sli­je to­ga se de­si­lo da je Skup­šti­na, na kra­ju pro­šle go­di­ne, iz­gla­sa­la iz­mje­ne za­ko­na ko­ji re­gu­li­šu rad po­li­ci­je i ANB-a. Nji­ho­vim pri­pad­ni­ci­ma je omo­gu­će­no da pod po­volj­nim uslo­vi­ma po­đu u pen­zi­ju – pod­sje­ća on.
Bu­rić na­vo­di da su pri­pad­ni­ci Voj­ske ta­da iz­o­sta­vlje­ni i da im ni­je­su ja­sni raz­lo­zi zbog če­ga je to ura­đe­no.
– Valj­da smo i mi pri­pad­ni­ci dru­štva ko­ji oba­vlja­ju od­go­vor­ne po­slo­ve, kao i slu­žbe­ni­ci ovih ti­je­la – po­ru­čio je on.
A.T.


Voj­no-me­di­cin­ski cen­tar neo­p­ho­dan

Ko­men­ta­ri­šu­ći na­ja­vu Mi­ni­star­stva od­bra­ne o osni­va­nju Voj­no-me­di­cin­skog cen­tra, Bu­rić na­vo­di da je ta­kva in­sti­tu­ci­ja bi­la neo­p­hod­na pri­pad­ni­ci­ma VCG.
On na­po­mi­nje da je ra­ni­je po­sto­jao voj­no-me­di­cin­ski cen­tar ko­ji je, ka­ko je re­kao, od­lič­no funk­ci­o­ni­sao.
– Imao je vr­hun­ske struč­nja­ke, od­lič­nu di­jag­no­sti­ku. To je funk­ci­o­ni­sa­lo na za­do­volj­stvo pri­pad­ni­ka Voj­ske, voj­nih pen­zi­o­ne­ra i nji­ho­vih po­ro­di­ca. On­da su se po­ja­vi­li ne­ki moć­ni umo­vi ko­ji su pro­ci­je­ni­li da to ni­je po­treb­no i ni­je­su uva­ži­li do­bro­­na­mjer­ne su­ge­sti­je da se cen­tar ne uki­da. Je­dan raz­vi­je­ni si­stem ko­ji je od­lič­no funk­ci­o­ni­sao sve­den je bu­kval­no na nu­lu, da bi se po­sli­je ne­ko pri­zvao pa­me­ti da to zbi­lja je­ste po­treb­no – is­ti­če on.
Bu­rić uka­zu­je da su spe­ci­fič­no­sti voj­nog po­sla ta­kve da se u do­mo­vi­ma zdra­vlja ne mo­že sre­sti spe­ci­ja­li­sta va­zdu­ho­plovstvne ili po­mor­ske me­di­ci­ne, a to su ne­ke obla­sti me­di­ci­ne ko­je su, ka­ko je re­kao, ve­za­ne za voj­ni po­sao.