Pi­še: Novo Vujošević


Bi­o­gra­fi­ja To­ma P. Orav­ca je sa­dr­žaj­na i in­te­re­sant­na. No, pri­je ne­što de­talj­ni­je pre­zen­ta­ci­je nje­go­ve bi­o­gra­fi­je, na­me­će se kao neo­p­hod­nost uka­zi­va­nje na To­mo­vo pre­zi­me. U stva­ri, tre­ba od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje: ot­kud To­mu pre­zi­me Ora­vac (Ora­ho­vac). To­mo je, valj­da, sa svo­jim naj­bli­ži­ma srod­ni­ci­ma, od­lu­čio da pro­mi­je­ni svo­je biv­še pre­zi­me Dra­ku­lo­vić u Ora­vac, od­no­sno Ora­ho­vac. To zna­či da je svo­je brat­stve­nič­ko pre­zi­me pro­mi­je­nio u se­o­sko. Ni­je la­ko od­go­net­nu­ti, od­no­sno iden­ti­fi­ko­va­ti mo­ti­ve ko­ji su uti­ca­li na pro­mje­nu pre­zi­me­na. Mo­že se, na­i­me, pret­po­sta­vi­ti da je u no­voj sre­di­ni, u ko­ju se do­se­lio iz Ora­va, ve­zi­vao svo­je po­ri­je­klo za rod­no se­lo. Ta­ko se u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa dru­gim lju­di­ma pred­sta­vljao kao Ora­vac (Ora­ho­vac) i na­pro­sto „za­bo­ra­vio” na svo­je pre­zi­me. Ta­ko­đe se mo­že pret­po­sta­vi­ti da je sma­trao da je bo­lje na­zva­ti se (pro­zva­ti) po se­lu, ko­je je iz­vanj­ci­ma bi­lo po­zna­ti­je i ši­re brat­stvo, brat­stve­nič­kog pre­zi­me­na.
Ov­dje je in­te­re­sant­no uka­za­ti da je u ra­ni­jim (pro­šlim) spi­si­ma, knji­ga­ma i in­for­ma­tiv­nim sred­stvi­ma To­mo­vo pre­zi­me na­zi­va­no Ora­o­vac.
Ako je do­bio pre­zi­me po mje­stu ro­đe­nja, on­da se ne mo­že na­zva­ti Ora­o­vac, jer se nje­go­vo se­lo ne na­zi­va, ni­ti se ikad na­zi­va­lo Ora­o­vo, već Ora­vo ili Ora­ho­vo. Mje­šta­ni ga od­vaj­ka­da na­zi­va­ju Ora­vo. Po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka, ovo je se­lo zva­nič­no na­zva­no Ora­ho­vo. Pod ovim ime­nom je upi­sa­no u ta­da­šnjim udž­be­ni­ci­ma, sta­ti­stič­kim i dru­gim pu­bli­ka­ci­ja­ma. I da­nas, se, na­rav­no, pod ovim ime­nom na­la­zi u svim zva­nič­nim do­ku­men­ti­ma. Na­ziv Ora­ho­vo se sve če­šće ču­je i u sva­ko­dnev­nim me­đu­ljud­skim ko­mu­ni­ka­ci­ja­ma. Pre­ma to­me, To­mo se mo­gao pre­zi­va­ti Oro­vac ili Ora­ho­vac, a ni­ka­ko Ora­o­vac.
To­mo Ora­vac (Ora­ho­vac) je, da­kle, ro­đen u Ora­ho­vu (Ora­vu) 1853. go­di­ne, a umro je u Be­o­gra­du 1939. go­di­ne. Nje­gov ži­vot­ni put je bio na­po­ran, mu­ko­tr­pan, ali i uspje­šan.
Već u tre­ćoj go­di­ni ži­vo­ta je do­ži­vio i pre­ži­vio zlo­gla­snu Dru­gu po­ho­ru Ku­ča. Ži­vot mu je spa­sio pop Ste­vo Pe­jo­vić otr­gov­ši ga iz ru­ke Mir­ko­vog po­slu­šni­ka ko­ji je htio da ga li­kvi­di­ra. I ta­ko je To­mo još u ra­nom dje­tinj­stvu do­ži­vio ve­li­ku ne­sre­ću, a i sre­ću jer je „ute­kao” sa sa­mog vr­ha ko­ljač­kog no­ža.
To­mo se ra­no oti­snuo iz svog se­la pu­te­vi­ma ško­lo­va­nja i usa­vr­ša­va­nja. Za­vr­šio je na Ce­ti­nju Bo­go­slov­sko-uči­telj­sku ško­lu. Uči­te­ljo­vao je u Ždre­ba­o­ni­ku, kod Da­ni­lov­gra­da, i na Ce­ti­nju. Oba­vlja­nje uči­telj­skog po­zi­va je krat­ko tra­ja­lo sve­ga tri go­di­ne.
Uče­snik je oslo­bo­di­lač­nog ra­ta 1876-1878. go­di­ne. U to­ku ra­ta je oba­vljao zna­čaj­ne du­žno­sti u vi­du pri­je­ma i po­mo­ći iz Ru­si­je. Bio je i in­ten­dant cr­no­gor­ske voj­ske u tek oslo­bo­đe­nom Ba­ru (1879). Za za­slu­ge u ovim ra­to­vi­ma, od­li­ko­van je me­da­ljom za hra­brost i Ru­skim or­de­nom Sv. Sta­ni­sla­va.
Ta­mo je bio i uče­snik i ak­tiv­ni bo­rac u Pr­vom svjet­skom ra­tu. On je za­jed­no sa srp­skim voj­ni­ci­ma oku­sio svu gol­go­tu pre­la­za pre­ko Al­ba­ni­je, od­no­sno al­ban­skih pla­ni­na. U nje­go­vom rod­nom se­lu se pje­va­lo:
„Ni­ko ne zna što su mu­ke te­ške/ Ko ne pre­đe Al­ba­ni­ju pje­ške”.
To­mo se ra­no po­če­to ba­vi­ti po­li­ti­kom. To­kom osam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka ak­tiv­no se uklju­ču­je u po­li­tič­ki ži­vot Cr­ne Go­re kao opo­zi­ci­o­nar re­ži­mu kra­lja Ni­ko­le.
Svom svo­jom po­li­tič­kom sna­gom bo­rio se za ustav­ne slo­bo­de i par­la­men­tar­ni re­žim. Spu­tan ap­so­lu­ti­stič­kim re­ži­mom To­mo, kao i nje­go­vi po­li­tič­ki isto­mi­šlje­ni­ci Pe­ko Pa­vlo­vić i ser­dar Jo­le Pi­le­tić, na­pu­stio je Cr­nu Go­ru i pre­se­lio se u Sr­bi­ju. U Sr­bi­ji je okon­čao svoj ži­vot­ni i po­li­tič­ki vi­jek. Nje­go­vo po­sled­nje po­li­tič­ko dje­lo­va­nje je pri­pa­da­nje Ra­di­kal­noj stran­ci Sto­ja­na Pro­ti­ća. Kao pred­stav­ni­ka ove stran­ke, Ku­či su ga iza­bra­li za po­sla­ni­ka u Usta­vo­tvor­noj skup­šti­ni. Za nje­gov po­li­tič­ki ži­vot se mo­že re­ći da je bio ve­o­ma di­na­mi­čan i uvi­jek pro­gre­si­van.(Na­sta­vi­će se)